У СЕБИ ЗАТОЧЕНИ 

роман

Марко Д. Марковић

Марко Д. Марковић аутор је романа ,,У себи заточени", награђен наградом издавача АСОГЛАС као најбоље књижевно дело објављено код њих у текућој години. Доносимо фрагменте који нам говоре о суштини овог дела и спознају о вредности ауторовог приповедања. 

***

У души Феодора Андрејевича киптали су бес увређености и изражена, незадржива љутња којом би, од силне оштрине, човека олако могао расећи на пола. Живаца затегнутих до пуцања и грчевита лица, надвио се над својим оцем као орао над својим пленом. Никако му није могао опростити што се због његовог безумља и безосећајности читава породица разбила као кристална чинија која се због немара онога ко ју је држао у рукама нашла на поду, расута у парампарчад. Поручник је севао очима у силном једу и чак био готов да му приђе, да га ухвати за ревере и избаци из куће. Ипак, оно зрно сачуваног благочешћа и разума зауставили су га у таквој намери. Када мрачни дуси у човеку рашире своју густу мрежу, када овладају његовом душом притешњујући је све више, до пуцања, уколико не искрсне барем трачак разума и светлости, доброте у човеку, и уколико се фитиљ тог дубоко затуреног благочешћа не упали сам од себе, злочин је неминован. На сву срећу, у Феђи је још увек тињала светлост, истина слабашна, али ипак довољна како би се спречила могућа трагедија.

***

Оно што је кидало душу нашега јунака био је факат да Настасја Семјоновна не спава заваљена у фотељу како је најпре Феђа мислио, већ је свела рачун са својим животом и ту се више ништа није могло учинити. Након смрти нема могућности да се било шта изравна, да се поправи и да се крене даље. Не. Смрт узима и не враћа. Ипак, тај факат да је све пошло к врагу и да је повратак Настје немогућ, Феодор Андрејевич није могао прихватити. У души му је све изгарало немиром и слутњом, претећи да ће он допасти потпуно очајна стања и да ће у наступу своје живчане болести, изгубивши снагу и поражен злодусима, посегнути за самопоништавањем баш као и Настја. Убрзавајући ход све више на тренутке је застајао губећи дах и гушећи се. У ужасном надметању са својом личношћу покушавао је да утекне од себе или да себе поништи, да се једноставно угаси као и она, жена коју је волео. Узалуд беше сваки његов напор да нађе олакшања својој души која се растакала у болу услед овог великог губитка, болу који га је све више притискао без могућности да га заобиђе. А онда, јаукнуо би беспомоћно као неко ко је чудноватим рулетом живота одређен на муку која не престаје, на патњу чији се љути пламен не гаси већ све прождире. О животу наш је јунак мало знао. Такав рулет живота не постоји и нема унапред предодређености готово ни за шта. Живот је борба, а борба тражи борце, а не балетане.

Газећи према улици „Новая жизнъ“ окретао се за собом сваки пут када је „чуо“ гласове и кораке некога ко му се све више приближавао, а онда, „чуо“ је много таквих гласова који су се међусобно мешали и потирали правећи буку и језиву пометњу услед чега је наш јунак осећао готово неиздржив бол у пределу слепоочница. Услед умишљаја, услед те врашке уобразиље гласова који су га прогонили, глава му је личила на добош по којем неко силовито удара и који одзвањајући прети коначним лудилом. Феђа је безусловно волео Настасју Семјоновну приносећи јој, као жртву, оно најчистије и најплеменитије што је сачувао у себи. Чинило се као да је њеном смрћу нестајало и оно зрно благородности које је и поред свих животних удеса до тада клијало у њему. Секло га је у пределу груди, а врашки бол испод ребара све више му је успоравао ход. Најтежи су тренуци у вечности. Они трајни у болу. Осећао је како га притиска сав до тада проживљени јад, сва мука и разочарење. Тешко је увек носити са собом тугу и патњу, сав тај чемер о којем нико не зна, а ти га живиш. Као да се читава тежина света и свих његових невоља нашла на плећима нашега јунака, гушећи га својом тежином и хладноћом.

***

Измученост и ту врашку изможденост Феодора Андрејевича тешко је у потпуности и верно описати речима. Његово душевно стање добијало је свој најужаснији облик и форму, своју најтежу коначност – било је толико озбиљно поремећено да се могло довести у поређење са представом у којој је он лутка која виси о зањихано клатно изнад којег су постављена многа оштра сечива и само је питање тренутка када ће једно од њих пресећи тај узнемирени коноп и душа се раставити у парампачад. Ах, душа људска! Велика тајна и .каква само озбиљност

            Наш се јунак наредног јутра  никако није могао присетити како је уопште дошао са имања Сидорових у своју тескобну собу нити се уопште и сећао претходне ноћи. Спавао је можда свега два часа, а онда га је пробудила тупа главобоља из ужасног сна. Након тог искрзалог, прекинутог сна, уследила је ништа мање застрашујућа стварност – свуда око себе чуо је звукове  за које није знао одакле долазе. У глави му је звонило од те ужасне буке и правило потпуни неред и пометњу. На сву срећу овога дана није имао коме учинити посету, јер још једну обавезујућу пристојност као у случају јучерашње посете. Сидоровима, .заморну и тешку, не би могао поднети. Једноставно, не би издражао

            Сви покушаји нашега јунака да мисли сабере на једно место, да се присети баш свих појединости са имања Сидорових, остали су безуспешни. Ово је заправо био његов највећи благослов који је сада могао добити, јер рашта се и присећати свих оних мучних сцена и .изнова мрвити болесне, већ покидане живце

***

Постоје одређени дани када је наша најсветија дужност да одбацимо рите и дроњке из завежљаја тог старог живота, тог нашег старог, упропаштеног човека, завежљаја који махнитало вучемо са собом иако нас све више притиска и под чијом тежином клецамо, посустајемо и напослетку падамо! Животу често треба допустити да одтече, иако неким кривим и нама несхватљивим током, али да одтече, не правити му брану и заустављати га из страха да оно ново, оно што долази, може бити и неиздрживије и теже од онога што се .има. Живот тражи храброст, а не узмицања

***

Корачајући ка њој ужурбано, продужавајући кораке колико је могао, наједном га стаде мрвити питање као под жрвњем – зашто су мудри и људи који газе по оштрој као жилет линији лудила, најусамљенији? И једни и други. И где је у свему томе она, Настја? А онда, тргнувши се притешњен опсеном као исувише кратким каишем, признаде себи да је и он усамљен, да је у себи заточен, и не само то – беше то први  пут да се и сам уплашио своје болести манијаштва. Та ужасна болест била је главни разлог његове отуђености, бега од свих и од свега. Затворивши себе у себе услед неповерења, страхова и сумњи, услед недостатка љубави према другоме, осећао је да му некакво клатно додирује душу и да ће се оно коначно замрсити и тако га удавити, угушити. Без љубави, човек заточен у себи, постаје демон или њему служитељ. Тек утврђен вером у љубав и све своје за љубав давши, човек може тиховати у себи, мирно и без опасности да ће било коме нашкодити – нити себи, нити другима. Удаљити се од свих и од свега, затворити себе у себе, а при томе немати љубави и радости, племените вере у себи, већ напротив, немирно се саплитати о своје несавршености и палости бића, значи само једно – закопчати се у своју лудачку кошуљу и тако пропасти. Јер, не може човек поднети самога себе ако у њему све ври од страсти, од промашаја, од порока и наказности! Таквом је човеку заједница једино могуће спасење, а .самотовање најужаснија клетва која га тера равно у лудницу

***

Погледајте, молићу лепо, у чему је још једна замка. Човек тешко да може увек самога себе да обузда од чињења злочина и недела, а онда, иако тога дубоко свестан, исти тај човек негодује и протестује, јер му друштвено уређење и закони, ето, стављају омчу око врата, гуше га и откидају му слободу! Видите ли колико је само човек дотрајало и несавршено, биће испуњено противречностима, сам са собом у великој колизији, у расцепу, да. Могућно је да су друштвена уређења само колатерална штета наших појединачних, личних несавршености и слабости, јер човекови мрски нагони се морају ставити под контролу, па макар и вештачки. Човек је иначе, биће конфликта. Ми нисмо способни за живот! Самостално не. Нити за смрт! Можда Вам ове моје прогнозе о човеку изгледају .мрачно, али размислите и сами

***

Феодор Андрејевич је седео чврсто прикован за седиште кочија, ужасна и мрка погледа. Мишићи лица су му се грчили и тако исцртавали још нездравији и непријатнији изглед који је на све присутне остављао врло снажан утисак. Руке је испружио испред себе и потпуно одсутан исправљао их је потпуно у лактовима, стежући шаке, грчевито и болно. Унижен и нападнут, убоден отровном жаоком Фомина и изазван његовим врашким лукавством, већ је био готово и изведен пред јавни суд, пред суд намештен препреденошћу ове двојице који су већ ликовали, јер заиста су га држали у шаци. Кроз главу су му урлајући и претећи потпуним живчаним нападом пролазили гласови које више није могао ни распознати услед њиховог комешања и множине. Ипак, из свих тих гласова због којих му се тело грчило и губило снагу, издвајао се један врло оштар глас који је остављао утисак одређене одлучности и коначности, глас донекле чак и јасан, иако је излазио из тог потпуног хаоса јаме и мрака, глас потпуно другачији од осталих и надмоћнији од свих других. - Убиј га! Голим рукама задави хуљу! – одзвањао је тај глас у све краћим размацима.Од овог унутрашњег позива крв му стаде лудачки притешњивати одвећ олупану главу која као да од тог силног притискања постаде значајно већа, ширећи се све више као надувани балон, до пуцања. А онда, осетивши готово неиздрживу бол, бледим, мршавим прстима снажно притисну слепоочнице толико снажно да је готово у њима направио .удубљења величине зрна грашка

***

Судба Феодора Андрејевича на своме животноме концу имала је добити још један врло сложен и важан чвор, сасвим извесно један од значајнијих, и тај чвор само што се није сам од себе везао – чвор који је претио пуцањем самог конца живота нашега јунака. Тргнувши се из врло мрачног, опорог сна, дуго је и непомично седео на постељи, умртвљена тела и покорена, исцеђена и расута духа. Слабост тела готово увек долази од палости духа и ништа га друго не може ојачати до васкрсење, васкрсење личности читавог човека.

Присетивши се тог туробног сна, мрштећи се и негодујући расејан, за себе, тек са великом муком некако се придиже, одшкрину тешких окова широк прозор, а онда, када му постаде јасно да на такав начин јутарња свежина и оштар ваздух неће прочистити његову, од болесног дисања и ужасног задаха кужну собу, напослетку прозор широм отвори. На тренутак му би лакше и он се чак понада да све може бити другачије, да може бити боље.

Глава му беше мутна и несабрана, а мисао никако није успевао да ухвати – упорно је бежала ругајући му се. Усиљено је покушавао да на било који начин постави некакав темељ новоме дану, ма какав год, али зар је на силу било шта могућно, нарочито у оваквим случајевима где се душа и све оно што је људско и достојно човека мучи, растрзава, кида и ломи? Стресе се од упорне, хладноће која му је толико засметала да напослетку стаде дубоко кркљати избацујући чак и мало крви из уста. Оштар ваздух резао му је грло и то га је додатно надраживало, живчано. Ипак, иако му је све то сметало и дражило га, на тренутке му је и пријало, јер га је подстицало да отрезни главу, да коначно некако сустигне своју мисао, да се са њом загрли, да јој падне пред ноге, измири се и са њом изљуби.

***

Најлепши су ратници љубави! Преко лица им прелазе многе шибе разљућених и непомирљивих људи, и то само из разлога што, будући да такви у себи немају мира већ само коренити, сујетни метеж, немају слободу већ робују својим унутрашњим демонима при чему их још и богато госте. Такви и не могу никада прихватити да је некоме пошло за руком оно о чему они чак и не сневају, не маштају – о топлој и умилној љубави препуној надања и блажене тишине. Иако шибана, лица таквих страдалника љубави ради, не остају тим шибама унакажена, напротив – у тој патњи расцветала, њихова су лица прелепа и налик анђеоским, из себе зраче најчистијом светлошћу, светлошћу коју не може баш свако примити, јер тешко је очима свикнутим на таму када их изненада окрзне силина чистог, .прочишћујућег зрака

***

Стари Максимов, или боље речено оно што је остало од њега, будући да се на његовом готово прозирном лицу већ назирала оштра кост, овлажи уста и угризе се за доњу усну не би ли се тако повратио у кужну реалност. Придиже с муком поглед и немоћно задрхта. У очима му страх и неверица подједнако кидају на поставу изврнуту душу, душу којој је, како му се чинило, дошло време преиспитивања и плаћања дуга. Ништа није могао рећи. Ни речи. Баш ништа. Непомично је седео док су се у њему смењивали осећај стида и неког неприродног страха, страха од свог сина. У одређеним тренуцима свачијег живота престаје да важи свака логика и природне законитости у односу међу људима. Син покорава оца ужасно севајући очима и ликујући над његовом немоћи, држи га у шаци и већ је решен да га угази чизмом као буву, као непотребну ваш. Зар је ово мера хуманог човека и хуманости којом се многи размећу, а заправо су само оболели од кужне болести модернизма савременог човека? Зар је ово природом удешен однос или исмевање заповести Божије, преступ и безмало злочин? Па иако је Андреј Сергејевич својим поступцима заслужио казну, зар се та казна може разумети ако је она презрење од сина? И зар човеков преступ може бити баш толико страшан да га и рођено дете распиње и понижава? Зар се у томе може наћи оправдања или је све то недостатак љубави, милости и могућности да се опрости?!

***

Људском лицемерју и безосећајности, себичности и слабостима, конца нема, јер како другачије објаснити чињеницу да не постоји апсолутно ниједан универзални закон који би потпуно заштитио права оних недужних, оних што су немоћни да се сами бране, а злочин над њима, над децом, најтежи је облик понижења човечности и достојанства.  

***

Поручник је и даље седео као прикован за наслоњачу, мрка лица и сад већ можда и у стези своје болести манијаштва којег се по сваку цену и са извесном хитношћу морао ослободити. Чинило се да и нема намеру да се придигне из наслоњаче како би се поздравио са Фомином. У очима му је куљао дим из вулкана гнева и мржње према човеку којег никако није очекивао, а он, ето сада стоји пред њим када му је она  исповест Аљоне Андрејевне још увек свежа. Пљувачка му је запињала и никако није могла клизнути низ грло, а готово сваки мишић на лицу стаде замирати, укочен и паралисан. У његовом ионако стешњеном бићу услед све израженије болести манијаштва, нешто му је силно и до пуцања натезало струне нерава, одвећ истањене, а онда, након што би нерви коначно и потпуно попустили, .стављало обруче како би ти исти живци, иако покидани, остали на окупу

У једном тренутку услед немогућности да издржи толики притисак утисака који је на њега оставио овај човек, „добра прилика“, дође му чак и да врисне не би ли тако из себе изгнао немир, нелагоду, презир, ружна осећања и ужасно мучење. И можда би у свом све израженијем наступу манијаштва то и учинио, али у томе га је спречавало оно зрно благочешћа и уљудности, зрно урођене и опште пристојности коју имају сви људи, зрно .које нас чува од велике непромишљености и различитих изгреда

 

Марко Д. Марковић, роман ,,У себи заточени"

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: