детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Награђена прича Јелене Кртолице са Порталибрисовог конкурса - Србија на размеђи векова.

Кујунџића мајка

    24. мај, 1905. Сутра је Спасовдан. У Лазару све дамара. Узбуркана крв, и срце, и мисли. Споља непомичан, изнутра усковитлан. Није ли то предосећај? Шта ли је на Велику суботу, на Челопеку, осећао млади четнички вођа Тодоровић, па је говорио да осећа близину смрти, и након битке, док су се сладили укусом победе, његово тело четници донесоше на укрштеним пушкама? Шума увек иста. Равнодушна. Високе крошње шуморе, у даљини се чује праскање као да се столетна стабла протежу. Поток надојен мајским кишама снажно хучи и односи звуке у мрачну утробу шуме. И Лазар се суновраћује са њим. Напреже вид у тами, чини му се да се међу стаблима роје аскерски црвени фесови. Као да су их све потере којима су измакли стигле, овде, надомак Велике Оче. Близу је Ораовац. Близу је дом. Толико близу да осећа мирис мајчиног хлеба. Само Станин хлеб тако мирише, тај би мирис увек препознао.

    Подримље под њима спава, тихи је час пред праскозорје. Ако га Турци овде ухвате, биће одмазда страшна. Поклаће цело село. Он осети језу како му се пење уз кичму. Исту онакву какву је осећао као ђак Призренске богословије, када би се низ градску калдрму сјурио узвик: “Иде Љумааа!” и онда настане бука од затварања ћепенака, капака и капија, и потом мук. Од пушке љумљанске, арнаутске, зликовачке, једнако стрепе и Турци и Срби. Сви притајени ослушкују пушкарање а њему се уз кичму пење језа. Ништа није било страшније од тог узвика, све до сад. Сад осећа велики немир. Можда је то предосећај.

    Али, крв му једнако кључа. Као онда, када је као учитељ у Кичеву од народа слушао  о страдању. О Божинчетовом распећу. Колико је народ жудео за уједињењем са Србијом! Колико су молби кнезу Милану слали из Маћедоније, са потписима народних првака, потписаних као најкоренитији и прави стари Срби, из најчистије и најкоренитије српске земље. И Турци су пресретали гласнике и мучно убијали све који су ставили потпис. И тај вапај, јаук, пред Берлински конгрес, када се на Видовдан потписало пет хиљада душа а Риста Цветковић, Божинче, над причешћем заклео да ће однети ту хартију живота и судбине и да неће допустити да падне Турцима у руке. Али, неко је са скупа на коњу одлетео Турцима и Божинчета између Скопља и Куманова дочекаше заседе. Док су му турски куршуми кидали тело, Божинче је зубима кидао хартију и гутао је, пуцајући другом руком. Турци су га разапели на четири телеграфска стуба и распорили, да из његове утробе изваде комаде хартије. Шесто душа чија су имена са ње прочитали умирало је у мукама у тамницама. Сећао се Лазар и како се Злате молио за покој своје душе. На Велики петак, док је још јечало клепало, са упаљеном воштаницом пришао је митрополиту и тражио да му одслужи опело.

    “Поиће сакам да умрам оти да бидам Бугарин” рекао је. Од њега се тражило, уценама и застрашивањем, да себе призна Бугарином и егзархистом. Био је настојатељ прве школе у Слатини. Митрополит је певао и плакао. Сутра су сељаци донели у село тежак џак који су пронашли окачен на дрвету. У њему је било све што је остало од Злата.

    Онда је 1903., после Илинденског устанка, дошла та жена, Надежда Петровић, донела хуманитарну помоћ. Лазар је питао могу ли тим новцем да купе оружје. Оно им је било потребније од хлеба. Гледала га је продорним плавим очима, видео је у њима љубав и патњу. Та жена је имала у себи нешто исконско, оно што су њени преци однели са Косова када су се раселили, оно свето, непоколебиво и страдалничко. Рекла је – Купујте, биће још новца. 

    Упознао је Воју Танкосића, који је одевен у сељачки гуњ био пратилац Надежди и још једној жени из Кола српских сестара. Упознао је и Саватија Милошевића. Брзо су се разумели. Тада је почело његово четовање. И ево га сада овде, у овој шуми у родном Подрињу, са Саватијем и још петорицом четника покушава да се преко Шаре пребаци у Пореч. Али Турака има као мрава. Ражешћени поразом на Челопеку гањају их као крволочни вуци.

    Саватије му се тихо приближи и рече смркнутог лица:

    “Видело нас је чобанче. Морамо да идемо, брзо ће довести војску.”

    Лазар се загледа у Саватија, потом у уснуле младиће под дрвећем. На рубу шуме међу стаблима зарудело се небо.

    “Идемо, док се није разданило” - рече он Саватију и хитро пробудише остале. Убрзо су, у  тишини праскозорја, падином над првим очанским кућама силазиле силуете на чијим су грудима звецкали укрштени реденици.

    Залупаше на врата куле Арнаута Лање Укина. Познавали су се. Он их прими на бесу. Рече им да се раскомоте, да одложе оружје. Лазар га погледа и стеже пушчану цев, побелеше му прсти.

    “Не играј се бесом, Укини” тихо рече Саватије и даде знак осталима да се попну на кулу. Осматрали су равно поље којим се ширила сунчева светлост. Пушке су им биле приправне. Чуло се само њихово дисање и ретке птице. Јутро непомично, као пред несрећу. Не прође много, Саватијеве опрезне очи угледаше Арнауте како цуре према кули, ситни рукавци који се слише у тамни јаз под њиховим нишанима. Климну главом осталима, забректаше пушке.

    Дан је одмицао, сунце се пропело па кренуло да силази. Седморица на кули, под њом више од хиљаду – Арнаута и аскера. Повремени јауци и шкрипа кола која одвозе лешеве. И тако све до у сумрак, док се Арнаути не увукоше у кулу, скривени сенкама и жедни крви. Кроз дашчани под улетали су куршуми и заривали се у месо Лазару. Брзо му је кроз мисли пролетао распети Божинче, и раскомадани Злате, језа од повика “Иде Љума”, комшије које су нестајале без трага док је био дечак. И његова Стана. Замириса му мајчин хлеб. Погледа у Саватија, њему се крв сливала низ лице и он као да се осмехну. Данас је Спасовдан, присети се Лазар и прекрсти се.

    Арнаути спалише кулу. Двојица преживелих четника искочише са куле, право пред аскерске пушке. И тад наступи тишина.

    Док су превртали тела убијених четника неко угледа Лазара и повика:

    “Овај је Кујунџић, из Ораовца!”

    Аскерски заповедник приђе, одмери Лазарев леш. Требало је да га понесу у његово село, да га његови препознају. Али овај комшија га је препознао. Он посла Арнаутина по Лазареву Стану.

    Мајка је стајала као окамењена, поглед јој се не дотаче Лазара.

    “Говори, стара. Видиш ли овде свога сина?” пита је аскерски заповедник.

    “Јок” одговори она, не трепнувши.

    “Видиш, видиш, приђи, пригрли своје чедо које си дојила” - рече Арнаутин, комшија, и пљуну јој пред ноге.

    Стана уздигнуте главе коракну према њему, прескочи леш Лазарев и сасвим близу уха арнаутског мирно рече:

    “ Волела бих ја да сам родила таквог јунака!”

    Арнаутин је погледа и исцери се, саже се и подиже Лазареву главу. Очи Лазареве биле су отворене.

     “Види, очи плаве, твоје очи, Шкијо!”

    Стана га је нетремице гледала, све док он не обори поглед. Најзад је аскерски заповедник отпусти. Смркло се, из даљине су се оглашавале ноћне птице.

    Старица се удаљи од куле полако, уздигнуте главе, и тек кад више није осећала њихове погледе на леђима, она убрза ход и све брже, готово трчећи, спотичући се, падајући и устајући, дође до шуме. Ни слутила није да је тога јутра Лазар под истим дрвећем гледао према селу и осећао како мирише њен хлеб. Гора сад беше пуста, мрачна. Стана тихо зајеча. Тихо, да не чују убице. Тукла се песницама у груди и плакала без гласа. Гледала је око себе мрачну шуму као да чека осуду, као да чека казну, јер се одрекла свога сина. Али, није га се одрекла. Како би? Само је штитила село од покоља.

    Читаве ноћи мајка је без гласа исповедала шуми своју несрећу. Јечала је гора. Те ноћи нису певали славуји. Ни у зору се не огласи кос. Све је утихнуло, само је гора јечала тмуло. У праскозорје, кад се међу стаблима зарудело небо, под дрвећем је непомично клечала старица отворених плавих очију.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: