ИЗ ЈЕДНОГ БЕСКРАЈА У ДРУГИ

Хладна месечина, а зар може бити другачија ноћу? Може ли бити другачија у гвозденим возовима који су од бескрајног низа уморних људи?

Пригушено трепће лампица, тамним прстима ноћ хвата све путнике, разливају се по стаклу безлики одрази, и мисли тупшо ударају у глацама.

Тек сад сам схватила зашто се један мој пријатељ оженио девојком коју је срео у возу.

„Разумеш, путовао сам као увек – из једног бескраја у други, а моје мисли – из шупљег у празно. А она је знала да путује кући и да ће за три дана отићи код фризера да поправи , а следеће недеље је чека одлазак код зубара, и мало се плаши, али засад може да не брине, чак је још не боли јако“.

„Знаш, нисам ја њу оженио. Она је мене покупила, и не због тога да бисмо почели заједнички животни пут, него да би се завршио мој“.

Људи које путеви доводе из једне куће у другу не знају шта значи надати се да ће један од тих праваца постати вектор.

ВОЛИ СЕБЕ КАО ШТО ТЕ ЈА ВОЛИМ 

Једном ће те неко посадити испред себе и рећи: „Ти си дивна и заслужујеш најбоље у животу. Воли себе као што те ја волим“.

Неће то рећи обавезно речима, али хоће тако да се чује. Десиће се то оног дана кад будеш гледала у лице другог чешће него у огледало на зиду. Онда кад почнеш да се осећаш као они први људи у Лепенском виру. Гледајући у Дунав, видели су свој одраз у узбурканој реци и покушавали да схвате како изгледају, док су их рибе у пролазу насртљиво ометале. Због тога су најранији аутопортрети испали чудни: ни човек, ни рибић. Поглед усмерен ка небу и отворена уста у потрази за правим речима: ни на води ни на копну, ни срце ни шкрге, ни руке ни пераја, него чудновата симбиоза божјих створења која се спајају у узбурканом дунавском току.

„Ко сам ја?“ – често питам четири зида свог скученог стана. „Ко смо ми?“ – гладим блиставу крљушт, претворивши се у малу рибу под дебелим јорганом. „Ко сам ја без тебе?“ – питам се рано ујутро пошто сам се пробудила сама и постала поново човек.

Једном је човек који ме је лудо волео признао како, након раскида, неколико месеци није могао да одлучи да обрише траг мог длана на огледалу. Мада се спокојно ослобађао од фотографија и непотребних успомена, није могао да прихвати губитак оног тренутка када смо постајали једно: ни на земљи ни на небу, ни ту ни тамо, с оне стране огледала и крај његовог прага.

У српском језику постоји израз који ми се свиђа: „Морам да се вратим себи“. Када се то деси, сешћу испред огледала и рећи: „Ти си дивна. Отвори очи и погледај се очима других људи“.

Јер ако смо такви као што нас виде други, захвална сам сваком дану када ме неко гледа с љубављу.

Није обавезно зарањати у Дунав како бисмо сазнали да је свако од нас – помало риба која тражи своју струју да би, путујући хиљаду миља, пристала у завичајној луци и вратила се себи. И на води и на копну, и са срцем и са шкргама, с рукама и перајама, постојимо.

 ШУМ ОЛУЈЕ У АУГУСТУ

Пре пет година живела сам у кући. Тачније, истовремено у две куће у једном дворишту. У првој се одвијао мој свакодневни живот, у другој – другачији, сакрални, стваралачки.

Једне ноћи у августу почела је да сипи киша. Прво ситна зрнца, за која сам помислила да падају бобице грожђа, затим – гласан топот мачјих ножица по црепаном крову. И онда у једном тренутку – нагло, гласно и грчевито – претворио се у ужасан пљусак. Моје слике су се сушиле на поду у широм отвореном атељеу. Требало их је сместа спасавати пошто су биле насликане на папиру. Нагло уставши, појурила сам под мокру метеорску кишу.

Прво на први спрат – доле, онда – напред, по загрејаној калдрми, право у другу кућу (спасавати оно што се још може спасити!). Успела сам. Притиснувши уз груди повређене листове стајала сам усред мрачног атељеа. Боса, скроз мокра, oтежала од сна и кише, плашила сам се да напустим склониште.

Изненада ми пажњу привуче кретање у ћошку. У паучини је дремала полужива поспана муха, а над њом је занесено чарао црни паук. Брижљиво, пажљиво и домаћински уматао је ошамућену бубу у нове слојеве меких нити. Из неког разлога позавидех јој од свег срца. Јер њене муке су окончане у топлој свиленој колевци, све је у једном тренутку престало уз тужно шуштање летње кише. А ја морам да нађем у себи снагу како бих ишла даље.

Током наредних пет година променила сам много кућа и доживела безброј невремена. Али никад више нисам искусила такву неподношљиву усамљеност као у том тренутку када сам пожелела да легнем у паучину и заувек заспим, док ме отровна шапа љуља уз шум олује у августу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: