детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ВАПАЈ ПРОШЛОСТИ

Ужелех те се силно светлости младости моје,

Да се појавиш сада кад помрчина нас гута,

Да свету овом који губи радост и топле боје

Осветлиш праве знаке крај овог погрешног пута.

Да блеснеш сјајем мудрости која слободу краси,

Да мир вратиш у душе које се немиром гуше.

Појави се што пре, будућност деци нам спаси

Јер ватре модерног пакла пупољке нације суше.

Осветли вредности праве, одбачене  и саме

Оживи добру вољу да поново се гради у срећи

И баци сенку на лажни живот васкрсао из таме

Који се намеће у својој шљаштећој одећи.

Буди огледало глави свакој која се усијала.

Нек погледа у себе и види пусте  празнине,

И буди топлина свакоме кога си   препознала

Залеђеног у олуји модерне помрчине.

Добра намера живи и чека погодне дане

Да твој сјај разгрне засторе мрачних лажи

А када свест опет у сваком мозгу гране

Ти му светлошћу наде праве путеве кажи.

Нећемо дати тами аманет предака својих.

Нећемо бити странци у срцима потомака.

Морамо бити мост који јуче и сутра споји

Да схвате ципеле млазне - дете су опанака.

Да митови нове доби немају дуга века

Да се не одрекну "јуче" у коме свет је створен

Јер тама брише собом и успомену на човека

Који се хвали лишћем, а суши огољен корен.

КОРОНА

Утихнуше речи, падају по своме

Слова крупна, тешка, на овај бели лист.

Збили смо редове у теби драги доме

Беживотно миран, неприродно чист.

Дођоше дани, непознати, страни...

Гледати се смемо, ал' дотаћи не.

С маскама у стрепњу и страх умотани

Сад свесни слободе када смо без ње.

Кроз прозор гледам познате пејзаже

Овог јутра снегом прекривене све.

Својом утученом тишином већ траже

Да чују гласове, вреву, кораке.

Новац, моћ, сила и све величине

Несташе пред малим невидљивим бићем.

Звук пуцња не плаши ко кад неко кине

А свет се бори са тешким открићем.

А то је да сила није само наша

Нисмо господари живота и смрти.

Замислио човек да је харамбаша

Док га вирус тајном не заврти.

Сабери се моћниче, моћ ти се расула.

Заустави се сило пред тобом је зид.

Исправи се неправдо, па зар ниси чула

И највећи талас разби мали хрид.

Сада смо сви исти, одабраних нема

Одлазимо тихо без пратње, без звона.

Сада све полемике гаси једна тема

Свету право гласа одузе Корона.

НЕ ГАСИ СУНЦЕ

Сажалих се... Велим, можда ће у сенци

Схватити шта значи један ломни зрак,

Можда ће се росом напунити зденци

Када зора смени расхлађени мрак.

И би ми жао да светлости моје

Прекрију сенком и то мало лепог.

Огрнух се тамом да сакријем боје

Што изнутра зраче и за слепог.

И све учиних да убедим друге

Како поред мене неко видљив ходи.

И у том труду заборавих туге

На које се живот жртвеника своди.

Ко у срцу нема, нигде имат' неће.

Не точи се вода у  бушне крчаге.

Кад и оку нема ни обриса среће

Онда ни за опрост неће бити снаге.

И зато никад ни због чије среће

Не мажи блатом злато да не сија.

Грумен чађи заблистати неће

Ни кад га обасја светлост најсјајнија.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: