детаљ слике: КРК Арт дизајн

Било једном у Србији…

На Светог Аранђела било је топло, неуобичајено за другу половину новембара. Иако је сунце било прилично ниско чинило се да је рана јесен. Чак је и трава пробијала између облутака поређаних у стазе од кућа до главног пута.

Таквом  једном стазом је Станија повезана у мараму кренула пут центра са колачем и кољивом у котарици. О руку јој беше обешен трском ојачан балон вина.

Уобичајено дешавање по селу само што је данас велика гужва пред црквом. Сељани свеже умивени у најбољој одећи коју имају спустише се до укотлине где беше незавршена црква.

Велика грађевина од камена са куполом и златним крстом на врху, поклоном имућног Милића. Станија је  бацила око на његовог средњег сина правог делију, са очима као угарак. Погледом је тражила по окупљеном гомилом његов враголасти поглед.

Кад га спази, спусти очи на доле и поче да увлачи влати косе под мараму. Била је лепа девојка, најмлађа ћерка Влајка, трговца чувеног и вредног у читавом округу поштованог.

Једина љага у породици беше најстарији син трговчев који се лани отиснуо у манастир да се замонаши. Причало се по селу да га отац није хтео оженити девојком коју је тражио те се он са тим није мирио и једнога дана је само нестао. Касније су сазнали у ком манастиру служи. Отац није дао да га  ико посети. Једино се Станија по природи пркосна дрзнула и док је отац био на путу у набавци за трговину упутила се ка манастиру и разговарала са братом. Никоме није рекла о чему. Дани су пролазили и она је била срећна ако је њен брат нашао свој мир где год он био.

Време је било да она своју срећу пронађе и освоји. Данас је зато њој важан дан, Милоје јој је заказао састанак доле изнад цркве после резања колача.

Чекао је код оног храста где су се пролетос за Врбицу први пут срели. Сећа се да је имала венчић од пољског цвећа око главе а он белу кошуљу са везеним оковратником.

Срце јој је снажно куцало када ју је погледао и губило јој се тло под ногама и зато се ухватила за храст.

Под прстима је осетила његову кору и то је умиривало. Милоје је био њена прва љубав али није смела ни мајци рећи јер је отац био строг и није дозвољавао никакво љубависање пре брака. За њега је што се тих ствари време стало и није се слагао са модерним временима.

Сматрао је да он најбоље зна шта је и ко језа његову децу најбољи. Мешао се у све и мајци је остајало само да климне главом и да се повинује његовим одлукама зарад мира у кући.

Имали су свега  захваљујући њему а заузврат је очекивао да буду послушни. Волела је она оца , али је  волела и Милоја и већ је одлучила да ће побећи ако се он успротиви тој љубави.

Није ни слутила да ће Милоје одустати од ње зарад одлуке својих родитеља и њихове жеље да ожени девојку из другог села и тиме обнови старо пријатељство њихових породица.

Чекала га је стрпљиво и сутрадан код храста  али њега није било. Мајка ју је те вечери повукла за рукав у оставу и рекла јој да је Милоје испросио девојку и свадба је заказана за пролеће. Отресито је рекла мајци да је то не занима, док јој се брада тресла а у грлу стајала кнедла. С тешком муком је обуздавала сузе да би се касније кад је остала сама, бацила на кревет и дуго плакала док су остали  спавали.

Ујутру је пошла са завежљајем од куће. Имала је нешто новца за пут и док се не снађе. Запослила се као конобарица у кафани великог града.

Упознала је много мушкараца у току свог новог живота далеко од куће. Знала је да су је се њени на наговор оца одрекли оног тренутка када је прешла праг породичне куће. Било јој је свеједно.

Никада више није себи дозволила да воли. Њено срце било је усахло као онај венац од цвећа кад је упознала и прву радост и разочарање.

Данас је опет Аранђеловдан и кафана је празна. Напољу се прве пахуље јуре у оквирима прозора и има времена да баци поглед уназад и сети се свог претходног живота као да је туђ.

„Кајеш ли се Станија?“ питао ју је старији брат монах када му је летос била у посети.

Одговорила му је топлим сестринским погледом.

„Живот је оно што сам изабереш, брате мој.“ , рекла је шапатом.

Били су одметници у својој породици а придошлице у сопственим животима. Тешко је кад човек мора да бира, једно кајање му не гине.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: