детаљ слике: КРК Арт дизајн

Књига ПЕРЈАСИЦА МАЛА ДРЖАВИЦА - Раде Павић, историографија и монографија Перјасице, у овом прилогу доносимо други наставак поглавља Перјасица у другом свјетском рату. Сваког четвртка слиједи нови наставак док не завршимо са комплетним садржајем. 

ПРИПРЕМЕ ЗА УСТАНАК

 Никола Д. Цимеша

У бившој перјасичкој опћини од 1939. године дјеловале су двије ћелије КП – „перјасичка“ и „полојска“. Прва је „покривала“ сјеверни, а друга јужни дио опћинског подручја. Њихово дјеловање народ по први пут запажа на опћинским изборима 1940. године, када су агитирале за листу опозиције, а против режимских странака. Кандидат је био Ђуро Вулетић Шкуљало, који је и однио побједу на овим изборима (Ђуро је био кандидат за члана КП од 1938. године). У току 1940. а нарочито од почетка 1941. године, па све до капитулације владе и војске бивше Југославије, по нашим селима ширило се упозорење од фашистичке опасности и апелирало да земљу треба бранити под сваку цијену. То су ширили чланови и кандидати КП из ових двију ћелија, јер је то била директива и политика централног комитета КПЈ. Имало је то свој одраз у расположењу наших сељака да бране земљу. Утјецало је то на одазив наших регрута и резервиста, односно на предају мобилизиране запрежне стоке у часу опће мобилизације.

Спознаја издаје и дјеловање пете колоне, што су посебно осјетили многи преко Мачекове заштите, брзо расуло војске, бијег владе и пропаст државе имали су деморализаторски одраз код народа па и чланова и кандидата КП у перјасичким селима. На сељаке српске народности потресно је дјеловао усташки злочин у Хрватском Благају, извршен над Србима почетком маја 1941. године (ни пуни мјесец дана након проглашења тзв. НДХ). Поготово што су у овом масакру страдала 24 сељака из јужних перјасичких села, међу којима и члан КП „полојске“ ћелије Тодор Чика.

Усташе из Благаја и њихов таборник Иван Шајфар јавно су пријетили како ће врло брзо кренути у перјасичка села, па је народ захватио страх и паника (имали смо два случаја самовјешања). Тих су дана људи бјежали један од другог, па чак и сами од себе, увлачећи се у грмље.

Тада су се – у том почетном метежу и бесциљном бјежању сваке ноћи – ангажирали и чланови и кандидати ових двију ћелија КП. Прво, на чему су се ангажирали, било је организирање сељака (у рубним селима према Благају и Павловцу) у ноћна патролирања и дневна осматрања са околних брда (касније се исто то чинило у селима према Сичи и Матешком Селу). Сва остала унутрашња села била су повезана са овим рубним селима куририма. Учињено је то да би се избјегло изненађење од усташа (слично као што је било почетком маја у вељунским селима).

Поступно се враћало и самопоуздање. Неки сељаци почели су износити своје до тада добро скривено оружје (ловачке пушке и кубуре, пиштоље, а двојица и карабине). Потом су се људи дали на посао па је те, 1941. године оскудна земља била обрађена као никада раније. За вријеме вршидбе жита у љето 1941. године уз вршалицу су били усташки повјереници, а на бријегу изнад села наши осматрачи. И када су једне ноћи жандари из Перјасице, са оних 13 цивила, отишли према Буковцу, нису имали прилику видјети ни једног мушкарца од 15–70 године. Вршалице су стајале.Током организираног патролирања и осматрања свака партијска ћелија дошла је до сазнања тко све располаже оружјем и тко је од тих људи спреман поћи у борбу. Тако су половином августа 1941. обје ћелије формирале и устаничке одреде који су на дати знак требали кренути у борбу.

Устанак

Устанак је отпочео ноћу 30/31. августа 1941. године. Кренуо је само одред којег је формирала ћелија у Перјасици. Идућег дана (1. септембра) нама су се прикључила двојица другова из села Буковац (које је покривала „полојска“ ћелија КП). До 22. септембра нашем ПО „Перјасица“ прикључило се још око 14 устаника. У припремама за устанак запажено су били ангажирани: Љубо Вујчић,^[1] Милутин Карас[2] и Јово Лаврња.^[3] Ево што је о првим данима устанка у Перјасици рекао 8. децембра 1982. године, у Дому ЈНА у Загребу, Игњатије Перић Гњацо:

„Као командир 1. вода „Дебела коса“ и замјеник другу Ћаници враћао сам се са водом из околице Примишља, 27. августа 1941. године. Са нама се враћао и Ћаница, као командир ПО-а. Уставио нас је у Доњем Полоју, гдје се по његовом наређењу (дан раније) на 27. 8. требао окупити до тада припремљени устанички одред. Нашли смо на окупу око 40 сељака. Ћаница им је говорио о развоју устанка на Кордуну до тих дана. Упозорио на опасност која им пријети од усташа из Благаја и сугерирао, да одмах крену на устанак. Ћутали су. Ћаница је поново причао о нашим акцијама и истицао како је борба једино рјешење за спас не само себе и своје породице већ и за спас земље од окупације. Тада се јавило неколико присутних и категорички се супротставило кретању на устанак. Видјевши да са њима нема шта разговарати, Ћаница је наредио покрет према Горњем Скраду.

Други дан на позив Ћанице дошао је у Горњи Скрад Љубо Вујичић из Перјасице (за којег се знало, да је тамо секретар ћелије). Упознао нас је са бројчаним стањем и наоружањем жандара у Перјасици. Није имао ништа против напада на исте, али је рекао, да они у Перјасици нису још обавили све припреме за устанак и да треба мало почекати. Тако се завршио разговор са њиме и он се вратио у Перјасицу. Стекао се дојам да Ћаница одустаје од напада. Међутим у сам сумрак он је саопштио мени и другу Милутину Кошарићу (комесару одреда) да мисли како наш одред треба напасти те жандаре. Исте вечери прешли смо ријеку Корану и цијели слиједећи дан боравили у једном грму, крај неке куће. Тај нам је сељак донесао кухани кромпир за ручак.

Било је то 30. августа 1941. Послије подне Ћаница је послао овог сељака (био је то Милош Петровић, оп. Н. Ц.) по Љубу Вујчића и он је опет дошао. Тада му је Ћаница саопштио да наш ПО „Дебела коса“ идућег дана напада жандаре у Перјасици. Од њега је тражио само тројицу поузданих водича. Договорили су се гдје ова тројица и у колико сати идуће ноћи да дођу. Могло је бити око четири сата послије подне када је Љубо отишао од нас.

На 31. августа у 2 сата на договореном мјесту (код Борика иза куће Мојсије Цимеше, звано Раја, у заселку Растовац, крај села Перјасица – опаска Н. Ц.) ми смо нашли групу од преко 25 устаника, које је тада постројио мени до тада непознати Милутин Карас, по чему се могло закључити да им је већ био постављен за командира. Неколико их је имало карабине, можда дупло више ловачке пушке, а остали рогуље. Било је пар са сјекирама и пилом. Они су убрзо иза нашег стизања отишли рушити телефонске ступове.

Када смо кренули у напад на жандаре заиста смо добили тројицу водича, док су остали ишли на повећем одстојању иза нас. Сјећам се да је мени и мојем воду био водич Милутин Карас“.

Овом су изјавом отклоњене неке недоумице око полојског припремног одреда за устанак.

Међутим, остало је необјашњено питање је ли међу онима који су 27. августа у Доњем Полоју категорички одбили да се у јужним селима према Благају крене на устанак био и Драгић Дејановић Царевић.^[4] Ако јест, онда је то доказ да је он, а не тамошња партијска ћелија, имао ситуацију у својим рукама. То ће он још једном доказати.

Из изјаве друга Гњаце Перића видимо да је Љуби Вујчићу, као секретару ћелије у Перјасици, остало на располагању само 10 сати времена да покрене устанички одред. Међутим, те је ноћи партијска ћелија у Перјасици покренула два пута више људи него их је у строју дочекао ПО „Дебела коса“. Прекопана је цеста у правцу Генералског Стола (код Мандике) те порушен мост на потоку Понорац, испред села Понорца. Након свањивања 31. августа, из оба ова правца до школе у Перјасици (касније до руба Перјасичке дубраве) успостављена је бежична веза (човјек до човјека, с бријега на бријег – у пошумљеном терену на 100–200 метара).

Ево како се Милош Петровић из Штирковца сјећа тих догађаја: „У ноћи 30. 8. 1941. пробудио ме Игњатије Карас, Милутинов брат ријечима, Милошу! Милошу! Устани! Кад сам устао, он ми је саопштио да се у моме грабику налазе партизани, па ако имам нешто да понесем да се покрију и да разговарам са Ћаницом. Кад сам дошао, Ћаница ме питао да ли имам већи котао па да скувам кромпира у љуски за ручак. Кад сам донио кромпир из села, од Милутина Караса донијели су неколико крувова и тако су подијелили и ручали.“

Због прекопавања цесте код Мандике жандари су 2. 9. 1941. запалили куће Милована Кукуља и Михајла Марковића. Због порушеног моста домобрани су 31. 8. 1941. похапсили у Понорцу шесторицу^[5] сељака, одвели их у Карловац и предали усташама, који су их пар дана касније ликвидирали. Осим тога, запалили су све од куће до кокошињца. Након сусрета двају одреда из ПО „Перјасица“ отишла је група устаника на рушење телефонских ступова према Полоју. Тројица су одређена за водиче ПО „Дебела коса“. Из Гњацине изјаве се види да је првом воду водич био Милутин Карас. Други водич је био Миле Цимеша.^[6] Када је ПО „Дебела коса“ пошао у напад на жандаре, остали устаници из Перјасице кретали су се са Љубом Вујчићем за њим. Они ће до школе стићи тек након завршене акције.

Борба са жандарима није дуго трајала. Деветорица су се предала, од којих је један био тешко рањен. Наредник Асић налазио се у својем стану преко цесте (био је то школски стан), а двојица осталих жандара, који су те ноћи били у патроли, нестали су прије напада.

Поред 12 жандара, у овој жандармеријској станици повремено је боравило и 13 цивила – Хрвата из села ближе Бариловићу и Дугој Реси. Тада њих није било. Њихових 13 карабина са муницијом стајало је на тавану станице у резерви. Међутим, након што се и посљедњи оружник предао, на тавану није било ни карабина ни муниције. Нестао је и онај сандук бомби као и око 40 малтене нових ловачких пушака. Касније се дознало да је наредник Асић обавијештен од Николе Цимеше Чубре да ће те ноћи услиједити напад, па је све оружје и муниција пренесено у школски подрум и ту остало, камуфлирано старим столовима и столицама, до повратка жандара у Перјасицу 2. 9. 1941. Издају о нападу ПО „Дебела коса“ на жандаре у Перјасици починио је Никола Цимеша Чубра^[7] из Штирковца, 30. 8. 1941. Имао је војни пиштољ и униформу. Отишао је радије нареднику Асићу и обавијестио га о припремама за напад, неголи да нас помогне. О тој његовој издаји дознало се у ПО „Перјасица“ десетак дана касније. Међутим, он је већ био код усташа у Карловцу. Тада се дознало и то гдје је било скривено оружје и муниција. Али било је касно, јер је све то поново било у рукама жандара.

Тек након ослобођења, из преписке великог жупана у Огулину, сазнало се да је Асић још ноћу на 30. августа телефоном обавијестио великог жупана о нападу који ће услиједити идућег јутра. (Команде наша оба одреда биле су тога јутра увјерене да су она двојица побјеглих жандара то учинили. Само се постављало питање куда је нестало оружје и муниција са оног тавана.)

Чим су чули пуцњаву код жандармеријске станице, сељаци су знали да су устаници напали жандаре. Многи су одмах кренули на мјесто збивања, па се тако до девет сати (31. августа) код школе и жандармеријске станице окупило неколико стотина сељака, претежно младића, што је дјеловало као некадашња регрутација.

Све до близу подне код школе је владало право народно весеље. Својом младеначком снагом, ведрином и распјеваношћу, потом добром одјевеношћу и добрим наоружањем (тада је карабин за голоруки народ значио добро наоружање) борци ПО „Дебела коса“ створили су такво расположење код народа да се заборавило на све околности под којима се то одвијало.

Прије устанка у Перјасици, ноћу 30/31. августа 1941. године, оружје су посједовали: Миле Цимеша Колар – карабин, Ђуро Ђикандић – карабин, Раде Велимировић Костерац – карабин, Душан Врањеш – ловачку двоцијевку, Милутин Гаћеша – ловачку двоцијевку, Миле Врањеш – ловачку двоцијевку, Никола Орешчанин Буђони – ловачку двоцијевку, Миле Цимеша Вуштар – ловачку једноцијевку, Миле Карас, пекар – ловачку двоцијевку, Миле Опачић Дугаја – ловачку двоцијевку, Никола Зирић – ловачку једноцијевку, Милутин Карас – кубуру, Јово Лаврња – пиштољ, Јово Зирић – кубуру и Бранко Карас – кубуру. Остали су носили жељезне рогуље, како је то запазио и Игњатије Перић Гњацо.

Након разоружања жандара Љубо Вујчић узео је у опћини карабин са муницијом, којим су чувари чували опћинску зграду, а Миле Шарац добио је карабин од Николе Цимеше, званог Зец, којег је овај донио из војске и сакрио, али пошто је био већ у годинама није могао ступити у одред.

Поткрај тога дана на пропланку испод перјасичке Градине Ћаница Опачић је предао Милутину Карасу четири карабина, које је његов одред тога јутра отео жандарима. Тако је ПО „Перјасица“, 31. 8. 1941. године, располагао са девет карабина и са око 15 ловачких пушака (у току дана стигло је још пар устаника са ловачким пушкама).

Када је ПО „Перјасица“ постројаван код школе, попуњен је са још десетак младића и неколико старијих људи, па је тако у строју могло бити близу четрдесет бораца.

Оних који су жељели ући у одред и поћи у борбу, али нису били примљени јер нас је ионако много било без оружја, било је тих дана подоста. Стога се одмах иза напада на жандармеријску станицу у Перјасици по селима приступило оснивању резервних одреда што је већина добровољаца и прихватила.

Прије подне одреди су напустили Перјасицу и пребацили се на руб Перјасичке дубраве, на пропланак звани Зумравице, недалеко заселка Периновићи, гдје нам је убрзо донесен ручак. Ту смо остали до иза 16 сати. У том правцу кренули смо ради тога што се ПО „Дебела коса“ тога дана требао вратити у правцу Горњег Скрада.

Када је иза 16 сати, путем оне организиране бежичне везе, јављено да из правца Бариловића и Сиче, кроз село Понорац, до порушеног моста стиже камион пун некакве војске, дата је узбуна и одреди су постројени. Више од пола сата стајали смо у строју чекајући даљи развој ситуације на том правцу. Осматрачи су наставили да јављају о кретању непријатељских војника, који су прешли поток и кренули с обје стране цесте у стрељачком строју до Липовшћачког брда, гдје су заузели положај. Било их је тридесетак и били су тада удаљени од Зумравица, односно нашег положаја око један и по километар. Све вријеме налазили су се иза превоја па их нисмо видјели, као ни они нас.Да се у том часу није чуо кратак рафал из пушкомитраљеза, нама са источне стране, сигурно би ПО „Дебела коса“ продужио у Горњи Скрад. Међутим, пошто су неки другови тврдили да се пуцање чуло са правца Горњег, а не Доњег Скрада, одлучено је да оба наша одреда одмах крену на Перјасичку косу испод коте зване Градина. Ишли смо са лијеве стране села Перјасица и избили на цесту Перјасица–Полој (иза извора Микуловац) и мало касније ушли у тамошњу борову шумицу. Да смо наставили право према Градини, прошли бисмо с њене десне стране. Међутим, била је врућина и свако од нас је желио да се мало одмори. Око нас је свуда била тишина. За нама са Зумравица нису кренула она двојица на коњима, што је значило да непријатељ није кренуо са Липовшћачког брда. Из правца Генералског Стола никаквих обавјештења о непријатељу није било. У том борику одмарали смо двадесетак минута а потом кренули даље.

Једна група бораца пошла је на лијеви руб те шумице и тек што се помолила, на њих је са сусједног бријега, званог Лубрденик, осут плотун из пушака и пушкомитраљеза. Тај нас је плотун, са раздаљине највише до 300 метара зрачне линије, озбиљно изненадио. Ми новајлије поскочисмо. Али пресјекао нас је Ћаничин оштар глас: „Лези, заузимај заклон!“. Хладнокрвност и мирноћа његових бораца одмах нас је смирила. Брзо је утврђено да нитко од другова није ни рањен. Непријатеља на оном сусједном брду нисмо видјели. Одмах су упућене извиднице да утврде каква је ситуација пред нама. И пошто су оне јавиле да непријатеља нема, кренули смо брзо напријед.

Обезбиједили смо се с бока, а потом и заштитницом. За сат времена стигли смо у Перјасичку косу, испод коте Градина. Из разговора, које су тада водиле наше двије команде, ми борци смо разабрали да је нетко требао те ноћи прекопати цесту према Примишљу и организирати јављање са те стране. Међутим никада нисмо дознали о коме се радило.

Из преписке великог жупана у Огулину, која нам је дошла до руку након ослобођења, сазнали смо да је 31. 8. 1941. из Бариловића у помоћ жандарима у Перјасицу кренуло тридесетак домобрана са једним часником, али су се морали вратити, „јер су их напали четници“; затим да је из Примишља кренуло око 25 жандара и домобрана, које је водио поручник Стипац, те да им се код села Буковац покварио камион па су до Перјасице наставили пјешице и стигли пред Перјасицу око 16 сати, гдје их је „дочекала велика скупина четника и отворила плотун по њима“ те су се под ватром извлачили према Полоју и Примишљу.[8]

У сумрак ПО „Дебела коса“ кренуо је овом планином у правцу Горњег Полоја, а потом преко Оријевца, Коранског Села и Коране у Скрад. Идући дан већ је водио борбу са усташама у Дебелој коси.

Своју прву партизанску ноћ ПО „Перјасица“ провео је на пропланку испод Градине. Мало је тко ту ноћ успио да заспе. Свакога од нас је мучила велика неизвјесност која нас чека као слабо наоружане устанике. Поготово су у тешком положају били они који су код куће оставили жене са малом и нејаком дјецом. Али сватко од нас је свјесно кренуо у борбу против окупатора и његових слугу. И свакому је било јасно да је својим опредјељењем за борбу ставио сам себи омчу око врата. И не само себи!

Наредна два дана одред је провео на рубу шуме, код Великог Таванца. До нас је стигло двадесетак младића из Својича и Гаћешког Села, али и без каквог оружја, па су враћени кућама. Примљена су само двојица другова из Буковца, који су тражили наш одред још ноћу 31. 8./1. 9. 1941. јер су имали нешто од оружја. Примљена су и двојица сељака из Својича, који су имали ловачке пушке. Један од њих био је Петар Пиљуга о којем ће још бити говора. У два наврата добили смо храну из Точка, односно Потпланинског Села. На Таванцу је крајем 2. септембра обављена неке врсте смотра одреда. У односу на 31. августа било нас је више. Више је било и ловачких пушака. Са Перјасицом нисмо имали везе од 31. августа, односно од повлачења. Увјерени да су оне двије скупине непријатељских војника ушле у Перјасицу стрепили смо што се тамо догађа. За нама отуда нитко није стигао.

Другог септембра из правца Примишља–Полоја и Горње Височке – стигло је у Перјасицу у стријелцима око 60 жандара и домобрана. Опет их је водио поручник Стипац. Народ Горњег Полоја, Милошевца и Точка, видјевши међу њима и благајске усташе, напуштао је села и бјежао на Перјасичку косу. Иза 16 сати, с правца Матешког Села, такођер у стријелцима, према Перјасици је наступало око четрдесет жандара. Враћао се и Асић са својима, ојачан са још тридесетак оружника. На Мандинеи, гдје је била прекопана цеста, запалили су домове и господарске зграде Милована Кукуља и Михајла Марковића. До краја дана, тј. до стизања у Перјасицу, они су запалили господарске зграде осморице устаника или наших родитеља. Ова паљевина унијела је немир и страх код сељака Гаћешког Села, Својича и Потпланинског Села па су и они те вечери са стоком побјегли у шуму.

Идућа три дана на овој до тада „великој“ планини нама је постајало све тјешње. Одред се нашао у незавидном положају. На наговор Јове Лаврње покушали смо се најприје „одлијепити“ од народа у збјегу. Али, то нам није пошло за руком. Куда смо год кренули наишли смо на сељаке, оптерећене махом алармантним вијестима о „стезању обруча око шуме, о уласку усташа у цивилу у шуму“ и слично, што се касније показало измишљеним, или су, пак, неке појединости криво протумачене. Тако су, на примјер, двије групице младића из удаљенијих села трагале за одредом, да му се прикључе, а сељаци су у њима „видјели усташе“. Паника је захватила и Јову Лаврњу којега је подржао комесар одреда Љубо Вујчић, који је предложио да се одред растури, борци посакривају по жбуњу и извлаче како знају и умију „да нас не би усташе нашле на окупу“. Приједлогу Јове Лаврње супротставио се командир одреда Милутин Карас. Саопштио је члановима Партије и кандидатима тешке посљедице које би настале ако би се усвојио приједлог Јове Лаврње: „То да се наш одред растури, ја као командир не дозвољавам! Радије ћу водити одред на руб шуме, па макар и на пушчане цијеви усташа, него допустити да се одред растури!“.

У том моменту у ријеч му је упао секретар ћелије Љубо Вујчић, али га је Милутин омео питањем упућеним свим комунистима: „Тко се, другови, слаже са мном, нека подигне руку?“. Сви до посљедњег борца подигоше руке. Лаврња и Вујчић остадоше усамљени. Тада се и Вујчић сложио са ставом друга Караса.

У тренутку када је видио како га сви другови подржавају, Милутин је скочио, као опругом избачен, са земље и викнуо: „За мном, другови моји!“. Тада и остали поскочише. Лице му је било црвено као да ће тога часа крв потећи из њега. Видјело се да је задовољан. Морао је и бити јер је добио подршку партијске организације у одреду. Када нас је постројио, и нама је саопштио, да као командир радије води одред на усташке пушчане цијеви (на руб шуме) него да упропастимо устанак растурањем одреда. Сви то дочекасмо и попратисмо бурним одобравањем.

Имао је разлога да буде још сретнији. Цијели одред био је уз њега. Све су то чули и сељаци што су стајали подаље од нас. Својим ушима нису могли да вјерују што су чули: да наш одред тога часа креће на руб шуме, а тамо су по њиховом увјерењу биле усташе.

У покрету одред се престројио у стрељачки строј с већим растојањем. Наприје је ишла претходница, састављена од најхрабријих. Наступало се опрезно. Тек што пређосмо пар стотина метара, примијетисмо како се иза нас такођер формирао стрељачки строј наших сељака – рогуљаша. Било их је чак више него нас у одреду. У таквом поретку, након сат и по времена, пришли смо рубу шуме, према превоју Горњи Полој–Мала Коса и констатирали да тамо нема усташа. Није их ни било. Наиме, они жандари и домобрани из Примишља враћали су се из Перјасице 3. септембра послије подне у стријелцима до краја села Милошевца. Тада су сељаци напустили руб шуме и даље осматрање кретања непријатеља. Нитко није знао да су ти жандари након Милошевца, у колони по један, прошли кроз Горњи Полој (а одатле и кроз село Мала Коса) према Примишљу. Када су били на овом превоју (гдје смо ми избили 5. септембра) видјели су их и други сељаци. За њих то су биле друге усташе из овог правца. Ето како је дошло до предоџбе сељака да је сва шума „блокирана“.

Тек што смо установили да шума није блокирана од усташа, нестаде сељака који су се кретали за нама.

Цијели је збјег био обавијештен да шума није блокирана. Народ Горњег Полоја, Милошевца и Точка напросто се сјурио са стоком низ падину ове планине према својим домовима. Те су вечери код својих кућа били и они најудаљенији – из Гаћешког Села.

Идућих неколико дана одред је маневрирао, али се држао ближе планини. Вечерали бисмо у Својичу, а преноћили у селу Мрежница, или обрнуто; доручковали у Горњем Полоју, а вечерали у Гаћешком Селу да бисмо на спавање пошли у село Точак.

Много нас је то замарало, али тако се тада морало чинити.

Током сљедећих неколико дана дознали смо и о свим збивањима у Перјасици након нашег повлачења. Жандара је било око четрдесет. Смјестили су се у школи, око које су на угловима ископали ровове и мање бункере. Наредник Асић примиривао је народ. Сугерирао је очевима и мајкама да повуку своје синове из „четника“.

Око 20 сати 8. септембра командир одреда послао је друга Ђуру Милинковића^[9] у село Горњи Полој, до Ђуре Вулетића Шкуљале, кандидата Партије, са неком усменом поруком. Ђури је наређено да одмах крене у село Точак, јер ћемо већ у 22 сата кренути даље – у Гаћешко Село. Међутим, Ђуро се није вратио до 22 сата. Остао је спавати на сјенику Ђуре Вулетића, гдје су га идућег јутра на спавању ухватили жандари из Перјасице. Хапшење Ђуре Милинковића било је велико упозорење за команду нашег одреда, али и за нас борце.

Већ идућег дана командир одреда из темеља мијења дотадашњу тактику (сталан покрет – овдје вечерај, тамо спавај). Иза тога иницијатива ће бити у његовим рукама. Он ће бити тај који ће жандарима наметати и наметнути размишљање о нама. Од тада ће они више страховати од нас него ми од њих. Учињено је то тако што су наше патроле прилазиле све ближе и ближе селу Перјасица, па чак и самој школи. Тада је командир знао казати: „Они морају осјетити да смо ми надомак њима. Само им се покажимо с неколико праваца. Нека нас виде и осјете!“

У неколико наврата покренуто је стотињак припадника резервног одреда у селима: Својич, Гаћешко и Потпланинско. Сврстали би се са нама у колону по један. Десетак их је носило цјепанице на рамену, умотане у ћебе, што је издалека дјеловао као пушкомитраљез. На брду, гдје је перјасичко гробље звано Кашталиште, у таквој колони бисмо се кретали из правца сјевера ка југу, до борове шумице гдје је 31. августа непријатељ ударио плотун по нама, а онда бисмо (што прије иза брда) поново дошли до гробља и опет у колони по један наставили марш према југу. Жандари би нас бројили и набројили неколико стотина. То би онда јавили у Огулин својој команди. Све је то систематски поткопавало морал жандара да би на крају сами напустили Перјасицу, ноћу 21/22. септембра 1941. године. Вратили су се тек 7. новембра те године.

И док је наш одред маневрирао око жандара у Перјасици, усташе из Павловца све жешће и чешће су пуцали на све живо што се кретало са лијеве стране ријеке Коране – у селима Кузма, Кланац, Доњи Полој и Буковац. Због тога је тих дана много сељака из ових села долазило до команде нашег одреда и тражило да одред дође у њихова села ради заштите од усташа из Благаја и Павловца. Међутим, по оцјени друга Милутина Караса тада је било важније узнемиравати жандаре у Перјасици. То, пак, није значило да одред не би пошао у ова села да су усташе из Благаја и Павловца кренуле преко Коране на нашу страну.

Некако од половине септембра уз командира и комесара ПО „Перјасица“ неколико дана се стално налазио и друг Мојсије Опачић Мојо^[10] из Кузме. Међу нама борцима тада се причало како Мојо тражи да се из ПО „Перјасица издвоје борци родом из јужних села ради формирања посебног одреда и да ће то већ идућих дана услиједити. Случај је хтио да је то формирање обављено одмах послије бијега жандара из Перјасице.

Формирање ПО „Кузма – Полој“

Дана 22. септембра 1941. године код перјасичког гробља (Кашталиште) формиран је ПО „Кузма – Полој“. Учињено је то тако да су из ПО „Перјасица“ издвојени борци родом из наших јужних села. Могло их је бити 15­–17 (заједно са командиром и комесаром). За командира је постављен Драгић Дејановић Царевић, а за комесара Мојсија Опачић Мојо. Никада није објашњено зашто тада, приликом формирања ПО „Кузма–Полој“, нису у исти одред били укључени чланови и кандидати КП из „полојске“ партијске ћелије. Тако се догодило да је у том одреду једини од чланова КП био Мојсија Опачић Мојо.

Умјесто маневрирања одредом у правцу Павловца и Благаја (имао је прилику да види како то чини Милутин Карас) командир ПО „Кузма – Полој“ држао је одред подаље од усташа. Подијелио га је на себи повјерљиве и одане и оне који то нису. Са првима је одмах кренуо у пљачку по селима, што је обављао ноћу да би се опљачканим новцем и дукатима по дану коцкао. Остали дио одреда распоређивао је у патроле, али не према Павловцу и Благају, већ према унутрашњости опћине. Њима је обезбјеђивао свој „штаб“. Био је то у ствари пљачкашки штаб.

Комесар одреда Мојсија Опачић Мојо постао је немоћан. Чинио је све да убиједи Царевића како је то што чини неспојиво са партизанима, али га овај није слушао.

Некако почетком октобра Милутин Карас и Изидор Штрок одлучили су да умјесто Моје комесар у ПО „Кузма – Полој“ буде Славко Маркон. Уједно, да се тамо пошаље и Миле Опачић Дугаја, који је до тада био секретар ћелије КП у селима Оријевац – Зинајевац. Миле је одмах отишао. Сврха тога била је да се формира партијска ћелија КП и у том одреду. Међутим, за долазак Славка Маркона у одред Царевић није хтио ни да чује. Тврдио је како је он „упућен међу нас Србе као Павелићев и усташки агент“. Тих је дана из села до Караса стигло и више група сељака, који су се жалили на поступке Царевића и његове петорке. Неки од њих су говорили, да сада више страхују од Царевића и његових ортака него од усташа.

Након што су од сељака чули да су ноћу Царевић и његова пљачкашка група убили двоје сељака – Даницу Опачић из Кузме и Николу Ловрића из Доњег Полоја – одред „Кузма – Полој“ напустило је око седам бораца. Они су дошли до команде ПО „Перјасица“ и испричали што се све збивало, па и о овим убиствима. Изјавили су да се више не желе враћати у ПО „Кузма – Полој“.

Међутим, пошто се радило о половини тога одреда, а Миле Опачић Дугаја донио је и карабин Драгића Дејановића Царевића, постојала је могућност да се Царевић са осталом петорицом повуче у шуме гдје би, потом, постали ноторни разбојници.

Због тога су сви ови другови исте ноћи морали бити у селу гдје је заноћио њихов одред.

Поново је о свему био обавијештен Штаб II рејона из којег је стигло наређење да се одмах расформира ПО „Кузма – Полој“, а виновници убистава, пљачкања и тероризирања народа строго казне.

Наредба је проведена у живот 13. октобра 1941. године. Тога дана у селу Зинајевац расформиран је ПО „Кузма – Полој“. Ухапшена су сва шесторица учесника у убиству, пљачки и осталом. Девет бораца враћено је у састав својег матичног ПО „Перјасица“, а Мојсија Опачић Мојо вратио се у своје село и наставио са политичком активношћу. Кући је отишао Раде Смрзлић[11] из Доње Височке.

Петорица ухапшених одмах су под пратњом спроведена у Перјасицу гдје је започело саслушање. Драгића Дејановића Царевића патрола је отпратила у Доњи Полој, ради откривања скровишта опљачкане робе. Веома су се изненадили када су видјели колико је тога било у скровишту. Међутим, Царевић је искористио небудност својих пратилаца и везаних руку успио им је те ноћи побјећи. Наредног дана, 14. октобра 1941. године, након саслушања ухапшених, формиран је партизански револуционарни суд. Јер, оно што је учинио Драгић Дејановић Царевић, са осталом петорицом саучесника, није било спојиво са циљевима партизанске борбе.

Партизани нису дозвољавали злочине и пљачку над народом. Против тог зла су и кренули у борбу. Свих шест (па и Царевић који је био у бијегу) осуђени су на казну смрти стријељањем.

Над петорицом[12] казна је извршена тога дана (стицајем околности баш на мјесту гдје је формиран ПО „Кузма–Полој“) код перјасичког гробља Кашталиште.

Народ перјасичких села, а нарочито јужног дијела, поздравио је ову пресуду партизанског суда, што је било и разумљиво. Међутим, нашло се и људи који су сматрали како је казна била престрога и пребрзо извршена. Било је и таквих који су вјеровали како Драгић Дејановић Царевић никада неће пасти у руке партизанима (као препредени „жаца“), штавише, неки су очекивали да ће Царевић убрзо око себе окупити повећу групу сељака и потом се освећивати нама партизанима. И да ће га у томе здушно помагати рођаци стријељаних. Међутим, та пророчанства се нису обистинила.[13]

Партизански одред „Перјасица“ сишао је 22. септембра од Каштелишта у село Перјасицу, прошао кроз њу са пјесмом и упутио се према Лубрденику, гдје су се одреди растали. ПО „Кузма – Полој“ отишао је на јужни простор, а ПО „Перјасица“ у Доњу Перјасицу, Кестенак иПонорац. Наредног дана, заједно са шездесетак припадника резервног одреда из ових села, маневрирали смо на сјеверној страни брда Кестенак да би нас и оне усташе из ровова изнад Сиче могли набројити неколико стотина, као жандари у Перјасици. И бројили су и јављали у Карловац. Била је то наша добра пропаганда која је на непријатеља дјеловала као разорна бомба. У селу Понорац дочекао нас је ручак и вечера. У том селу смо остали и на спавању.

Долазак Хрвата у наш одред

Иза вечере у селу Понорац, 23. септембра 1941. године, вратио се наш курир из Шљивњака, гдје је био Штаб II рајона. С њиме је стигао и добро развијен млад човјек. И без да га је курир најавио командиру и комесару, ушао је с њиме у кућу гдје су обојица заноћила. Био је то Славко Маркон^[14] који је као Хрват први стигао у састав ПО „Перјасица“.

Као и увијек раније борци су од курира дознавали много тога што им командири и комесари никада нису казали. Тек пошто се наш курир вратио од командира и комесара, брзо смо дознали да се ради о Хрвату из Загреба који је извршио диверзију прије него је побјегао у партизане, да су с њиме дошли и остали који су учествовали у тој диверзији, да у Загребу дјелује више ударних група које убијају њемачке и усташке официре и да народ Загреба не воли окупаторе ни усташку творевину НДХ. Нема шта, било је то охрабрујуће сазнање које ћемо ми борци сваки на свој начин те вечери препричавати тим нашим сељацима у Понорцу.

Идуће вечери нашао сам се на вечери код Вука Велимировића, заједно са Славком Марконом. Ту смо остали и на спавању. За нас борце бити с њиме заједно на вечери и спавању била је посебна част. Помало смо се због тога правили и важни. Тек што вечерасмо, у собу уђе и подоста дјевојака, млађих жена, те понеки мушкарац. Сви су дошли да виде тога „друга Хрвата“. Оно што се ту збило, свакому од нас се урезало дубоко у сјећање. Једна млађа жена гласно је коментирала: „Јадна му мајка, куда је дошао тако млад и лијеп међу нас Србе, које је Павелић осудио на пропаст“. На то ће друга од жена: „Ајде, луда жено, зар ти ниси чула како је овај минирао Павелића у Загребу?“.

Од врата према нашем столу, између тих дјевојака и жена, пробијао се погрбљени старац и гласно упитао: „Гдје је тај што је минирао Павелића у Загребу?“. Присутни су му показали Славка Маркона који је сједио за столом. Старац је пришао ближе и добро загледао Славка, а потом га привио к себи и пољубио. У исти тренутак стари је заплакао и плачући отишао из собе.

Овај призор дирнуо је све присутне. Ми тада још нисмо били свјесни тежине и вриједности овог спонтаног порива наших сељака. То се испољава само у заносу среће. То могу схватити само они који су имали прилике да у животу доживе страхоте рата. Поготово ако се рат изроди у братоубилачки. Наиме, страх од усташа – кољача потенциран је бојазни да се цијели хрватски народ, због устанка Срба (које су усташе назвале четницима како би у очима хрватског народа били што омраженији) још чвршће веже уз Павелића и усташе. Стога је и разумљиво што смо оне давне ноћи, 24/25. септембра 1941. године, плакали од радости што је у наш одред стигао први Хрват и предочио нам што се збива у градовима. Спознали смо како ће то поново бити заједничка борба хрватског и српског народа, као и безброј пута до тада. Наша су два народа од памтивијека заједнички патила, крварила и борила се на овим просторима против завојевача. Хитлер нам је желио наметнути братоубилачки рат до међусобног уништења.

Почетком октобра 1941. године у наш одред стиже за комесара Хрват – Изидор Штрок,[15] који је као добровољац прошао грађански рат у Шпанији. Имао је велико искуство у партизанском ратовању и борби радничке класе.

Када смо ноћу 5/6. октобра разоружали домобранску посаду на жељезничкој станици у Доњим Дубравама, домобранима се обратио Славко Маркон рекавши поред осталога: „Ми нисмо четници већ народна војска, партизани. Срби и Хрвати, који се боримо против окупатора наше земље и свих који њему служе. За ослобођење ове наше лијепе Хрватске. Ја сам Хрват из Загреба, који је извршио диверзију на загребачкој пошти. Ови поред мене су Срби.“

Ове његове ријечи дирнуле су свакога од нас бораца. Дјеловале су потицајно и охрабрујуће. Улијевале су дух повјерења и зрачак надања у сигурнији исход наше борбе.

Напад одреда на жељезничку станицу у Доњим Дубравама

Припреме су започете у Понорцу и вршене су до поласка у акцију, 5. октобра поподне. Одред је подијељен у три групе. Прву, од десетак бораца, као ударну десетину припремао је Игњатије Карас Гњацо,[16] другу Славко Маркон, а трећу Мишан Томаш.[17] Прва и друга група биле су у нападу, а трећа на обезбјеђењу из правца Генералског Стола и Горњих Дубрава. Брзина којом је ударна група јурнула на жељезничку станицу с чела – управо на врата и прозоре – одиграла је пресудну улогу у овој акцији. Међутим, потребно је напоменути да је група коју је водио Славко Маркон, ликвидацијом стражара, у тому много помогла.

Била је то прва борбена акција нашег одреда и прво ватрено крштење нас бораца. Получени успјех у овој акцији навео нас је на закључак да смо „пријемни испит“ добро положили. Посада је бројила 23 домобрана, од којих је онај на стражи пружио отпор чак и кад су сви други били подигли руке у знак предаје. Пао је погођен посљедњим метком карабина Раде Велимировића Костерца.

Заплијењено им је све оружје[18] и муниција, одјећа и обућа, као и постељина.

Од часа окружења ове посаде до тренутка нашег повлачења није било прошло више од тридесетак минута. Морало се брзо обавити посао, јер војни влакови нису имали возни ред, па је тако један пројурио само пар минута прије плотуна ударне десетине.

Брзо смо се повлачили. Док се већина бораца удаљавала од станице, заробљеним домобранима кратко се обратио Славко Маркон. Тек толико да спознају тко смо и што смо, против кога и зашто се боримо. Док се Славко удаљавао од њих, они су укочено остали стајати на истом мјесту. Требало их је разумјети, имали су другачије мишљење о нама устаницима.

Наш одред није током тог напада контактирао са народом у Доњим Дубравама. То су требали учинити другови из ових села, који су прије нашег напада били припадници партизанске групе у Доњим и Горњим Дубравама. Али ни они то нису учинили. Тако народ није био упозорен да се идућих дана склања пред непријатељском војском, а поготово пред усташама. Зато се и догодило да су усташе већ 7. октобра 1941. у Доњим Дубравама похватали 33 човјека, отјерали их у Карловац и ликвидирали. Штета, велика штета, због губитка добрих и поштених људи. Били би то, као и они што остадоше, храбри борци НОВ.

Одред се убрзано повлачио. Требало се прије свањивања пребацити преко ријеке Мрежнице, на простор Перјасице. То нам је и успјело. Расположење бораца било је одлично, а како не би било. Од непријатеља смо отели дупло више карабина него их је до тада у одреду било. О муницији да и не говоримо. Доручак нас је чекао у селу Својич, код Шараца на Колечају. Ту смо затекли много сељака.

Дошли људи да виде нас и отето оружје. Били су обавијештени прије него што смо ми стигли овамо. Распјевала се наша омладина и ми с њоме. Тога 6. октобра 1941. орила су се брда од наше пјесме као и 31. августа у Перјасици, након разоружања жандара.

Послије доручка командир одреда извршио је подјелу отетих карабина и муниције. Ударна десетина је добила карабине и комплетне домобранске униформе. Послије ударне десетине карабине су добили и борци који су до тада испољили посебну храброст и дисциплинираност, без обзира да ли су служили кадровски рок. Тако се и догодило да дотадањи рогуљаш добије карабин, а понеки који је до тада носио ловачку пушку и даље остаде наоружан истом. Карабини су за нас 6. октобра 1941. године били велики ратни плијен и велики капитал. Читаво богатство. Понеком од нас, који смо добили карабине, од среће потекоше сузе. Значило је то за нас много.

Око 10 сати народ се почео разилазити са бријега, а ми борци одмарати по воћару (шљивику) домаћина. Понеко се увукао и у сјеник. Нешто иза 11 сати дата је узбуна. Видимо: народ бјежи са стоком из правца Гаћешког Села.

У исто вријеме примијетисмо како кроз шуму, из правца Матешког Села, у стрељачком поретку наступа непријатељска војска. Била је то једна домобранска сатнија која је те ноћи упућена из Карловца да на ријеци Мрежници пресретне наш одред при повратку из акције у Доњим Дубравама и ликвидира га. Ради тога су и наступали десним обронцима ријеке Мрежнице. Међутим, пошто нас у кањону није било, до руба Перјасичке косе (сјеверна страна Малог Таванца) заповједник домобрана је одлучио да се у колони крене према Својичу.

Док су они полако наступали уз Мрежницу, испитујући терен и очекујући нас у кањону ријеке, наш се одред повукао са Колечаја на источне падине Малог Таванца и ту поставио засједу. Када је зачеље домобранске колоне стигло пред десно крило нашег одреда, стали су, а потом се престројили у стријелце и брзо кренули према нашем положају. Комесар одреда Изидор Штрок налазио се на нашем лијевом крилу. Попео се на једно дрво и добро оцијенио намјере домобрана. Одмах је одлучио да им се половином одреда зађе иза леђа. Али, био је сувише далеко када су двојица домобрана са пушкомитраљезом избила пред нашу засједу. Два наша борца испалила су на њих само неколико метака. Један је био теже, а други лакше рањен. Тога тренутка заповједник домобрана наредио је повлачење.

Некако у исти час, иза једног брда из правца Потпланинског Села, Коранског Села, Оријевца, Милошевца и других села јурнули су припадници резервног одреда.

Брзо су се измијешали с нама и тада смо кренули за домобранима. Али су домобрани на Колечају поставили три пушкомитраљеза којима су штитили своје повлачење и зауставили наше гоњење. Након тога домобрани су запалили кућу Ђуре Седлара. Њега живога бацили су у ватру, а његову жену Кату убили у шљивику. Мало подаље, на сеоском путу, убили су Стану Ђикандић, старицу од 76 година. Борци, који су наишли овим правцем, били су потресени призором. Петар Пиљуга Перо^[19] је из капута извадио кутију са шибицама вичући: „И ми ћемо палити све до Карловца!“ Нешто касније он се поново огласио и подвикнуо: „Напријед другови! Гонимо банду! Живио краљ Петар!“

Овакво реагирање Петра Пиљуге никога од нас није обрадовало. Изненадило нас је јер смо га од раније познавали као човјека који се никада није испољавао као поданик краља и монархије. Ово је био изрекао у афекту, потресен злочином кога су извршили домобрани.

У борби са домобранима нисмо имали губитака. Они су имали двојицу рањених. Изгубили су пушкомитраљез „Брно“, пун ранац оквира са муницијом и један карабин. Био је ово други отети пушкомитраљез на Кордуну до 6. октобра 1941. године. Необично смо се радовали и у њему гледали избавитеља од свих невоља. „Срећа је да га нисмо требали употријебити“, сјећа се Маркон. Било му је оштећено лежиште метка још док се налазио код домобрана.

Полагање партизанске заклетве

Партизанску заклетву одред „Перјасица“ положио је 9. или 10. октобра 1941. у Потпланинском Селу. Након што нас је постројио, поравнао и командовао „Мирно!“ на десно крило строја ушао је командир, а иза њега и комесар. И они су заузели став „мирно“. Дјеловао је тај строј свечано и јединствено. И били смо јединствени и сложни.Пред строј је изашао друг Адолф Стеинбергер Драго.^[20] Полако је читао партизанску заклетву, а ми смо за њим понављали. Сложно, гласно и са поносом. Полагање партизанске заклетве свакога од нас бораца посебно се дојмило. Заклињали смо се својем народу и земљи да ћемо се борити све док и посљедњи фашистички гад не напусти нашу земљу. Док посљедњи издајица не буде ликвидиран. Док земља не буде ослобођена...Сваки од нас је тада осјетио како се у њему нешто прелама и слама, како постаје нетко и нешто преузимајући на себе велику обавезу и одговорност. Заклетву смо схватили као нешто велико, племенито, значајно и часно. И не заборавимо да је то било оне, за цијелу Европу тмурне 1941. године, када је фашистичка неман била у највећем успону, када су њезине армије биле пред Москвом и Лењинградом. Тако нешто чинити могли су само синови једног храброг народа – народи на простору Југославије.

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и

социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 739‒757.

Наставиће се...

---

^[1] Љубо Вујчић, учитељ у Перјасици од 1938. и секретар ћелије КП од 1939. године. Као учитељ био је добар и поштован од народа. Међутим, није познато какав је био као секретар, јер из те прве ћелије имамо свега једног преживјелог члана (код којега су године учиниле своје). Постављен је за комесара ПО „Перјасица“ 31. 8. 1941. али касније није испољио храброст и одлучност за борбу, штавише испољио је колебљивост и неодлучност. Смијењен је почетком октобра 1941. и отишао у ПО „Дебела коса“.

[2]Милутин Карас, по некима кандидат КП од 1939. до иза формирања овог одреда. Међутим, из дневника друга Саве Златића (забиљежио 21. 10. 1941) видљиво је да је друг Милутин предратни комуниста. Без имало увећавања његове улоге, у организирању устанка он је био главни носилац у овом организирању, што је утјецало да је већ код оснивања одреда (половином августа) постављен за командира. Касније, као командир ПО „Перјасица“ испољио је одлучност и одговорност на дужности командира одреда којег је спасио од расула. Тиме је учврстио устанак на простору наше опћине. Касније је постао главни покретач не само акција одреда, већ и опћег политичког развоја устанка на овој опћини (формирање ћелија КП, СКОЈ-евских група, НОО-а, НФ-е, АФЖ-а). И не само на овом простору већ и шире. Милутин је постао легенда опћине Перјасица. О њему као јунаку по нашим су селима из дана у дан стваране пјесме. Он је својом храброшћу и одлучношћу напросто покретао народ у борбу.

^[3] Јово Лаврња, рођен 1898. у Перјасици. Пуних двадесет година провео на раду уМађарској и Француској. Прошао је многе окршаје са буржоазијом као пролетер. Вратио се у земљу 1938. и постао члан КП 1939. године.

^[4] Драгић Дејановић Царевић, жандармеријски наредник за вријеме старе Југославије, наводно је код оснивања одреда у августу 1941. постављен за командира. На 22. септембра, као борац ПО „Перјасица“ (на сугестију Мојсије Опачића Моје) постављен је за командира ПО „Кузма-Полој“, али умјесто у борбу са усташама, он је са још петорицом припадника одреда кренуо у пљачку и тероризирање народа. Због пљачке и два убиства осуђен је од нашег суда 14. 10. и стријељан 2. 11. 1941.

^[5] Грубјешић Глигорије (син Тодора) 1907, Јанко (син Јована) 1920, Милован (син Николе)1920, Павао (син Тодора) 1910, Тодор (син Милоша) 1907. и Тодор (син Глише) 1912.

^[6] Миле Цимеша Колар, једини међу живима од чланова КП у ћелији Перјасица. Међутим, код њега су године учиниле своје и он ми у Путинцима, 2. маја 1983. године, није могао пружити корисне информације. По њему устаници из Перјасице су нападали жандаре, а не ПО „Дебела коса“, јер је он са „својим водом“ нападао од источне стране и пуцао по жандарима. То да је пуцао по жандарима сигурно стоји, јер је он донесао карабин из војске и сачувао га. Миле је у току рата био запажени минер код Илије Громовника. Носилац је Споменице 1941. године.

^[7] Никола Цимеша Чубра као издајица бјежи к усташама у Карловац. Када су Талијаникренули да униште устанике у Перјасици (6. 11. 1941) стигао је са њима и пао нам у руке. Пар дана касније осуђен је на смрт и стријељан.

[8]Напријед смо видјели да на њих са наше стране ни метак није испаљен. Они од Бариловића били су нам предалеко и нисмо их видјели, а ови из Примишља (Лубрденик) након плотуна по нама су побјегли.

^[9] Ђуро Милинковић, син Ђуре, рођен 1923. у Перјасици, у одреду од првог дана устанка. Препраћен у Карловац, гдје је предан усташама. За даљњу његову судбину точно се не зна.

^[10] Мојсија Опачић Мојо, рођен 1903. у Кузми. Прије рата запажени организатор задругарства на овом простору и тумач напредних идеја. Године 1939. примљен за члана КП. Све претпоставке упућују на закључак да је био и секретар „полојске ћелије“. Зашто он то 1968. године, у разговору са друговима ћаницом и Кошарићем, није казао, остаје необјашњено. Можда разлог лежи баш у промашајима са Драгићем Дејановићем Царевићем. Наводно је и код оснивања устаничког одреда, половином августа, Царевић био постављен за командира истога, али одред није кренуо у борбу. Мојо је дао велики прилог развоју устанка и НОБ-е. Касније је отишао у једну од наших бригада, гдје се борио до ослобођења земље и напредовао од комесара чете до комесара батаљона. По ослобођењу постао је носилац Споменице 1941. Умро је као капетан I класе ЈНА у мировини, осамдесетих година.

[11]Раде Смрзлић, бивши финанц, ступио у ПО „Кузма-Полој“ око 5. октобра 1941. године. Није био укључен у прљаву работу. Умро је од тифуса у прољеће 1943. године код своје куће.

[12]Стријељани су 14. 10. 1941. године: Мирко Дејановић Милошев, Милутин Лончар Милићев, Миле Опачић Милованов, Милан Вукмировић Милованов и Божо Вулетић Милићев. Драгић Дејановић Царевић стријељан је 2. 11. 1941.

[13]Борац ПО „Перјасица“ (од 6. 9.) потом ПО „Кузма-Полој“ (од 22. 9. до расформирања) био је Миле Вукмировић Бјелош, рођени брат стријељанога Милана Вукмировића за којега су „пророци“ тврдили да ће са својим карабином (донесао га из бивше Југ. војске) побјећи са Царевићем у шуму и освећивати се партизанима. Међутим, догодило се супротно. Миле Вукмировић Бјелош као замјеник командира новог (II) ПО „Перјасица“ од 16. октобра до краја мјесеца плете своју мрежу око побјеглога Царевића који му је у неколико наврата у посљедњи час измицао. Дана 31. октобра Миле је Царевићу намјестио клопку у кући Ђуре Перића, у Кланцу, гдје га је сачекао и ухапсио. Сам га је те ноћи пратио преко13 километара, од Кланца до Доње Перјасице гдје је 2. новембра над Царевићем извршена пресуда.

^[14] Славко Маркон, учесник у диверзији на телефонској централи поште у Загребу 14. 9.1941. године. Борце ПО „Перјасица“ напросто је плијенио својом блискошћу, храброшћу и другарством.

[15]Изидор Штрок, комесар ПО „Перјасица“, а потом 1. чете, па батаљона.

[16]Игњатије Карас Гњацо, брат Милутина Караса, подофицир у бившој Југославенској војсци, оличење народног човјека и борца. Већ од првих дана Гњацо је храбар и примјеран старјешина. Био је то запажено интелигентан човјек. Све је то допринијело да је крајем 1941. год. повучен из ПО „Перјасица“ у ГШХ за једног од оперативних официра.

[17]Мишан Томаш је заправо Милован Лежајић, али га никада нисмо ословљавали правим именом и презименом. Поштено је до 1941. живио живот сиромашног сељака, а у току НОР-а истакнутог храброг борца и старјешине. Такав је остао до краја живота.

[18]Зб. том V, књ. 1, стр. 191. и 448.

^[19] Петар Пиљуга Перо, син Мојсије, рођен 1901. године у Својичу, сиромашан сељак. Ступио у ПО „Перјасица“ са ловачком пушком 1. 9. 1941. Био је то највиши и најкрупнији човјек у нашем одреду. Имао је ријетко дубок и продоран глас. Истицао се храброшћу и као такав, послије акције у Дубравама, добио карабин.

^[20] Адолф Стеинбергер Драго, Хрват из Загреба, добровољац у шпањолском грађанском рату. Убијен од четника 3. 4. 1942. заједно са још једним Хрватом и два Србина. С пјесмом Титу и Партији, братству и јединству наших народа и сигурној побједи отишли су заједно у смрт. Стицањем околности почетком 1943. у нападу на четнике у Л. Јесеници учествовало је десетак бораца из Перјасице који су пред Драгом полагали партизанску заклетву. Достојно смо осветили великог јунака наше народноослободилачке борбе — Адолфа Стеинберга Драгу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: