детаљ слике: Боба Богдановић

ОДЛАЗИМ И ВРАЋАМ СЕ

Чекање... превише је чежњиво

Далека душа ме ћутњом дозива...

Не могу више ниједан дан

као празан вагон да отпратим

Зашто ми кроз ум пролазиш

као странац...

а ти си власник куцће мог срца

и очи су ти отаџбина

којој би да се вратим

Одлазим...

а носталгија крене

у прсима да ровари...

и враћам се... како другачије

кад сви бродови твом мору плове

Живот је чудо

За себе се сам побрине...

и кад срце искрвари...

А ти си време радости његове...

Упркос бури

нежност у валовима мора пенуша

Као бескуцћно дете

скитам обалама твог равнодушја

Срце је као стена

која хвата таласе у својој суровости

Имам  договор с очима...

да забораве кишу

Пламен ми је у грудима...

Хоризонт у њему утрне... и прогледа

О, плаветнило мора!

Зоро... тако си лепа!

О, хиљаде јутара!

Очи су вам пуне стидљивости

Уткацћу твоју тишину у сомотну хаљину

и носићу са собом твоје ћутање

Привићу га као тајну уз себе

Ти си звезда у мојој тамној ноцћи

И излазак сунца

Нема неба без своје звезде

Нити сам ја без тебе

БОСИ КОРАЦИ

Рекоше стариш...

Чело ти ломе боре...

Не огледаш лице свело...

да не видиш пепео угасле зоре.

У пијаним очима

ноћима

кријеш лик једне жене.

У ходу повијаш тело.

Ниси као вино...

Не знају они

да још си у мени

као старо добро штиво...

коме се враћа

и поново чита...

Од ког срце мења ритам

и нешто живо га такне...

Ниси књига застарелог садржаја...

која се с полице макне...

О, кад би знали!

У мени успламти врелина жара

У грудима опролећи...

разбехара

и кад оћуте твоје име.

Све у соби затитра.

Затрепери.

Сене и успомене...

Под прозором зашуми платан

Ветар узњише гране...

Зима је на прагу....

Ослушкујем кораке твоје.

Ал' откад те нема...

моји су боси,

Милане!

Богојављење

Давно је било. На реци Јордан.

Свети Јован- Христово Крштење!

И гле! Вода  узводно потече!

Небо се отвори, голуб слете ...

и би Откровење!

"Ово је Син мој љубљени",

Господ рече!

Поноћ је. Крстовдан.

Глуво доба ...

Престају да теку све воде света ...

Час када Небо отвара капије,

укрсте се ветрови зиме и лета,

Бог се јави! Киша милости лије!

Давно је било,

ал' и данас, верни иду до реке.

Очи им пламте искрама среће!

Пливаће за Крст Часни,

низ талас плави ...

Греје их Љубав,

радост из срца креће,

јер Бог је жив!

БОГ СЕ ЈАВИ!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: