детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЉУБИЧИЦЕ ИЗ ШТРИКОВА

Са пријатељицом из осјечких гимназијских дана, чији сам гост тад била, у живом разговору сам размењивала сећања на та давно прохујала школска времена. Седеле смо на задњем седишту таксија који нас возио улицама Осијека и на којима сам уочавала значајне промене у односу на оне шездесете, гимназијске године. Слатко смо се смејале нашем сукобу због заједничке симпатије, једног плавооког Дамира, присећали се школских враголија, омиљених професора…

Годинама нисам долазила у Осијек јер ме живот понео много даље, па сам од пријатељице, која Осијек није напуштала, пуно сазнала о судбинама другарица и другова, наших професора, од којих многи нису више међу живима. Тако је и тог дана, већа група нас из разреда, на Новоградском гробљу положила цвеће на гроб нашег разредног старешине. У разговору смо се дотицале и наших тренутрних судбина, размењивале смо наше здравствене билтене, прећутно избегавајући помињање догађања ратних деведесетих. Нисмо ни приметили кад су се кола бешумно зауставила испред улаза у један ексклузивни ресторан у етно-стилу, на самој обали Драве.

Једна група слављеника је већ пристигла, па је отпочело опште загледање и препознавање уз смех, грљење и цмакање. Док сам са изненађењем и радошћу размењала речи са сваким од њих, поглед ми је са терасе ресторана пао на реку Драву и прелепо шеталиште уз саму обалу. Присећајући се својих школских дана и романтичних шетњи уз реку, пожелела сам да кренем стопама своје младости. Моја пријатељица се није одвајала од загрљаја са својом другарицом из клупе која је пристигла чак из Енглеске, а и остали нису били заинтересовани да ми се придруже.

Полако сам кренула обалом, удишући опојни мирис мајског предвечерја. Сунце је већ замицало иза огромних крошњи врба уз реку, бацајући на њу многобројне, титрајуће искре. Када сам већ прилично одмакла, угледала сам на травнатој површини уз саму реку неку сагнуту фугуру како нешто пажљиво пребира по трави. Када сам боље загледала, приметила сам крупне, огрубеле шаке човека чије је лице било заклоњено великим шеширом. Тим својим шакама кидао је нежне стабљике ретких мајских љубичица и пажљиво их, са неким страхопоштовањем, смештао у џепић свог џемпера. “Штриков”, помислила сам узбуђено у себи. Тако смо у Боботи звали ручно плетени џемпер од грубе вуне, какав је мајка вешто плела мом оцу обично ноћу, после свих радова у пољу и око куће. Враћајући се из поља, отац је у џепићу таквог штрикова доносио мени цвеће, углавном љубичице. То је била најдрагоценија успомена из мог детињства, која ме никад није напуштала. Сад сам осећала како ме те слике детињства притискају снажно, до бола и да не могу да им се одупрем!

Прилично збуњена, опчињено сам посматрала погурену прилику човека. У неверици сам се полако удаљавала, окрећући се непрестано, у нади да ћу му видети лице.

Човек је изненада устао и поглед усмерио према реци. Пратећи његов поглед, нисам приметила на реци било шта. Одједном, ниоткуда, угледала сам на мирној површини реке у даљини чамац, који му се полако приближавао. Бешумно, мистично кретање чамца без икаквог погона однекуд је пратила тиха музика. Остала сам затечена предивним звуцима који су пратили клизање чамца по мирној површини реке. Нисам могла да оценим одакле ти прекрасни тонови долазе. Да ли из самог чамца, можда са друге обале или из крошњи оближњих дрвећа уз реку? Намах ми се учинило да опојни звуци предивне Офенбахове “Баркалоре” долазе из суседног ресторана са терасом коју је наткривила огромна липа. У чамцу је била старија жена загрнута великим црним шалом. Приметила сам око ње нестрпљиво и живахно комешање неких црно белих створења.

Када је чамац коначно пристао, видела да у њему нема оркестра са виолончелима који би изводио ту дивну музику. Из чамца је, као из неке Нојеве барке, најпре искочило црно, кудраво јагње. За њим су, попут кокица из вреле шерпе, искакали као снег бели јарићи. На травнатој обали су започели своју веселу игру, непрестано скачући и ударајући једно друго. Трчећи унаоколо, прелазили су и на реку и лако скакутали по њој, као по залеђеној површини воде. Раздрагано су се мотали око ногу жене са црним шалом, којој је онај човек пружио китицу тек узбраних љубичица. Она је пажљиво прихватила љубичице и размењала са њим пар речи, колико сам могла са даљине да приметим. Потом је жена журно напустила реку, праћена јарићима који су скакутали око ње. Видела сам је како замиче између кућа на обали. Јагње и јарићи су се сада у игри окомили на човека који је поново нешто пребирао у трави. То је била прилика да га гурају, као и да га вешто и упорно по неколико пута прескачу. Погурени човек прилично се намучио покушавајући да свих пет јарића и јагње као несташну дечурлију поново смести у чамац. Потом су се сви скупа бешумно отиснули ка средини реке. Тихи звуци “Баркалоре”, провлачећи се кроз врбаке Драве, опет су пратили кретање чамца. Пратила сам чамац погледом све док није изненада потпуно нестао а музика утихнула. Нисам могла да одредим правац у коме се чамац одједном волшебно изгубио – према супротној обали, према небу, или према дубинама реке!?

Читав тај призор нетремице сам посматрала разрогачених очију и неспособна да се померим. Слике мог детињства, где се са млађим братом и сестром јурим по дворишту са јагњетом које смо хранили на цуцлу и са гомилом јарића, муњевито су ми пролазиле кроз главу. Стиснула сам очи грчевито покушавајући да допрем што дубље и што даље у прошлост, до првих, упечатљивих, слика запамћених у главици крупнооког, косматог девојчурка. Одједном сам видела себе како босонога трчим по дворишту и дозивам роду у великој жељи да имам брата и сестру. Рода је имала гнездо на суседном крову, па сам непрестано викала из свег гласа: "Родо головрата донеси ми и сестру и брата". Рода ме је очигледно послушала…

Потом се све одједном потпуно замрачило и видела сам себе на кућном прагу како разрогачених очију гледам неке људе што из куће и дворишта односе вредније ствари, кола, коња, па чак и кобилу која је требала да се ождреби. Исте ноћи дрхтала сам у кревету пробуђена од буке због повратка кобиле. Некако је успела да побегне својим отмичарима и непогрешиво пронашла свој дом. Отац је кобилу одмах сместио у шталу. Нажалост, исти људи ујутру су поново дошли по њу, па сам је плачући испратила. Нарочито кад сам чула да је воде на клање…

Кад сам коначно отворила очи, угледала сам на травњаку уз реку, где су се доскора играли јарићи и јагње, прелепу кобилу и једно весело ждребе које трчкара око ње! Кожа им се пресијавала под зрацима замирућег сунца. Пасли су зелену траву на месту где је онај човек брао мирисне љубичице. Преплавило ме је неко блажено осећање среће што је ждребе живо и здраво! Његова трагична судбина заокупљала ме је годинама, још од оног трагичног јутра када сам као малени девојчурак уплакана испратила кобилу са кућног прага! Несвесно сам опет заплакала, али сада од среће! Имала сам велику жељу да потрчим и загрлим то ждребе, али сам и даље стајала као укопана…

Најзад сам се некако померила и кренула ка месту где се све то дешавало, али ту већ није било трага од призора који ми се одвијао пред очима! Ретки шетачи са којима сам се цело то време мимоилазила, деловали су ми иначе потпуно незаинтересовано и одсутно, несвесни призора уз реку који су мене заокупљали!

Полако сам се, прилично збуњена, вратила на терасу ресторана где сам оставила своје некадашње школске другове. У међувремену су пристигли нови, које сам срдачно поздрављала. Те мирисне, касне мајске вечери било је врло живо на тераси поред шеталишта уз Драву. Још под утиском призора који ме је добоко уздрмао, завалила сам се у широку, удобну столицу између некад својих најбољих другарица и погледом прелазила преко веселог друштва с којима, ето, прослављам 50 година од матурирања у осјечкој гимназији. С обзиром да смо се досад врло ретко састајали, посебно од времена ратних деведесетих, неке сам једва препознала. Посматрала сам некадашње лепотане у разреду, па и Дамира у којег сам била безнадежно заљубљена, сада прилично изобличене годинама и вишком килограма. Размишљала сам како старост може бити прилично сурова. Са сетом сам констатовала да наши момци сигурно слично размишљају и о нама. То ме уопште није утешило, чак напротив…

Носталгија, близина краја животног пута, мање пословних обавеза, шта ли, учинили су да се скупио приличан број некадашњих матураната. Организатори састанка кретали су се од стола до стола, дискретно покушавајући да наметну теме везане за згоде из гимназијских, аполитичних дана средином шездесетих година прошлог века. Посебно су уз осмех евоцирали сећања на неке гимназијске љубави и симпатије… Скретале су такође пажњу својој генерацији из прве половине прошлога века да за тренутак забораве на своје здравствене проблеме и не злоупотребљавају присуство признатих медицинских стручњака међу бившим матурантима! Бремените теме ратних догађања деведесетих у тој вишенационалној средини покушавали су да прекину и некако преусмере, али је то после неколико пића било углавном неизводљиво!

Матуранти који су остварили успешне каријере, посебно у Загребу или иностранству, некако су се издвајали од осталих по колима са којим су дошли, елегантној гардероби, живом разговору који су водили. Седокосој господи су углавном дугмад на капутима водила неравноравну борбу са нараслим стомацима, као што су и многим напирлитаним дамама слојеви креме и утегнуте вечерње хаљине тешко скривали године…

Све то присутне госте није мотивисало да се одрекну славонске закуске, где су кулен, кобасице и урнебес намаз били главни састојци. Нису одустајали ни од главног јела, надевених телећих прса на славонски начин!

Прослава је отворена легендарном песмом Нових фосила “За она добра стара времена” (“Како је добро видјети те опет, ставити руке на твоја рамена…”), коју су сви здушно прихватили и која је постала химна вечери.

Док су раније у таквим приликама за приказивање слика деце, унука, кућних љубимица, кућа, викендица и слика са путовања служили албуми, сада су апсолутни примат преузели паметни телефони. Вечерњи ветрић са реке, мириси пробране хране и звуци евергреен музике из угла сале, стварали су опуштену атмосферу, а прсти времешних матураната готово за сваким столом неуморно су се превлачили преко екрана. Слике породичних успомена потуране су суседима за столом негде дискретно, а негде баш упорно и агресивно! Помало незаинтересована за туђа породична дешавања, сконцентрисала сам се на оркестар који је управо свирао стару, познату песму рођеног Осјечанина “Због једне дивне црне жене”. Ови носталгични звуци, као и малопређашња необична дешавања на шеталишту, помогли су ми да у мислима одлутам до безбрижних гимназијских дана, па још и даље, до одрастања у Боботи.

§

Отварајући капију испред већ нестрпљивих коња који су задовољно рзали, крајичком ока сам запазила како из очевог џепића на штрикову, џемперу од грубе вуне, извирују љубичице.

Жељно сам са млађим братом и сестром, близанцима, очекивала родитеље, док нам се око ногу мотао мој верни пратилац до школе, несташни Пики и весело лајао. Као што је име јачег и послушнијег коња увек било Путко, тако је и Пики било вечито псеће име. И онда као и сада, када пас од старости угине, сахрањује се иза сламе у присуству деце и унука и тако деца одрастају у реалном свету рађања, живота и смрти. Нови пас постаје нови Пики! Са свега 4 разреда основне школе отац нас је генијално васпитао! Добро сам запамтила и његов начин на који је решавао захтеве укућана, посебно деце, у случају кад су у домаћинству појаве паре продајом свиње, краве, летине или слично. Све укућане би поставио за исти сто и на њега положио примљени новац. Сви би изразили неке своје потребе, док би отац са положене гомиле одвајао новац за оно што је најнеопходније – враћање дугова, занављање производње, поправку машина и куће… Гомила би се драстично смањивала, а са њом су се топиле и жеље укућана. Али је све то било, ако би се изразила актуелном терминологијом, потпуно демократски и транспарентно!

Родитељи су ми пуно радили, од ујутро до касно увече, али су и нас децу пажљиво укључивали у посао. Тако смо стицали драгоцене радне навике. Никада се нису свађали, имали су изграђен врло хармоничан однос.

Стајала сам тако задовољно поред капије усправно, као да се спремам да поднесем рапорт родитељима – да су све наложене радње извршене и да је све под контролом. Посебан изазов је било окретање великог точка круњача за кукуруз. Због његове висине у горњој тачки сам се испомагала хоклицом и ногом.

Добар део дана смо као деца провели јурећи се са јарићима и јагњетом које сам хранила на цуцлу. Јагње ме је и сада нестрпљиво гурало захтевајући наставак игре, не схватајући озбиљност ситуације настале доласком уморних родитеља. Срећом сам ипак јариће успела да сместим у шталицу, непосредно пре него што су родитељи стигли.

Мајка је пажљиво осмотрила двориште и уверивши се да да је све у реду, чврсто ме је својом руком, огрубелом од пољских радова, стиснула за надлактицу и пољубила у раздељак. Тај стисак руке и пољубац поновио се и много година касније, средином деведесетих, када је мајка била на дијализи у Сомбору и већ тешко болесна. Са тешком муком успела је само да ми слободном руком махањем упути последњи поздрав…

Са прикривеним осмехом и узбуђена, сачекала сам да отац сиђе са кола, благо ме помилује по глави својом огрубелом, сељачком руком и пружи ми везу мирисних љубичица. Те љубичице остале су ми у сећању за цели живот… Знала сам где их отац бере, на једној ледини поред пута, на уласку у место. У мислима сам га видела како зауставља коње, силази са кола, пажљиво бере мирисне цветове за своју љубимицу и побожно их смешта у џепић свог штрикова, који је мајка недавно наштрикала.

И много година касније, у време мојих осјечких, школских дана, док сам се шетала обалом Драве, непогрешиво сам проналазила те љубичасте струкове и упијале мирисе прохујалог детињства…

§

После обилне вечере и доброг кутијевског вина “Цхардоннеy”, атмосфера на тераси ресторана је прилично живнула. Првобитна укоченост и одмереност потпуно је нестала. Пиће и романтична музика уз коју смо одрасли, волели и патили, учинили су да загрљаји постану све приснији и чвршћи, а вицеви све слободнији… Гласан смех помешан са разним ритмовима евергреен музике, ваљао се осветљеним шеталиштем испред терасе и мирном површином реке. Када се на улазу у ресторан бојажљиво појавила старица нудећи каваљерима каранфиле и руже, настала је опша трка присутне господе да својим некадашњим другарицама из школских клупа приуште мирисни цветак. Лице старице је било заклоњено марамом и могао се уочити само њен уплашен поглед према шанку и кухињи. Очигледно није имала сагласност особља ресторана за ову продају. Нешто ми је у њеном погледу било необично и познато. Са сигурношћу сам чак могла рећи да одговара жени у чамцу из мог данашњег надреалног доживљаја на шеталишту поред реке. На њено питање ружа или каранфил, понесена ваљда својим претходним размишљањем и догађајима, само сам одвратила: љубичице. Тужно је само одмахнула главом, а ја сам се само угризла за језик. Да бих спасла ситуацију, брже-боље сам се одлучила за ружу. Прихватила сам ружу, размењујући са старицом један значајан и само нама разумљив поглед. Поглед који је је говорио више него хиљаду речи.

Прослава матуре се већ приближавала крају. Умор је већ савладао времешне матуранте. У присној атмосфери обновљених сећања и другарства, размењивале су се адресе, бројеви телефона, као и обећања о новим сусретима, у које је ипак мало ко заиста веровао. Полако је нестајала чаролија ненадног повратка у већ заборављене дане безбрижне младости, у време првих љубави, великих жеља и неких сасвим других вредности. Тешко препознавање себе у тим годинама, помогло је да боље упознамо себе у овим поодмаклим годинама. Враћали смо се лагано и нерадо у колотечине својих свакодневних живота, дубоко свесни његове пролазности.

Моја пријатељица је већ наручила такси, па смо изашле из ресторана и удисале пријатни мајски ваздух после краткотрајне кише. У веселом расположењу поздрављале смо се са својим школским другарицама и друговима. Обнављала су се стара и стварала нова пријатељства. Због нагомиланих емоција, а и пића, ни сузе нису изостале…

Док смо чекале долазак таксија, из тмине поред улаза појавила она старица са цвећем. Пришла ми је полако и ништа говорећи из џепића на свом неугледном, црном штрикову, извадила љубичице. Изненада ме је чврсто ухватила за надлактицу и пољубила у раздељак, што ме је потпуно уздрмало. Потпуно изненађена и збуњена, прихватила сам цвеће и слободном руком покушала да извадим новчаник. Снажан и познат притисак кошчате руке за надлактицу одвратио ме је од те намере. Старица се потом ненадно повукла у мрак поред улазног трема ресторана. Потпуно сам занемела, а желела сам толико тога да је питам! Понајвише о човеку који је брао и дао јој љубичице и о том свету мог детињства који се данас одмотавао предамном! Нисам смела ни да провучем руку кроз косу, плашећи се да не одстраним нестварни осећај старичиног пољупца у раздељак! Имала сам жељу да потрчим за њом, али сам стајала као укопана, док ме пријатељица није силом увукла у такси. Такси је кренуо и кроз његов задњи прозор упијала сам старицу погледом. Док сам се удаљавала, сасвим јасно сам видела како ми махањем руке упућује поздрав.

Срце ми је ударало као лудо, па сам панично замолила таксисту да се врати. Али старице није било на месту одакле је махала, нити нигде у близини. Конобари који су скупљали столњаке и музичари што су паковали инструменте и опрему, збуњено су ме гледали док сам тумарала око ресторана. Отишла сам шеталиштем све до реке, надајући се да ћу чути познату музику. Мислила сам да ћу можда угледати чамац, којим старица бешумно одлази неком свом у том паралелном свету!? Или ћу чак угледати оно ждребе како весело скакуће по води обасјаној месечином, а око њега раздрагани јарићи играју коло! Она данашња вода отекла је давно, а сада, на некој сасвим другој води која мирно тече, није било ничега. Само благи одсјај месечине на њеној површини и тихи жамор ветрића у крошњама врбе…

Понадала сам се ипак да овај надреални додир са светом мог детињства није последњи…

После касног буђења, сутрашњи дан сам провела у кући своје пријатељице. У опуштеној атмосфери, темељно смо претресле догађања на прослави матуре од синоћ и ноћас. Наравно, помало и оговарале! Разгледале смо слике на својим мобилним телефонима, мада нам је најдража била већа заједничка фотографија са потписима на полеђини свих присутних матураната.

Касно поподне упутила сам се аутобусом за оближњу Боботу, да обиђем брата који са децом и унуцима живи у родитељској кући. На самом улазу у село, на месту где се пољски пут спаја са главним путем, угледала сам кроз прозор аутобуса једна кола са коњском запрегом како стоје поред пољског пута. За кајасима није било никог, јер је кочијаш на једној ледини поред пута нешто тражио по трави. Знајући да је мој отац управо на том месту брао за мене љубичице и предавао их свом девојчурку по повратку из поља, викнула сам возачу аутобуса да одмах заустави возило како бих изашла.

На изненађења возача, а и осталих путника, ја сам изашла у тој недођији, где нигде у близини није било икаквих објеката. Док је аутобус у прашини наставио пут Боботе, ја сам се збуњено освртала око себе. Ни коњске запреге, ни кочијаша није било нигде у близини. У неверици сам се упутила ка ледини где је кочијаш нешто пребирао по трави. Као што сам и веровала, било је пуно љубичица на том месту. Уочила сам и свеже трагове изгажене траве. Уз задовљан смешак, упутила сам се пешице према селу. Рачунала сам да ће ми пријати ова шетња до родитељске куће удаљене око 2км. Време је било лепо, а пртљага нисам имала.

Нестрпљиви братовљеви унуци су ме одушевљено дочекали још на улици. Радовали су се поклонима што им носим и луцкастим играма, за које сам увек имала пуно воље и стрпљења.

Било је предивно те вечери на дворишној тераси родитељске куће. Искупила се бројна родбина коју су занимали моји утисци са прославе 50. - годишњице матуре. Мене су пак интересовале новости у породици, кући, у селу. Иако сам ту кућу давно напустила, остала сам необично везана за детињство проведено у њој. Са задовољством сам уживала у домаћим, славонским специјалитетима, чак и више него у оном етно ресторану поред Драве. Враголасти унуци непрестано су се мењали у мом крилу, све док они најмлађи нису и задремали. Друштво се полако свело на чланове уже породице. Пријатан разговор је текао у тишини ведре, недељне мајске ноћи све док и мене умор није савладао…

Негде дубоко у ноћ, пробудила ме је бука на улазној капији. Истрчала сам у ноћ и угледала коњску запрегу на капији, веома налик оној коју сам видела из аутобуса приликом доласка. У коњима који су се пропињали и нестрпљиво рзали, препознала сам кобилу, која се као јача по обичају звала Путко, а поред и њеног, већ стасалог ждребца. На месту кочијаша сам препознала свога оца. Журно сам као некад отворила капију и кола су се зауставила тик до мене. Отац је сишао са кола, благо ме помиловао по глави својом огрубелом руком, и пружио ми из свог џепића на штрикову мирисне љубичице. Потпуно занемела, само сам пропратила погледом кола која су направила велики круг по дворишту и одјурила натраг у тамну ноћ.

Затворила сам капију и полако се као омађијана вратила у кревет. Љубичице сам ставила под јастук и са тешком муком покушавала да поново заспим.

Ујутро за доручком у трпезарији је већ било живо. Деца су ме чекала, прижељкујући наставак јучерашњих игара. Под утиском догађаја од ноћас, упитала сам укућане како нису реаговали на буку наших кола са коњима пред капијом и у дворишту!? Сви су ме погледали зачуђено, само је брат, ништа не разумевајући, рекао да кола са коњима одавно немају и да никакву буку није чуо! Само сам збуњено промуцала да је то сигурно био мој сан, што су сви здушно и уз смешак прихватили.

Истог тренутка сам брзо отрчала до своје собе и одмах подигла јастук – љубичице су биле на месту где сам их оставила! Уз задовољни смешак и не говорећи ништа, вратила сам се у трпезарију и придружила друштву за столом…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: