детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕЗИЈА КАО СВЕЗНАЊЕ

Кључне речи: стваралачки чин, интуиција, песма , натприродно,  стварност, сублимација, слике, искуство.

Апстракт: У раду се разматра поимање поезије као чувара цивилизацијских вредности, стваралачког искуства као јединственог сазнајног процеса у којем се разлиставају слојеви архетипског знања о животу и природи језика као самотворног бића, и Милановићев допринос спознаји природе уметности и њеног значаја за савременог човека, као и за његову поезију уопште. Предмет овог тумачења су књиге Врата у пољу и Силазак.

У покушају естетичара и теоретичара да дефинишу природу уметности увек остаје пукотина која указује на недостатак искуствног увида у настајање уметничког дела, јер оно је по својој бити егзистенцијално неминовно као и сам живот, као и сам уметник који твори.“ Читајући песму, читалац је доживљава као одраз некаквог космичког поретка који је изван песникове контроле (...)* , а они који стварју поезију знају да је повремено  заиста тако, чему можемо  да придодамо и своје скромно искуство. Међутим, у том процесу дешава се још нешто недокучиво, а то је сажимање сазнања која нису лична ни стечена већ се добијају у дубокој уроњености у несвесно, надлично, свепостојеће које се преноси меморијом крви а можда долази чак из праегзистенције. Пол Валери подвлачи да нема идеје која је достојнија човека од те да именује оно што уопште не зна. Ја могу искористити оно што не познајем у грађењима свога духа, и начинити од једне непознате свари део машине моје мисли(...) питање знања и нeзнања изгледа ми вечито заустављено пред мојом тишином, и као да се нека врста непомичне равнотеже између човека и човековог духа успоставља*,што указује на исцјељујући моћ креативног чина, али то је тема за неку другу прилику. Но, то несвесно знање песнику је  често полазиште за рационалну обраду информација и слика које отуда долазе и углавном резултира врло успалим песмама. Тако примљена знања се у сусрету читаоца и песме дешифрују сходно интуитивној способности читаоца, али несумњиво употпуњују човеково духовно искуство. Сходно томе Кроче уметност дефинише као први ступањ знања у коме уметници преносе слике, идеје и замисли у неко лирско разјашњење или израз.

.Е.Б. Грин сматра да интуиција ( или то откровење непознатог, како га ми видимо) помаже спознаји између људског и божанског нивоа.

Сходно томе, В.Р. Инге тврди да у визији Бога, оно што посматра није разум, већ нешто веће и супериорније у односу на разум, нешто претпостављено разумом као предмет визије.

Несумњиво је да се у креативном чину дешавају неки спознајни проблесци који отелотворују идеје, визије ,постојеће мисаоно искуство и да се могу подвести под познате појмовне оквире плодног тренутка или старијег инспирације. Међутим, Вистан Хју Одн се подсмева таквим тумачењима: 

„Када пише песму песнику се чини као да у томе учестују две особе, његово свесно ја и Муза којој мора да се удвара или Анђео са којим треба да се рве, али као у сваком удварачком или рвчком мечу, његова улога је важна као и Њена. Муза је као и Беатриче, ватрена девојка којој не требају понизни просци нити вулгарне звери. Она цени витештво и лепе манире, али презире оне који јој не пружају отпор и грубо ужива кад им говори глупости и лажи које јадни мали створови послушно описују као „инспирисану“ истину.“*

Такође има и заговорника става да је писање поезије чиста церебрална активност. Мишљења смо да  садејство интуитивног и церебралног даје најбоље песме, а  Милановић у својим најбољим остварењима то потврђује.

Братислав Милановић је песник који се темом уметности и њеним настајањем бавио у свом песништву у више наврата, она је за њега креативни подстицај и оваплоћује се у његовој поезији као целини с тим што се распон креће од вере до сумње у њену моћ и обратно. Једном се она дефинише као непотребан летопис а други пут као врата у пољу, исходиште из лавиринта. По односу према тој теми врло је близак Милану Орлићу и у том смислу између њихових поетика се могу подвући неколике паралеле, што не искључује и битне разлике између ова два ствараоца.

Братислав Милановић се позицијом поезије у времену преваре и пошасти позабавио у песми Непотребан летопис (збирка Силазак ) отварајући тиме једно од важнијих питања своје поетике: улога и место поезије у доба политичког и технолошког прагматизма, ескапизма и свеопштег изневеравања нормалног тока ствари. Он, међутим понуђеном конкретизацијом идеја и смисла проналази пут поезији као свезнању о суштинској бити постојања, токовима и променама цивилизације у којој се креативним духом морају бранити позитивни аспекти егзистенције, човек као мислеће, морално и осећајно биће. Компонујући  књигу у четири гласа , он твори сагласни квартет којим опредмећује четири нивоа своје поетике: историјски, исконски, метафизички и савремени показујући да поезија има увиде и моћ дефинисања сваког од понуђених временских и ванвремених токова. Штавише, поезија се поставља у позицију чувара непатворене везе човека и природе, оног најисконскијег дела јединства с њом које поништава научно- технички развој  што с једне стране доноси препород и олакшава живот, а с друге поништава и гуши духовни развој, уклања бројне културне обрасце обезвређујући их и укида иманентну стопљеност с природом. Интуитивна спознаја живота, коју поезија потврђује, је оно што ће поезију увек и изнова враћати у жижу интересовања појединца, ма како се то друштвено игнорисало, ма како нас наука и рационалан ум далеко одвели. Милановићев Силазак нуди управо ту врсту понирања у живот, у језик као непресушни извор сазнања, у човекову интиму, а то ће увек постојати  као динамично и отворено поље које крије страхове, немире, непознанице и потребу за прибежиштем: “Само ће Реч поново, као жижак / изнедрити – реч, светлицу оивичену тамом, / и Љубав ће породити љубав / и затим јој у леденој пустињи, / начинити гнездо како би одатле / покренуо свет.“

Прва песма Првог гласа, односно прве структурне целине, која носи наслов Помишљам још одрана , јесте нека врста суочавања лирског субјекта са цикличном природом цивилизације, а и личног удеса у том контексту.

Детерминисаност је оно што карактерише индивидуу у нужном смењивању општих токова трајања који умногоме условљавају и њен пут. Свест о извесној предодређености изводи се као нужан закључак: “Све чешће помишљам / да је овај силазак / записан још пре нас: / пре но што је у штали закмечало дете, / много пре рођења градова.../ овај силазак, мој, твој, и његов, / пре би се рекло : пад или суноврат, урезан је невидљивим словима / негде високо где се око разума / врте огњене лопте“. Довођењем у везу разума и огњених лопти, песник указује на старозаветно поимање Бога који ствара, дарива, али и суди, жигоше саму природу моћи која се манифестује у игнорисању разума. А та врста надмоћи која се оглушује о разум, обликовала је свет од постанка до наших дана. Учинку који она производи у времену посвећен је циклус песама чији су наслови већ довољно речити: Гамзиградска елегија, Римска дворана у библиотеци, Летописац пред библиотеком на Косанчићевом венцу, Врачарски брег и сл. 

Смисао поменутих и других песама допуњује се подразумевајућим контекстом који призива слике ратова, смене империја на овом тлу, али песник показује да се на рушевинама тих вредности ствара и ниче нова, уметничка, рекреирана и оживљена вредност. Песнички субјект сугерише то оживљавање мртвог града прошлости на сликарско платну, односно у песми –фресци која исијава минули живот пред читаочевим очима, те се на импресиван начин спаја стврање Велике Мајке, природе и уметности која допуњава и поправља порушено. Поезија, тако заправо проноси свепостојеће кроз време, оприсутњује га, оживотворује. И то је она надокнада за свест о томе да је и „смрт блажена кад се примакне час“, односно да она ништећи живот не анулира и дело. Осим тога, ту се имплицитно апострофира и појам служења, јер Христов силазак међу људе подразумева и то, као што и служење уметности подразумева и распеће и спасење.

Други глас, односно другу целину књиге, отвара песма Предели непознати, али не сасвим, у којој се песнички субјект оглашава у име свечовека, где се силази у сам нуклеус искона, бића света, на чијем дну је калеидоскоп слика, архетипова које сви имамо у себи и носимо их као искуство прошлости односно вечност прошлости. Песник нас уводи у лепо дефинисане, пределе непознате, али не сасвим који су и родно место поезије, смисаоно и симболички организованог говора, уметности. То је клица која се милионима година обнавља, листа и цвета у сваком генерацијском пасу и без чије би реализације свет био једна божанска глупост, како иронично примећује песник. То је заправо она суштинска разлика која човека дели од паука, муве, рибе и чапље,,то је оно светло које оличава логос и води до срца свата*ка којем песник у свом понирању у време тежи, и што у коначном и проналази спајајући искон и вечност у животу песме као изданка тог укрштаја. Ослушкујући ритам природе, тог срца које не прескаче и свог које има ограничен број откуцаја, песник упија ту моћ непрекидног ритма нижући слике, визије, мелодију богате скоро барокне, молске интонације која у светлосном крешенду слави лепоту творења као новог рођења, упркос чињеници да на кожу и удове пада небеска рђа.

Као и у претходна два циклуса, и у Трећем гласу прва песма је у функцији пролога. Овај сегмент збирке чини певање о савременом добу и то је очигледно већ из наслова Кад се запалило, што се може читати и као, кад се заратило. Кућа је носећи топос и све што смо тада проживели, ушло је у рационално постављен оквир од пар песама, са лајтмотивом није ово божански посао, и метафором зловремци којом се постиже пун значењски ефекат .Но, није само ужас рата унесен у ове песме, ту је видан и бесмисао напора да се сачува што се сачувати може.( Песма Ево иду.)  Ипак, ту је и песма у којој се глорификује чисти, непатворени живот, који ма како се чинио

мучним и недокучивим, јесте заправо сама поезија из чије сваке поре зачас може нићи песма: „Одасвуд би се могла издвојити /песма- мезгра што се извлачи/ из кошчате љуштуре, со живота“.И , ето тог врха у овој књизи, најексплицитнијег става о поезији, која је со или оса живота, односно сам живот. То је тај највиши степен поетизовања живота, то јест става да је све поезија, да не постоје повлашћене теме. Такав став свакако није изненађујући, он заправо континуирано пулсира у Милановићевом певању, иако га повремено надвикује сумња у све духовно и творачко спрам снаге рушилачког. Но, он је потврда једине непорециве истине коју сагледава већ уморни говорни субјект који као да се прашта или бар увиђа да се та поезија која се живи , не може читати бескрајно, да је та књига појединцу дата само на кратко, те се њена вредност тиме чини очигледнијом. Усамљени летописац над папиром стога завештава песми чисту срж свог живота стрепећи од могућности да сутра неки ,чиновник-свезналац то јест критичар, може то тумачити као пуко слово без свести о томе да је ту смештен и повећи део биографије / чуване од ничијих,/ као да сам и ја радио недостојан посао, како вели песник издвојивши ствараоце из скупине људи који су ово доба задужили нечасним делима.

Уводна песма Четвртог гласа је песма Силазак која је заправо формулисана поетика исказана у песми, односно лирско тумачење пута којим се стиже до песме, до тога да се силазак преокрене у успон, нужност  да се направи избор како би уметник говорио онако како то Милановић чини, да би се из црнила стварности извинула светлост духа која је награда за  оне који је препознају и иду јој у сусрет.

Божански принцип као дар непојамне љубави, како га песник назива, је утеха и надокнада за оне који су направили прави избор и нису вагабунде и потукачи.

Посебно скрећемо пажњу на песму „Орфеј на Врачару“, а таквих је у књизи више, у којој се између песме и љубави ставља знак једнакости. Једном речи, Силазак означава митску потребу савременог песника да допре до срца ствари, до логоса оличеног у поетском гласу, до Еуридике, умрла љубави изгнане из садашњег доба отуђености, материјализације живота која искључује духовно, до поезије која претендује не само на равноправност са дугим видовима живота већи до преимућства, до откривања недокучивих простора духа из којих ничу јединствене непоновљиве уметничке творевине које потом веков има хране и култивишу људе, показујући им узвишенији начин битисања и просветљујући их.

Песнички текст се у својој енигматичности и вишезначности пред читаоцем обзнањује у јанусовској двосмислености, те се не зна да ли се ауторским поетичким коментарима само треба препустити или тражити сопствене путеве до конституисања смисла. У сваком случају, читање је увек нека врста одгонетања и трагања за унутрашњом структуром на којој почива свет уметничког дела, међусобни односи елемената те структуре и оствареност целине као несумњиво живе мистерије која попут огледала одражава лик који се над њу наднесе. Стога сваки читалац има свог песника, онога који му нуди најприснији додир са  самим собом. Но, у усмереним читањима какво је оно са унапред постављеним задатком одгонетања песникове поетике и дубљих слојева дела, а не пуки доживљај усамљеног читача, сусрет се првенствено мора остварити са самим песником, са његовим интернираним значењима и оствареним поетичким системом, до којег се стиже преко интелекта, емоција, визуелног или музичког доживљаја дела. У таквом приступу се озбиљна пажња поклања управо оним назнакама која даје сам аутор, а који су углавном поетички оквир и битна смисаона исходишта.

Наслови књига Братислава Милановића, Јелен на прозору, Клатно, Неман  и Балкански певач су сегменти поетике која се доследно развијала током две деценије, чини се да се заокружује у збирци Врата у пољу јер се он огледа у метафизичкој препознатљивости песника, клатна између материјалног и ирационалног, тела и духа, добра и зла на пољу живота као бескраја до којег треба стићи духовним уздизањем, али и на косовском и балканском пољу као основи свих трагичних и плодних укрштањја. Врата у пољу заправо сугеришу отварање простора, у којем се песник нашао усудом рођења, а који  је и нека врста везе између светова те је увек на мети, али је и ризница миленијумских искуства бројних цивилизација и култура које су сев ту развијале, те је плодоносно и подстицајно тле за нова остварења. Можда је смело тврдити да енергија претходних духовних живота пулсира у простору и прелива се у нова дела, просто их провоцирајући да настану. Помињем песника Милорада Ивића, из Приштине који сада живи у Смедереву. Одједном је почео да пише песму о једном од Бранковића чудећи се том пориву јер се није бавио том династијом. Морао је потражити књигу и запањио се кад је видео да се на тај начин окончао живот дотичног званичника лозе Бранковића. Идеја је била наметнута, однекуд или је то душа несрећника тражила ново тумачење своје судбине, можда и насилне смрти.

Но, да се вратимо Милановићу, нашавши се на балканском пољу морао је да завири иза балканских двери тог бесконачног поља што је својеврстан хронотоп, да из сопствене духовне затворености и боравка у“ пределима пуним сјаја простртим између празних именица“ изађе у живу панораму древног простора и препозна значења вишег смисла као најбољи човеков квалитет који се очитује у стварању, као вредносном принципу што се оваплотио у човеку. Поезија се, произилази то из циклуса "Са мисирског папируса“ може појмити као вештина успостављања континуитета са исконом, са паметним творцем који је из хаоса створио реч, ту чудесну

Полугу што је покренула све. Уводна песма насловом најављује Милановићево поимање песничког чина као везе између Творца и речи, односно дела. Песма се зове: Разговор с коаутором, и у њој се потенцира  веза са “изговориоцем пресудних слогова“ ,односно смисаоних речи, то  јест језика као откровења којим је именован свет. Именовање света, знаковно, звуковно и смисаоно, као и метафоричко обликовање света песничког дела ја коауторско суделовање  у изнова пронађеном језику из којег ниче другачији  вербални свет у којем је синтетизовано архетипско знање као траг и општецивилизацијско као путоказ.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: