детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕЧИЈЕ РУКЕ

Нечије руке излазе из сатена

Из плишане фотеље

Улазе у рукавице од слова

Исписују дахом пешачке зоне

Строге као центар света.

Нечије руке

Ноћас израњају из мојих мисли

И пишу песму о свом постојању

Не желећи да их ико чита

Потписане мојим именом

Нечије руке

Најближе Богу, уз скут Му јесу,

Знају тачно колико треба бити дубок

Колико траје песме дах,

Чији је рај, чији крај...

Нечије руке

Грле себе када се рашире

За другога и само тако

Знају да још су живе,

И да има времена за умирања.

Нечије руке

Цеде срж, љубе суште своје наслове

У огледлу, затворених очију...

Буде се наспаване, пре сунца

И одлазе себи. У своју песму.

Нечије руке.

СЉУБЉИВАЊЕ

У сну сам била низ степениште

Сишла дубоко под земљу у мрак

Зашла да те нађем.

Лицем окренут ка мојој десној веђи

Лежао си на левом боку,

Сећам се како си дисао.

Умрли смо на кратко у сну.

Прешавши миље нагутали очима,

Путем надисали језика

Напипали жеље и своје и туђе

Нажуљалим прстима познали

Једно другом загрљај

Да кренемо изгубљени ка себи

Сљубљени

У једно, у песму.

ЋУТАЛИЦА

Ако се ућутиш

Моја ће песма прогутати твоје очи

И биће у две боје:

Једна строфа земљана

Друга зимзелена,

Никад неће проћи.

И ако све прође

Само ово небо под којим стојиш

Неће, и кад се ућутиш.

Ако те лист под своју палост похрани,

Моја ће рука превртати

Сваку травку да те нађе.

И ставићу те у хаљину.

У недрима носићу те

Док се боје не уједначе.

Ако се ућутиш пре песме

Ја ћу заспати без покрова недоречена.

Завуци руку под моје узглавље.

КОФЕР

Када смо стигли у имиграционо

 сјели смо око кофера ко око огњишта.

Личило је на некакав сулудаст ритуал.

Када се огријасмо,

сво четворо га на смјену носасмо

до прихватног центра.

На смјену двоје је спавало,

а двоје чувало кофер.

А у њему ништа:

Мало зрака и мало слика,

први зуби у стакленој шећерници,

прва коса и дроње.

Ал цијели свијет.

УЗИДАНА ПЕСМА

Њене очи гледају право у моју мисао

Пуна је гласних ми хтења.

Упила је све моје мирисе

И отиске, одаје утисак да је ја.

Знам је - зна ме.

Знамо се и ћутке, и кад се не гледамо.

Ту су суза, слуз, дах и псовка, и молитва и чежња,

Умешени у живот ко у чесницу.

Ноћу, без сна и страха, у овој соби жива сам.

И гроб мој је, чешће но понекад.

У најлепша брда окренут јој потиљак

У смог, над градом, челом зарања.

Ухватила правац славском иконом,

Сва у немуштим псалмима пропевала...

У истини броди ка Истоку док сањам

Како ме одаје у светлости невечерњој.

Јер, кад - тад, ови би зидови могли

Пропевати, као ја сада...

Неки ће кут скривеним даром милост измолити,

Оголити се, појаснити све... И ево, гле:

Ова ме соба зна од свих простора дуже.

Њене очи циљају право у моју мисао.

Док се, иза три прозора, запета стрела штима

Да ме погоди, зид се препречи и одбије уперен бол.

Ма, само пуцајте, певајте, плачите. Кажите

Да ли живот има вредност изван тајне чије смо постали везиво...?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: