детаљ слике: Софија Јечина

СВУДА СМО ЈЕР МИ СМО - ЖИВОТ!

Тек када сам у свом мајушном стану у улици Војводе Степе почела истовремено да сликам, сушим слике, кувам, припремам платна, поспремам, примам госте и уз то стварам комфор, схватила сам колико је компликовано постићи да све буде у реду. И не, не говорим о чистоћи подова и посуђа. Мислим на општу уређеност боравишта, где се ништа не руши и све је на свом месту.

И то јесте компликовано. Компликовано је у стану, и још компликованије – у приватној кући. Ако се у првом случају зидови увек могу обојити у бело, а на под бацити нови мадрац, шта да се ради са оштећеним кровом или капијом која се накривила?

Тек када сам овде заронила у улице (булеваре, проспекте, океане) дивљих ружа, осетила сам како је бескорисно украсно цвеће. Однеговано, усиљено у тамном квадрату од пластике са хрпом земље на дну, оно из последње снаге држи оборену главу док неко не пожели да га узме.

Дивље руже, напротив, поклањају своју лепоту свима потпуно бесплатно. Вичу, разбацујући своје црвене латице на ветру: „Погледајте нас. Растемо свуда, пробијајући се кроз бетон, бодљикаву жицу, цемент, камење, разбијајући чак грумење смрзнуте земље.  Свуда смо, јер ми смо – живот“.

Судећи по малим кућерцима на српском југу, људи не брину превише о властитом комфору. Ољуштена боја на старим фасадама, полегли кочеви ограда и попуцала врата. С малом напоменом (за записник) – сва дворишта се губе у дивљем цвату. И, за разлику од куће, грмови ружа су скромно сређени. Гранчице су везане чврстим концима, док стабла придржавају полутрула дрвца. Тек када сам се обрела на југу Србије у мају, осетила сам да је дошло пролеће. И да су дивље руже, које су заробиле град као куга и које се пробијају из сваке пукотине, знатно лепше од било ког градског стана. И племенитије. И, што је најбитније, живље него сви ми.

СВАКИ УДАРАЦ ЈЕ САМО ИГРА

Једном, када ми се на тренутак учинило да сам постигла пуно више него што сам икада могла пожелети, била сам срећна. А онда сам постала свесна колико много страхова, дечјих траума и тешких, несавладаних проблема вучем за собом у живот одрасле особе

Некад давно замишљала сам ту границу зрелог живота овако: могу да стављам упадљив руж и носим дугачке хаљине и ципеле с високим потпетицама. Прошло је двадесетак година, и шминкам се упадљиво, али високе потпетице ипак не иду уз брдовити Београд.

То је судбина готово свих дечјих маштања. Преобразила су се, раширила, променила форму под утицајем проживљеног и ћудљиве шаре на тапетама више се не претварају у чудовишта испод кревета.

Ја и мој старији брат често смо се тукли у детињству. Као и сва деца – љутито, жестоко, очајнички и храбро. И што је најважније – без разлога. Мој брат је увек умео да се заустави у правом тренутку и, оборивши густе трепавице ка поду, мирно каже: „Стоп, Софи. Претерали смо“. А ја сам се, напротив, тукла до краја, не схватајући када се завршила игра и почео мир.

Признајем, не разумем ни сада. И даље наивно верујем да се све може нацртати унапред, а ако нешто не крене како је планирано, само треба овлажити плаву оловку пљувачком, утопити тај дан у својој тузи, па после окренути страницу.

Недавно сам у кафани посматрала суседни сто. Засвирала је песма, и момак је отпевао почетак куплета секунд пре Дарка Рундека. „Шта ти је?“ – сумљичаво га је погледао саговорник. „Брате драги!“ – театрално се ухватио овај за главу. – „Тако ми је драго што бар нешто у овом животу могу да знам унапред!“.

У тренутку када се све чини тако јасно, одређено и предвидиво, живот увек уноси своје исправке. И ја знам да је сваки ударац – само игра, а прави живот – изнутра, где осмогодишња девојчица краде мајчину помаду и диви се свом одразу у прашњавом огледалу комоде.

ПРАЗНИ ОРМАРИ

Највише на свету волим празне ормаре. Празан ормар значи да сам се отарасила непотребне старудије, и да је дошло време да је поново гомилам. Празан ормар значи да сам већ спаковала ствари за пут и да отварам његова крила само да бих се опростила. Празан ормар значи да сам опет смршала и поделила ствари пријатељицама (за које су, узгред, све моје хаљине тунике, а моје панталоне кратке). Празан ормар значи да је мој кофер потпуно пун, а да су мисли мирне и јасне као дубока тишина пред тешку олују.

Једном сам насликала своју несаницу као неуредно набацане ствари, које су попут тешких мрља висиле на искривљеним вешалицама. Све оно што ми се открива у часовима пред зору личи на старе ствари које никада више нећу обући, а жао ми је да их бацим. Заправо несаница тера моје срце да се сећа маршрута које су ноге одавно заборавиле (никада им се нећу вратити, а жао ми је да их избацим из главе).

Сваку мрклу ноћ коју проведем при чистој свести маштам о томе да ће пре или касније сви моји ормари бити празни.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: