детаљ слике: КРК Арт дизајн

Разговор с пјесником Радмило В. Радовановићем-Дивински Орфеј за Књижевну радионицу Кордун

Радмило В. Радовановић, рођен је 28.8.1957. године у Дивину код Билеће. Школовао се у Требињу и Мостару. За свој књижевни рад добио је више значајних награда и признања. Између осталих: Печат вароши сремскокарловачке, Годишњу награду подружнице Бања Лука, награду Вечерњих новости и Сфариоса „Милан Лалић“, награда Слово Подгрмеча, награда Сарајевских дана поезије-Пјесник свједок времена, награда Општине Мркоњић Град....

Заступљен је у многобројним зборницима, часописима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Србије. Превођен је на16 страних језика. Живи у Мркоњић Граду. До сад је објавио 26 пјесничких књига, од којих је једна избор Дивинске свјетлости објављену у Заводу за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2007. код најпознатијих издавача бивше државе од прве објављене књиге Сузе 1976. па до ове посљедње Дивински Орфеј2022.године.

О Радовановићевом стваралаштву писали су најпознатији писци и критичари. 

Радмило В. Радовановић - пјесник

Књижевна радионица "Кордун" Вест Честер - Мркоњић Град 16.12.2022.

Ваше песничко искуство изградило је праву лепезу поезије која може да обухвати читав свијет, о опет толико је велика да може стати у свачије срце. Шта у Вама гради поезију?

Хвала. Поставили сте дивно питање. Моје пјесничко искуство произашло из мог срца из моје душе из мог малог мозга. Мој ритам, а без њега нема пјесме.Он је најбитнији језик по својој склоности, тежи да буде ритам. Ријечи се спонтано враћају поезији. Моја пјесма, појављује се као круг или лопта: нешто што се затвара само у себе, самодовољан свијет у коме је крај такође и почетак који се враћа, понавља и поново ствара. Моје ријечи о љубави, животу и смрти као код Октавиа Паза или Дучића улазе и допиру до свачијих уши и срца. Моју поезију гради тренутак бљеска, али и парализе, али и дијабетес кога носим четири деценије. Тако да се стих претвара у звучну мјеру.

Живјети с поезијом је занимљиво, а живјети од поезије је немогуће? Пјесници се ипак не одричу те духовне хране, игром речи и исказивањем емоција што су све постижете у односу на друге који немају тај таленат?

Ја живим своју поезију и ја сам читав претворен у њу. У њој постоји плима и осека слика, акцената, мита и пауза, што је очигледан знак да је то оно исконско. Исконска поезија. У својим посљедњим књигама ја се служим слободним стихом јер је он ритмичка цјелина. То јединство стиха чини слика, а не нека спољна мјера. Слободан стих се изговара у једном даху. Зато у мојим стиховима ја не користим знаке интерпукције. Тачка и зарез су сувишни: моја пјесма је ритмичка плима и осека ријечи. Ја живим сваки свој стих.

Дио пјесничког опуса Радмила В. Радовановића

Све Ваше књиге су привукле пажњу, зашто је Дивински Орфеј посебна?

Дивински Орфеј то сам ја. Дивин је моје мјесто рођења у ком сам најмање живио а којег сам увео у књижевност и прославио његов камен и крш. И ту се ја по мало прикрадам својој античкој тематици, да би, како збирка одмиче, чинио све радикалнијихерцеговачко-грчки колоплет у поезији. Тај радикализам огледа се у дуготрајном и непресушном ватромету мојих емоција или боље реци, мојих емотивних стања, јер из великог љубавног заноса ја падам у меланхолични патос своје неиспуњене љубави и живота уопште, у бездан својих црних слутњи да би се опет, попут феникса уздигао и издигао у емотивном набоју који и даље искри, као да никада престати неће.

Један наш познати критичар је рекао: У сјајној Радовановићевој књизи Дивински Орфеј довољно је било прочитати само једну пјесму-Суза, посвећену његовом унуку Филипу који је преминуо у четвртој години живота у Болоњи. То је антологијска пјесма као да је некад исписивао Бранко Миљковић“. Радовановић је испјевао Орфејски.

Зато је Дивински Орфеј моја мислим најбоља књига. Она је ове године 2022. Награђена од Министарства просвјете и културе са 1400км за штампу и објављена је у луксузној опреми. Штампу је радио Арт-принт из Бања Луке који је уједно био саиздавач књиге заједно са Клубом умјетничких душа из Мркоњић Града. Мислим даће се о Дивинском Орфеју још доста писати јер су већ изашла два издања..

Када пјесник посрне и када му бол раздире срце и душу, у чему је утјеха?

Тада пјесма освјетљава моју и нашу судбину, јер у њеном крилу ријеч постаје нешто искључиво нешто моје, нешто наше, не престајући да због тога припада и свијету, односно остајући и даље ријеч. Та пјесничка ријеч колико год била лична и тренутна-шифра је једног тренутка стварања. Свака ријеч, свака пјесма говори нешто различито и јединствено и пружа велику утјеху у оном у чем аутор живи и преживљава било то радост или туга. Свако од нас ствара сопствени свијет.

Какво богатство пјесник може да стекне и може ли се оно пренијети на потомке?

Пјесничко стварање је уживање сопствене слободе, наше одлучности да постојимо. Инспирација је „други глас“, „другост“, јесу у суштини, временост која се непрестано испољава.Овако нешто смо читали у Дучићевим Јутрима с Леотара.Бодлер тврди да је и машта најузвишенија и најфилозовскија од свих наших врлина, он говори истину која би се, другим ријечима, ми можемо ићи даље од нас самих, у сусрет нама самима.Зато је све усмјерено према човјеку. И усмјерено је према његовом потомству.

Ваша пјесничка порука

Због Вас сам само понекад слика, због Вас сам другачији, због Вас постојим. Треба се хитнути ка постојању, а изнад свега треба се сјећати свега и поново бити Ја. Вратити се бићу. Вратити се ријечи. Бити само свој. Један и јединствен.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: