детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОЈВОЂАНСКА

Ноћас је север уклонио сенке са њеног лица,

Усамљена светлост таму туге обасјава,

Под месецом њена кућа, испред куће воденица

Што меље године точком од горких трава.

Речи се кроз даљину као пруге зелене пружиле,

Њене јецаје и њен бол равница скриће.

Нек опросте очи што се предуго са сузама дружиле,

Што ствараху то горко, за моју главу прејако пиће.

Та девојка, тај сан начињен од Адамовог ребра,

Што умела је шетњу кроз сутон да учини вечном,

Завесу немира сатка од измаглице децембра

И љубав развеје реком тако прозирном и течном.

Том реком што пловили смо с једним једром,

Она и ја као две сенке по месечевој пучини,

Кад ноћ се беличаста скривала под њеним бедром

Жудно молећи небо да је најсјајнијом звездом учини.

Оних дана кад је Морава чезнула да заувек скамени

Сказаљке њеног сата и своје обале назове пристаништем

За њене очи, из којих ничу предели зелени,

Предели који сав пређашњи бол једним блеском ниште.

Сад плове светом бродови без сидра

И утеха болно вири из полупразне чаше.

На столу срча, сузе и разбијена клепсидра

Из које се расипа време што требало је бити наше.

ПОСЛЕ КИШЕ

Улица умивена пљуском у предвечерје,

Дах кише милује посрнуле влати.

Срећа још увек заробљена у безмерје

Док у мимоходу пролазе моји и твоји сати.

Опори мирис воска ноздрве раздире,

Четири зида као четири стране света.

На свакој се твоје име изнова рађа и умире.

Сећање сакривено у пупољку увелог цвета.

Низ мокре олуке тренуци се сливају,

Несклад бежи кроз ноћ да се ујутру опет врати.

Очи неба непоправљиво и даље савршенство снивају

Док у мимоходу пролазе моји и твоји сати.

ЧЕКАЊЕ

Мирише лето, а срце пева жалопојке.

Узалуд звезде, река и вече врело,

Друго небо сад успављује твоје дојке.

А овде замиру руже чекајући твоје тело.

Мирише лето, а срце пева жалопојке.

Зрикавци из траве тужно те дозивају

Усне претворио сам у две капи воде

Да се у ноћи низ твоје тело сливају

Куд их тамни брежуљци нежно воде.

Зрикавци из траве тужно те дозивају.

Са упаљеним лампама чека те мост:

Доле под њим брезе сенке спремају.

Свуци хаљину и овој реци буди гост!

Сем херувима тишине њене обале ништа немају;

Са упаљеним лампама чека те мост.

Ма хајде, учини и најмањи помак!

Знам да исте звезде и твојом ауром круже.

Морава ће уздахнути кад на голи ти стомак

Проспем твојим мирисом пробуђене руже.

Ма хајде, учини и најмањи помак!

Мирише лето, а срце пева жалопојке;

Ноћ чуваће тајну од радознале зоре

Да река у њој је љубила твоје дојке.

Верујем, и брезе песмом ће да проговоре

Кад раскош твог тела ућутка жалопојке!

КЕЈ

Прошао сам недавно улицом

Поплоченом жутим увелим лишћем.

Улицом коју си ти чини ми се волела,

Која ти је била необично драга,

Улицом којом се стиже до кеја,

До кеја којим ја одвано не шетам,

До кеја крај кога сам просуо последње

Комадиће моје љубави

Оне вечери, вреле јулске,

Када је Морава бешумно текла

Баш као што и време бешумно тече.

Оне вечери пуне звезда

Кад нас је хор зрикаваца пратио,

Хор зрикаваца који сам често сањао,

Чији сам монотони звук

Чуо чак и у добовању кише,

Јесење кише

Која буди сећања,

Сећања која собом носе тугу,

Која ме увек враћају у неке дане,

Давно прошле дане,

Залутале на стази погрешних речи,

Погрешних ћутања,

Због којих више не смем да погледам

У правцу кеја, јер знам:

Мисли ће ми остати заувек приковане

За сиви бетон угрејан твојим стопалима

На ком смо стајали оне јулске вечери

Када сам просуо последње комадиће

Моје љубави.

Оне јулске вечери од које годинама бежим

Бојећи се да ће ме стићи кајање,

Или бар нешто што подсећа на кајање,

Неки заостали комадић притајене љубави

Који у заседи годинама чека

Да направим погрешан корак.

А ти, ако једном опет се вратиш,

Пре него што осмехом отераш прашину

Са мога прага,

Прашину наталожену од чекања,

Прошетај још једном кејом,

Оним истим кејом,

Саставиће се комадићи моје љубави

И све, можда, опет биће као пре.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: