О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ПАРАБОЛА О ЉУБАВИ

Мирослав Алексић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОСВАЈАЧ


Могло је све бити другачије
да сам ушао као војска,
разваљујући капије,
и у кратком јуришу запосео царску палату,
пославши обичног редова
да се дичи подизањем заставе,
на јарбол завештан освајачима.
Али, како бих онда уживао у тихом жубору
твојих бистрих шадрвана
под мирисни
м липама.
Како бих у скровитим ђардинима,
налакћен, на јастуцима, као заљубљени сатир
слушао звуке твоје лауте
који се римују са линијама сазвежђа
на летњем небу
и са укусима вина из заборављених подрума.
Како бих у албуму, љубоморно као филателиста,
чувао заносне сенке твојих облина
покупљене са набораних фасада велеграда
у свитање.
Било је довољно само да у том часу
као Одисејев морнар залијем уши воском
и једноставно не чујем звук трубе
који објављује јуриш на твоје срце,
брањено само још једним
неоткопчаним дугметом
на простој ланеној блузи.
 

 
 

ПАРАБОЛА О ЉУБАВИ



Бежећи од громова свакодневља,
сакрила си се у моје срце
као Хроми Даба у циганско ћемане.
Било је то више од љубави,
дионизијске свечаности,
трималхионовске гозбе...
У свакој соби - ерос на развлачење,
литар белог, сифон соде
и све шта пожелиш.
Постајало је тесно споља,
широко изнутра.
и страх да ћемо скончати у тишини.
Тешио сам себе:
Притаји се, слушај Рахмањинова
и невоље ће ветри разнети.
Сад нас носи ветар
који се мрести у дубоким џеповима
твог тамног капута.
Тај ветар којим си некад
окретала крила мојих ветрењача,
охладио се и прозлио.
 
 

 

НАПАД НА ТЕКОМУ


Не, није у питању рат.
Ово је ритуално, тајно и тамно убиство,
мој обрачун са њом.
Колико сам само уживао у тој лепоти,
у левковима њених наранџастих цветова,
са пет латица које се нуде као отровне усне,
у једрини њених тамнозелених листова,
у бременитим, пуним махунама
које ће нам рађати нове цветове.
Бујна и чулна, омамљујућа у летњим вечерима,
расла је као воде с пролећа,
неумитно, незаустављиво,
у договору са земљом која јој је све дала.
Ширила се, освајала, онако путена, похотна дивљакуша,
привлачнија од свих упарађених ружа из суседства.
Али, не вели Рилке узалуд:
Шта је лепота ако не сам почетак страшног.
Лепота не уме да служи, она не уме да не влада.
Поткопала се испод зида, испод темеља,
провукла се између црепова на крову,
прожела малтер, издробила циглу,
лагано у прах претвара оно што сам зидао
да себе оградим а њој подастрем ослонац.
Купио сам ситнозубу тестеру, припремио стари очев пијук
и журим да све окончам док није олистала
и опет ме завела лепотом
и лишила оне мале, нејаке спремности
да се од ње браним.
Сечем, пуцају жиле, круни се и осипа сува кожа,
стење земља док трнокопом чупам њене дуге ноге из тла.
Чујем врискове тихе освајачице
који се губе у даљини, у дубинама мог бића.
Јутрос у девет почео је мој напад на текому.
Збогом лепото коју пролеће никада више неће окрилатити!
Јер, нема крила после оваквих растанака.
 
 

 

АПЕИРОН


Исто нам је детињство света
у коме се свемир ширио
као кад дунеш у невини пухор маслачка.
Тада смо се први пут мимоишли.
Милијарде година пре првог сусрета
биле су нуле на српским новчаницама
из времена инфлације.
Билиони повезаних молекула
који тако држећи се за руке носе моје име
угледали су те једном у том лепом обличју.
Беше то ведар трен и ведар дан.
и од тада сваки је дан сетан
као поглед преко залеђених мора.
Када се све опет буде сажимало у једну тачку,
немој у том метежу да се погубимо.
Ако нам се руке ипак раздвоје
гледај добро у зелени амбис апеирона,
из кога све проистиче и у који се све враћа.
Видећеш међу многима смеђокосог дечака
са шеширом, ластавичјим гнездом,
и са једва видљивим осмехом у углу усана,
на чијем рамену као на облачићу из стрипа
стоје Настасијевићеви стихови:
„С месецом
то тихо тек
измили сетна будала.“
По томе ћеш ме познати.
 

 

ИЗМЕЂУ ДВЕ ЈАВЕ


Ако се окренеш кад будеш одлазила,
окамениће се речи које сам ти поклањао.
Узалуд ћеш отварати прозоре
и са шакама-шкољкама око усана
дозивати вечност на хоризонту –
само ће клопарати шалукатре на ветру
и никог неће бити на нашем тргу у срцу Помпеје.
 
Ако се окренеш кад будеш одлазила,
пепео ће затрпати дане и ноћи
што стоје у врстама као војници
и нећеш у сновима моћи да призовеш мој лик
него бледу силуету месечара
који хода по жици између две јаве.
 
Ако се окренеш кад будеш одлазила,
никада нећеш моћи да препознаш друго наручје.
У летња предвечерја утихнуће зрикавци
и таму ће населити бесмислени свици –
грешке на небеском монитору.
 
Уместо трагова, остаће за тобом холограми чежње
и светлеће над овим градом као рекламе
кад будеш одлазила.







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"