детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕБЕСКА ЧЕСТИЦА

Када се сложи и последња пузла

У заплету радње дугог филма о апокалипси,

Гледајући  како се пред очима ређају

Брзином лета орла белорепана

Или невидљивог стелта

Мучне и болне кључне сцене страдања,

Без даха се скупиш и осетиш

И као гледалац и као главни глумац,

Истину, чисту као суза,

Издестиловану из последњег кадра,

И сазнање да једино што не може да нестане

И што живи усред апокалипсе

Јесте оно што живо и снажно пулсира у бићу.

И онда будеш разорен и опустошен град,

Немоћан што је изгубио битку,

Побеђен бедном неистином и

Многим покушајима обмане

Лица под маском.

И баш тада љубав у Божјој честици

Лако васкрсне светлошћу

И врате те у предео

Где обитавају вера и семе моћног духа.

ЈЕДАН ДАН

Учини ми се дан

као опора светлост камена, 

усред спарушеног растиња

и сенка у дубоким борама лица горштака.

И мешају се јарке боје спарног дана који споро клизи

Као и киша која се колеба у времену које не иде напред.

У неком затвореном кругу лица и наличја изројених мисли

нежељена, израња бледа, готово прозрачна,

 стара фрајла у дроњама сумње,

лелујаво листајући странице старих хроника и

подиже ковитлац  у пешчаном сату.

Но у трену устукну пред светлошћу лица истине

детета које као кад се старо роди

и продорно гледа

да одгонетне тајну оне старе жиле,

па проспе лепоту простих радости.

СУША

Као столетној старици

смежуране, попуцале коже,

и усахлих дојки,

суша је земљи раздрљила груди

испила исконске сокове,

угасила вид и оголела мрљу

сасушене душе.

Као рахитичне кости сада

из њене коже извирују

древне утврде, олупине бродова,

камени мостови,

миленијумска царства, епохе

и посребрени трагови моћи,

кодиране сакралне поруке,

тек да нас подсете

на оштри зуб времена.

Сада, на часу цивилазацијске анатомије,

исписује се црвеним мастилом потоњима

како је гравитација пошасти

опасно погрбила плећа Геи,

па у освит новог јутра, посрће, клеца,

под искошеном космичком осом,

заглављена у сопственом трапу,

виси о концу неба

закачена само за дугме

једне Божје манжетне.

ПИСМА ИЗ ВЕЧНОСТИ

На спруду, док Дунав према Карловцима Бранковим

и још даље, према Овидијевим Томима тече,

загледана у листове из старе свеске

читам и љубав у свакој пори своје коже осећам.

Знам да не смем пустити да се вино излије

по Дучићевим речима, по стиховима

његовом руком записаним и у вечност одложеним.

Овако их је прелиставала госпа Лепосава, удова Петрова,

пре него што их је сложила у кожни ковчежић

и богобојажљиво, тихо и смерно, замућеног вида,

понела и предала на руке и наум владичин.

Сведок овог чина беше Свети, који аждају вечно убија.

Потом ју је обузео мир што тајни списи неће са њом поћи

у заборав.

Чудесан пут је однео оног што сада на Црквини почива

и њеног Петра, са којим је друговао,

и као и он, изгнан, у туђој земљи нашао мир.

Кожни је трезор ћутао дуго, чекајући пут ка истоку.

Чудо је ношено ланцем руку у луку сигурну.

Сада је, о Небеса, овде на моме столу,

и ја ову чашу дижем ономе који је са Парнаса

са штапом, цилиндром и белим рукавицама међу нас сишао

и на нашем језику проговорио речима богова.

РОДОСЛОВ

Као шаре на ћилиму

ређам родослов.

Небеску браћу бројим у мирном ходу.

Семење сећања у ситу пребирам,

a очинским погледом бих да иза стена времена

бременом племену докучим пут.

У мимоходу прегибају се сене нејасних лица

и клица семења расула се у замршеној пређи

да под преслицом заискано клупко се намота

и у ћилиму истка лик горског оца.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: