детаљ слике: КРК Арт дизајн

Одломак из приче О значају компјутерских белешки

Кад се у доње делове града спусти густа магла, а са померањем сата дан постане сив и кратак, у улице се увуче чамотиња, симптоми ПМС-а постану ми напорнији, а моја несаница упорна и тешка. Лежим згрчена чекајући пролеће и благословени бол у доњем делу стомака који би најавио долазак крви и гледам у мрак. Са несаницом сам се некако измирила, нисмо још нераздвојни пријатељи, мада се трпимо некако, али са предменструалним синдромом никако. И једно и друго лакше подносим лети, кад чујем пубертетлије како се дозивају у ноћи, комшије које тек иза поноћи излазе да шетају пса и гледам људе на терасама како са олакшањем дочекују дашак ветра који им дарује Дунав као највећу благодат после врелог дана у ком је сунце немилосрдно ударало по крововима до девет сати чинећи их усијаним. Тада се, ваљда, моја несаница спријатељи са њиховом, нема тих немилих догађаја које људи не превазилазе када се уједине, те се тако и мој ум усагласи са Земунцима који не спавају или од градске летње вреве или од простог умора које им је током дана задало сунце, а оно пржи тада свом силином, као да се из Акапулка преселило над Балкан. Лакше је лети носити се са несаницом, лака спаваћица не притиска ми тело, и тада се деси и да попусти, што се зими ретко дешава – раздражљиви ум тешко прихвата да дремеж у зимској магловитој ноћи још не хвата једино мене и мачку Олимпију (а и њу јер је заљубљиве природе, фебруар је месец парења; овог пута са љубавним доживљајима кренуле су у јануару). Грч ме прострелио при дну стомака. Са осећањем наде крећем ка тоалету, поноћ  мора да је одавно прошла; присилим себе да не гледам на часовник како не бих опет бројала колико сати ми је остало за спавање до аларма (нема горег занимања, увиђати како ти на располагању остаје два до три сата највише, некада ни толико). Код комшије Станковића видим одсјај ТВ-а; између опције да га гледа јер не може да заспи и опције да му је, ето, остао укључен док га је хватао сан, бирам радије прву – лакше је мислити како ниси сам у својој муци, проблеми тад постају мањи, а град више није скуп спавача који у зимској ноћи увелико хрчу и сањају. На Земун се маглуштина сурвала свом силином, дави га последњих недеља као питон када се обмота око своје жртве и стеже је док се не угуши. Млаз крви који је напокон дошао као олакшање на тренутак ми скреће мисли са сутрашњег састанка Тима за насиље и стотину тридесет пет вежбанки које ћу донети са собом. Доктора Ковачевића данас сам одслушала у осамнаестици са задовољством, откад користим слушалице, ни гужва у градском превозу није нешто што не могу да поднесем. Могла бих да наставим, стао је код страха од губитка контроле. Пре тога, има пречих ствари које бих волела да могу да урадим. Седам за радни сто и отварам још једном фајл са ознаком Збирка – нова верзија. Пар речи и онда њихово брисање, чак ни једна цела реченица. Нема сврхе, осуђена сам да будем Пантићев јунак и да приче пишем ретко, носим их у себи као немушти терет. Зидни сат откуцава, пуштам га да одради своје, нећу пажњу да му придајем, време ионако ради шта оно хоће, нас не пита ништа. Могла бих, кад сам већ ту, да урадим анкету у вези са дигиталним уџбеницима, ионако стално одлажем. Раптен к је почео да делује, сан још није решио да ме походи (ту је негде пред зору сигурно, комшија Станковић је одавно угасио ТВ). Користећи иконицу за претраживање на мејлу, куцам „анкета“ (мејлови су згуснути, сандуче је препуно, ко зна где ми је забасала). Од свих насловљених, око ми се фокусира на наслов – Анкета и резултат - с изгледима на боље. Звучи ми занимљивије него она дигитална коју тражим. Отварам мејл, 25. јул 2010, са адресе visnjalokica:

* Могла бих да ти одговорим као романтик, усхићено или без улепшавања као аналитик који чучи у мени а којег си увек волела да чујеш. Јер, колико год да си у заносу сада, знам да ти је потребнија моја оштра критичка мисао него пуко усаглашавање са твојим тренутним осећањем. Зато бирам други начин. Тај човек више није у мојој милости. До јутрос је можда и био, што никако не значи да сам икада веровала да би могао бити за моју бриљантну пријатељицу. Бистар младић, нема шта (да знаш да Новака каже, мангуп и препредењак). Твоја лепота, загонетност и смелост нису га могле оставити равнодушним. У њему чучи поета, то је сигурно, да није тако, писмо никада не би било тако дотерано, сведено и, морам признати (нерадо, да знаш), успело. Има таленат, штета што је заглавио у тој фирми међу прагматичарима који су преплавили планету. Ипак, од њега немој више ништа примати. Пажњу на радном месту понајмање. Нека чежњиве погледе, додире и разговоре који се не воде за радним столом заборави тај лепи на корак до развода господин. Тим писмом и  повлачењем  након што ти га је дао могао би да каже много о себи: можда је хтео, али није смео; можда му треба охрабрење; можда те жели, можда мисли да те жели. Увек си желела да те неко препозна, а да ли је он тај? Али, од свега, једно не заборави – ти си храбра, али си и крхка и ником не би смела да дозволиш да ти по срцу хода. О њему доста, а сад мало о теби: немој да мислиш да ситуације у којима те затичем од нашег боравак у Студењаку нису продукт твојих унутрашњих конфликата, неразрешених и интензивних и твог жестоког темперамента (који је стечен и као такав готов и коначан), али ништа мање није и резултат твојих слободних избора и навика које си неговала као мајка прворођену бебу. Што су заљубљивања код тебе честа као дечје прехладе, то је тек за анализу.

И нисам ти од неке велике помоћи, а? Стање јесте критично, али ипак (и у мојим сновима и у анкети коју сам спровела – деца и Новак су анкетирани) с изгледима на боље.*

Сећање ме је пробуразило као хилти бушилица армирани бетон. Осетила сам како ми врела крв савладава препоне. Када је Олимпија пустила свој дуги љубавни крик, био је то знак да је мужјак обујмио зубима њен врат спречавајући је да побегне. Пробудио ме је звук аларма што је био знак да сам успела да утонем у сан иако ми се чинило да тих пар сати обитавам у магновењу.

***

„Хееееј!, чујем Вишњу кад сам притиснула звучну поруку на Виберу. „Не могу да верујем да си их пронашла!“, њен устрептао глас ми је подарио тренутну радост. „Ово као да је било у прошлом веку. Чекај, стани, овај део ми је најбољи – Бићу брутална (али мање брутална од Новака да знаш) – Памет у главу! Упалило се црвено дугме! Сигурна сам да воли што си поред њега, али човек пребрзо огладни и оно на чему је до јуче захваљивао богу, данас може постати незајажљива потреба (боље речено похлепа). Ништа више немој примати од њега! Новак додаје – тај је један опаки лажов и циник, јер да није, не би јој слао писмо и пустио после тога. Чекај, ово ми је најбоље,“ наставља да чита док јој Лидија упорно кмечи (појма немам како успева да остане смирена са четворо деце). „Велики је манипулатор кад је тако дуго оставља без одговора. А што се писма тиче, убеђен сам да га је преписао из неких књига са факултета. Он је своју породицу створио и сад има времена на претек за зезање, а не размишља ни најмање шта ти осећаш и колико те повређује. Од те персоне километрима далеко! У потпису Новак. А ја испод додајем – видиш ли како су мушкарци јасни, конкретни и строги, а нас две све кроз сито и решето“.

 Смеје се.

„Јој, бруталан је. Брутално искрен“, чујем у позадини Нолета како добацује док једно од деце пушта свој глас, Лидија ваљда, не могу све да их похватам, цика је код њих увек када се чујемо.  „Ух, бре, у облаке си ме винула овим – чекај, Лидија ми плаче“, прича и даље док је Лидија решена све да их надмаши. „Како си их нашла?“, не одустаје; да је човек не зна, помислио би да ни пет пара не даје што јој дете пробија звучни зид.  „Ово морам да одштампам и читам сваки дан“, не да јој да надјача њену усхићеност. Лидија је упорна. „Лидо, милице, шта ти је? Изгледа грчеви опет...зовем те, морам сад да идем.“

Снимам јој нову поруку преко вибера:

*Ха-ха, знала сам да ћеш се одушевити! Редовно смо размењивале мејлове после твог и Нолетовог одласка, али нисам знала да их имамо оволико! Читала сам их ноћас, има их још! Знаш шта сам тражила – анкету коју нам је послао педагог. Нисам је ни урадила јер сам налетела на твоју. Је л' дефинитивно остаје да долазите у јулу? Лепи ме је исто питао, и они тада долазе, да знаш! Јуче смо се чули. Убеђивао ме је да је наша последња журка пре него што је отишао у Америку била јуна 2010, а ја у глави имам неки прекид. Ни године се не сећам, рачунам, ваљда Лепи зна кад се одселио, али опет ми је тај податак испарио из главе, појма немам зашто, сећам се да си ми пре журке скратила косу на паж и направила оне дубоке шишке. Е, је л' знаш да ми више ниједан фризер није направио такве шишке? Редовно им носим ону слику на којој се види твоје умеће и ништа, никад нико више није успео, ако икад останеш без посла, нећеш пропасти, маказе ће да те хране.

Чек, чек, пишем касније.*

Проболо ме је опет доле, сваки мој пмс раван је порођајним боловима. Ваљда им је раван, немам порођај у искуству, али ми се чини да се на сваких двадесетак дана припремам за један порођај. Померам ђувеч са рингле и одлазим по веш. На путу до спаваће собе опет се сусрећем са радним столом. Препун је писмених радова. Горчина при помисли на посао пропорционална је количини крви која се разлива по мојим бутинама. Олакшање после туширања сменила је поновна узнемиреност изазвана погледом на часовник и на радни сто. Колико год рано да устанем, никада се не спремам без журбе и никада не идем спорим ходом до аутобуске станице. Покушаћу сутра, данас је касно да применим технику уземљења доктора Ковачевића. Остало ми је још тако мало времена да се спремим.

***

 *Ево ме, домаћица у покушају, све ми више прија да походим кухињу. Када запослим руке, чини ми се да побегнем од брбљања свога ума. Данас је било... ма, нећу о томе. Или можда хоћу, али натенане, кад седнем да ти куцкам мејл. Лакше ће ми бити тако, не могу овако да ти кажем све што желим. Цео свет је дигитално узнапредовао, само се ти и ја враћамо на његове почетке, мејлове. Биће ми лакше да ти напишем. Када причам о непријатним стварима, увек се осећам као да изнова пролазим кроз њих. Са писањем је другачије, ту су ми мисли другачије концентрисане, слова ме смирују. Него, каже мени Лепи, знаш шта, мала, гомила ствари ми је испарила из мозга, овде где сам проток информација је толико брз да појма немаш шта си јутрос радио, а камоли пре једне деценије, али да се Влада олешио те ноћи не због мене што идем него због тебе, олошу један мали, то ти је у мом мозгу угравирано као тетоважа на мојој подлактици. Проверавај ти колико хоћеш, знаш да ти за све дајем право, али за ово не дам – оне ноћи после одбране мог и Владиног дипломског, кад сте ти, Лела и Вишња дошле по нас у КСТ, сећам се твоје и Вишњине вриске, биле сте срећније од мене, а потом и твоје промене, то ми је било застрашујуће. Ти и Вишња цепате Никшићко, цуг вам бољи од мог, мислим се док вас гледам, који ли је ђаво у њима кад могу да попију више него Влада и ја и да се ујутру трезвене нацртају у библиотеци и буље у оне књижурине по цели дан. Нас двојица главобоља читав дан, ове две, мислим се, као да су у тренингу одвајкада, а ми их навукли на пиво. Него, кажем ти, то ти се, срећо моја, не заборавља, тугу у твојим очима кад сам ти рекао да одлазим. Слом у теби и Вишњи, нисте могле к себи да дођете. Лела ме грли, па онда грли вас, диже чашу и каже: „Ма, дајте, жене, сутра имамо разлог за дупло славље, какве сузе, шта је вама, то вам није ко у време Пупина, одеш и бог те заборави, ето ти га ускоро директан лет Београд – Њујорк, преко баре сте зачас посла, а и ми смо два опичена лика, боже сачувај да ћемо остати тамо довека, брже ћемо ми отуд него ви одавде ка нама.“ И смеје се грохотом, као да се спрема за пут до Новог Сада а не до Чикага. Е, мајке ми, да није било те Лелине уверености у срећан исход, ти ме знаш, мала, не бих ти ја мрднуо из Ваљева, на дедовину, мотика, и нема ту шта да се мудрује. Лела ти је увек, знаш је добро, имала у тој својој глави оно што ја нисам – каже она мени: „Слушај, шта год да се деси, у мојој глави ја само видим решење.“ И ја се питам од чега ли јој је саздана та глава, кад је у овој мојој све обрнуто – шта год да се деси, ја у глави видим само једно – проблем. Али, ето, Лелина сигурност, њен чврст карактер, та лудачка снага и моја младост, то је ваљда превагнуло, млад и луд иду руку под руку заједно, знам да сад преврћеш очи што се служим флоскулама, презиреш та општа места из дна душе, али ето ти, мала, приче, ти ћеш знати да је обликујеш у свом стилу и маниру. Ове твоје редове из прве збирке Лела чита свако вече пред спавање, мајке ми, питај њу ако мени не верујеш, а дала их и оним нашим комшијама, фин неки свет, допали би ти се, гарант.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: