детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗИМЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ

За мојим стопама

јека гладних урлика

базди на дан

приземне славе.

Вуците, вуци, своје крстове,

мени је Небо послало

зиме Светог Николе,

из ове циче белина кличе.

За мојим ушима

звоне мамузе

шапа и топуза.

Лед пуца под

сечивом суза

са ваших душа,

а моја стабла

ни од леда.

Има ли гласнијих плотуна

од немог аплауза

овог строја

од прага до ловорја?

Вуците, вуци, своје подземно успеће,

мени је Небо послало

зиме Светог Николе,

из ове циче горштачка дрва цврче:

Остани безимена.

ПОЕТИКА БРОДОЧОВЕКА

Неког дана

између светионика и звона

принећеш пучини унакрст

сидро човека-брода.

Пеном облака откана једра

жицом добрих ветрова

заденућеш за плаве стубове неба.

Неког дана

између колонизатора и миграната

изабраћеш курс без обала,

довољно далек за тишину ткања,

довољно близак да пред стопала сиња

проспе опевану лепоту постојања.

Неког дана

између лица прамца и сидра палог човека

сензација са смешком трговца робљем

чекаће гребен бродоломца.

Неког дана

између видокруга и хоризонта

у водама што никада не беху од овога света.

И БИ РАДОСТ

Бити светлост

Писало је

На ореолу твог рођења

И људи позавидеше круни

Бити снага

Писало је

На небеском отиску твојих стопала

И обувени позавидеше босоногом

Бити мудрост

Писало је

На свакој будућој бразди твојих дланова

И лакоми позавидеше речи

Бити вера

Писало је

На пауковој мрежи око твога срца

И позери позавидеше истини

Бити љубав

Писало је

На каменолому твога пута

И вољени позавидеше самом

Бити нада

Писало је

На усеклинама твога чела

И велики позавидеше малом

Бити радост

Писало је

У воску твоје свеће

И би радост

За људе обувене, лакоме, позере, вољене, велике

Од малог, босоногог, самог човека речи и истине

КАМО

Цијук шавова

на наборима аутобуса.

Само.

Топот јетких година

иза кулиса.

Тамо,

отмено упакована у мрак

велеградског булевара.

Камо?

Будућност се упреда

у фино ткање мојих пертли,

а тамо сам у дупли чвор

везала его,

на ципелама против леда.

Кроз густу кишу

разлога за страх

просејавам жито

сопствених снова.

Ритуал речи

чаури срму стихова

у траг.

ПУТ У СНОВИЂЕЊЕ

Просениле сени сећања

У росном руху румени

Трагом тесних трептаја

Утрнула утроба унакрст

Смелошћу стрепи солилоквиј

Немих нутрина наизуст

Осамом овенчаних одрона

Везујем вртешку времена

Истих испосних истина

Ђаче ђавоље ђутуре

Епиграм едену екранизује

Њухом њуха њихова

Евакуишем сени сећања

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: