НОВОГОДИШЊА ПУТОВАЊА СНОВА

Тог првог новогодишњег јутра пробудио сам се тек око 10 сати. Задовољно сам се протеглио у кревету размишљајући о протеклој ноћи. Пружио сам руку ка жениним јастуку, али она није била у кревету. Устајући полако из кревета, погледао сам кроз прозор спаваће собе. Снажни удари ледене, банатске кошаве, лагано су померали завесу на прозору. Облачно и тмурно небо притискало је град. Поглед у правцу пута за престоницу и Бегеј који се тромо извлачио из града, у потпуности је био замагљен отровном сумаглицом што је куљала из начичканих торњева огромног кинеског индустријског комплекса. Отровни талас ваљао се и према центру града, заклањајући и оближњу зграду некадашњег Водоторња. Читав призор је био прилично депримирајући, после оног величанственог погледа са прозора хотелске собе у Дубаи-у и ноћашњег доживљаја који је био прави празник за очи и душу.

Повратак у сурову реалност изазивао ми је приличну нелагодност, па сам потражио жену како би заједно размењали утиске из бурне новогодишње ноћи.

Упутио сам се ка кухињи где је она већ укључила програм за припрему доручка. Пришао сам јој са леђа, пољубио је нежно у врат и прошапутао: “Срећна ти душо Нова 2050. година, опет!“  Она ми је узвратила дуг пољубац, рекавши да је намеравала да ми доручак донесе у кревет и тако бар мало продужи онај дискретни шарм гламура од ноћас.

За доручком смо одушевљено препричавали утиске за заједничког дочека Нове 2050. године. Откада су прилично појефтиниле специјалне наочари за виртуална путовања, могли смо себи да приуштимо један гламурозни дочек у престижном хотелу са 7 звездица у Дубаи-у. За мање новца доживели смо незаборавно искуство правог путовања, а да притом нисмо морали да напуштамо наше фотеље и топлину дома.

Наочари сам врло повољно купио од комшије Кинеза, што је ето била још једна предност нашег пресељења у ову кинеску четврт. Уз њих  сам морао да купим и неку пиротехнику, што ће посебно да обрадује унуке кад нам дођу у посету.

До стана смо иначе једва дошли, јер је потражња велика због великог прилива Кинеза и системске акције пресељења сеоског становништва у градове.

Жена и ја смо евоцирали успомене са новогодишњег дочека упадајући једно другом у реч, препуни утисака и одушевљења због предивно проведене ноћи. Били смо буквално фрапирани монументалним хотелским холом, у који би ваљда могао да се смести и Ајфелов торањ, непојмљивим луксузом, раскошним тоалетама и нестварном понудом хране и пића. Све је било зачињено са толико техничких иновација и визуелних ефеката да смо били напросто запањени. Од раскошне хотелске собе од бар 150 м2 у венецијанском стилу, до огромне сале за дочек у облику ротирајуће куполе, приређена нам је романтична вожња у гондоли. Лагано смо клизили каналом и провлачили се испод венецијанских мостова уз прекрасну песму нашег шармантног гондолијера.

Врхунац спектакуларног дочека био је тренутак када дошла поноћ. Невероватна игра разнобојне светлости и звука заиграла је пред нашим очима, осветљавајући као по дану небо над Персијским заливом и пружајући прекрасну панораму вишемилијонског града.

Док смо се са усхићеним присећали појединих детаља са тог гламурозног уласка у другу половину 21. века, расположење нам је донекле кварио глас спикера са кухињске видео плоче. Монотоним гласом говорио је о очекиваним догађајима у новој години на глобалном нивоу:

•             завршетак преговора о уласку у ЕУ;

•             пад владе због неколико министарских афера са грађевинским земљиштем и естрадним звездама;

•             драматична расправу у Бриселу око статуса преостала 4 неалбанска становника на Косову;

•             коначно расветљавање политичких убистава из прошлог миленијума;

•             драстично смањивање пензија због алармантне чињенице да на једног запосленог долази 5 пензионера;

•             смањивање индекса корупције које ће нас довести на 97. место у свету,

•             завршетак пресељења сеоског становништва у градове.

Један умилни женски глас наставио је причу о очекиваним догађајима у новој години на локалном нивоу:

•             коначно решење проблема обезбеђења здраве пијаће воде за становнике града;

•             3. фаза изградње индустријског прстена дуж градске обилазнице према захтеву кинеских инвеститора;

•             одржавање поновљеног референдума о промени имена града и градских симбола;

•             наставак прошлогодишње седнице локалног парламента на тему аеро загађења, прекинуте због великих протеста грађана и опозиције...

 „Доста са тим!“ нервозно је викнула жена, посебно иритирана најавом смањивања пензија. Одмах је пребацила на канал који нас је дискретно увео у Златну салу бечког Музикферајна и на почетак традиционалног новогодишњег концерта. Прошло је ето више од 100 година од када је у Бечу одржан први новогодишњи концерт, а ускоро ће се обележити и стогодишњица његовог ТВ преноса широм света. Визуелно смо се нашли у најотменијој ложи прекрасне сале и препустили се раскошним и опијајућим звуцима Штраусових валцера. Комплетном угођају директног присуства концерту допринели су и заносни мириси прекрасног цвећа донетог тог дана са Азурне обале...

Када је уз звуке „Радетзкy“ марша и ритмички пљесак пробраног јет-сета из читавог света гала концерт приведен крају, жена и ја смо наставили причу о повољном искуству са виртуелним новогодишњим путовањем. Трудили смо се да потиснемо размишљања о најављеним, невеселим догађајима у овој години.

О правим путовањима могли смо само да маштамо, јер пара нисмо имали. Кад од малих пензија помогнемо мало децу и унуке, једва преживљавамо. Размишљали смо како да себи приуштимо неко виртуелно путовање, слично оном гламурозном за Нову годину у Дубаи-у, кад већ не можемо стварно да отпутујемо. Жеља нам је била да бар за кратко побегнемо од суморне стварности. Бекство у снове нам је то пружало.

После толико година скупили смо само малу уштеђевину, углавном од помагања у радњи комшији Кинезу, па смо решили да свако себи ипак купи једно виртуално „путовање снова“!

Ја сам изабрао одмор на прекрасним плажама Сејшелских острва, док је жена, мада прилично зимљива, ипак изабрала скијање на швајцарским Алпима, у монденском Сент Моритз-у. Програм виртуелног путовања опционо, уз доплату, омогућавао је избор сапутника по жељи. Јевтинија варијанта је  била брачни партнер као сапутник, али смо се код куће прећутно сложили да о томе одлучимо код куповине, консултујући продавца.

Следеће вечери, по повратку из продавнице, желели смо да одмах испробамо наочари. Удобно смо се сместили у наше фотеље и са нестрпљењем и одушевљењем препустили чарима „путовања из снова“.

На некој усамљеној, пешчаној плажи Сејшелских острва ја сам већ лежао мокар, док су се око мене њихале огромне палме и дискретно клизили конобари са егзотичним воћем и коктелима. Плажа је са обе стране била омеђена високим каменим литицама. Из зелено-плавог мирног и провидног мора, као контраст белини песка, управо је излазила једна заносна плавуша у бикинију. Бацила се поред мене и своје прекрасне, сланкасте усне притиснуле на моје...

За то време, моја жена се у бљештећем, сребрном скијашком комбинезону спуштала дивним белим стазама сунчаног Сент Моритза. Око ње је била само снежна белина окружена високим стаблима јела, чије су гране биле савијене под теретом снега. При дну стазе, онако задихана, бацила се у наручје корпулентног, лепушкастог инструктора скијања. Притиснула је своје усне на његове, док јој је он нежно шаптао о дивном проводу у планинској кући поред камина...

Наиме, продавац виртуелних путовања лако нас је тог дана убедио да путовање, ако о њему заиста сањамо, никако не подразумева као сапутника брачног партнера...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: