детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТАЈКИНА ПРИЧА

   Милошева погибија и Муратова смрт

            У срцу челичних оклопника који су правили живи штит дванаесторици одабраних момака јахао је Милош. Сви су имали само по кратак мач, мали штит и нож за појасом. За разлику од коња оклопне гарде која су била заштићена украсним панцирима и галопирала паралелно са њима одабрани су били на голим вранцима. Сем седла, о које је био закачен по један буздован, њихови коњи нису имали другу опрему и оптерећења. Одмах после силовитог судара стотине килограма гвожђа две војске, кроз облак прашине и језиве крике пробијао се шпиц елитне српске оклопне коњице. Што није било прободено копљима прве линије гардиста, сасечено је мачем витезова из средишњице. Ако није било згажено копитама најкрупнијих коња у Србији, изабраних за тај одлучујући бој и прву линију, секла је чета најбољих бораца у кнежевини својим хришћанским мачевима.

-Остави га, држи правац, довикну Милош свом чувару који је кренуо за избаченим из седла Турчином. Послуша га челични војник, па заустави коња који зањишта и убрзо попуни строј. Разбили су и разбежали Турке по средини бојишта, па Милош дојаха до једног пропланка да осмотри борбену линију. Лево од њега, код деспота Вука права кланица, а десно Турци у паничном повлачењу.

Понесен успехом, ври крв и цару Лазару, па он управо креће у највећи кркљанац да помогне својим ратницима и дотуче пољуљану Турску војску. Разљутиле су га војводе које се нећкају и отежу са уласком у бој, па жели да им на делу покаже јунаштво. Милош Обилић мора право на она три зелена шатора у сред османског логора, јер тамо седи Мурат. То је сазнао прексиноћ кад су турским уходама дали врећу златника у близини Косова поља. Њих троје са белом заставом прешли су непримећени од својих, преко поља разграничења у сутон на разговор баш са њим, а не са Вуком Бранковићем, иако се кнез нудио за преговоре као старији. Бој их не занима, кажу, али дукати да. Узеће их, па наставити даље својим путем. У разговору сазнаје да је један од њих бивши Србин који не жели да буде убијен од својих нити да убија своје. Ратници се окупљају око Обилића и праве за јуриш нови ужи убојити клин. Осим два ратника, који су оборени са својих коња, сви остали су на окупу. Поправљају опрему и смирују узнемирене, знојаве коње.

-Браћо Срби! Погледајте она три шатора. Јашемо тамо скупа што ближе један другоме и не застајемо! Јаснооооооо јунаци!

Подиже мач у том правцу и сачека да се испред њега построје тешкаши са застрашујућим лименим шлемовима, држећи испружена копља, па дрекну колико га грло носило.

-За мном витезови моји!

Коњ му се мало пропе од снажног ударца у сапи, па загалопира са својим ратницима.

Ретко се осврћу са стране, само грабе напред, а успут ког закаче тај се не диже са намучене земље која тутњи од напора. Да су се осврнули видели би да су потпуно одсечени од остатка српске војске, која стопу по стопу полако притиска непријатељску пешадију. То их не интересује превише, јер они имају само један узвишени циљ. Да што пре прођу кроз ускомешану турску војску, чији су редови све ређи. Јашу као вихорови да стигну до турског цара. Више и не гледају смушене и изненађене турске пешадинце, који очигледно нису очекивали српску коњицу дубоко у својим редовима.

-У ком ли је, мисли се док удара мачем по надошлим, али ретким турским коњаницима. То није знао ни онај бивши Србин који је нервозно стезао врећу златника, јер наводно султан мења коначиште сваке ноћи. Видели су га тек рано ујутру у цик зоре, кад су пришли неопажени најближе што су могли уз помоћ Турака, који су знали где су скривене страже. Попели су се на највише дрво када се по обичају Мурат са осталим муслиманима моли Алаху и клања испред свог шатора. Тек тада је поверовао у њихову причу и договор је брзо склопљен. Јаничар и два Турчина преобучени у српске трговце наставили су даље са Милошевом прстенованом пропусницом. Мисли му прекину врисак прободеног Турчина копљем. Коњаник, стражар поред њега морао је оставити убојито оружје и извуче из корица мач, који претећи бљесну на првом јутарњем сунцу. Турци којих и нема превише испред три зелена шатора беже и склањају се у страну док необична чета напредује без страха и заустављања. Остало је неких стотинкак метара до њих и Милош више не чује и не види ништа осим тог призора. Не види да му је одред оклопника и дружина спретних бораца већ преполовљена.

-Ајдеееееееееее!- бесно тера коња и зове браћу по заклетви који су као и он у трансу. Што их је мање све се више збијају уз свог вођу бесно секући, пробадајући и газећи све живо пред собом. Тако су се заветовали један другоме вече пре тога.

-Напред браћо!- соколи своје неуморне ратнике као на крилима и на прагу величанствене победе. Види Милош још свега педесетак стопа од прве шатре испред које поискакаше корпулентни лични чувари султана са штитовима и копљима. Први ред Срба и коња попада и док су их Турци секли Милош и два момка их прескочише, па упадоше испред збуњених главештина. Ту је. Сјахаше у скоку. Мач о сабљу, звекет и мукло стењање прободене гарде. Мурат је лежао код улаза у своје одаје једном руком са бројаницом, а другом са јатаганом. Исколачио је очи, али се у шоку није ни померио када му је Милош пробуразио стомак, вадећи нож из његове утробе тек када је оштро сечиво запело код грудне кости. Остао је тренутак загледан у смртно прободеног, пребледелог од страха Мурата, да му добро запамти израз забезекнутог и очајног лица.

-Бежмо!  - даје му узде његовог коња задихани саборац. Милош узјаха, држећи нож и узде једном руком па дохвати буздован окачен о седло. Мач му је остао заглављен у грлу једног од стражара, а штит давно уништен. Кренуше у назад где је последњи преостали рањени побратим с муком одбијао напад три Турчина. Један од тројице убрзо паде, држећи пресечено грло. Шикну крв у млазу.

-Где сте војско?- виче на глас, али у том моменту виде копљем прободеног свог побру. Удари на ону двојицу и за трен је изгледало да су се он и његов верни патилац решили Турака, кад изненада из она два шатора јурну и опколи их десет Турака. Једноме бркатоме је расцопао главу све са турбаном  из цуга. Другом, што му скочи иза леђа, поставио је нож у трбух, али за њих двојицу већ је било касно. Осетио је малаксалост, иако до тад није ни приметио велику рану на препони. Добио је још један убод сабљом под паздух.  И следећи у леђа док је падао са коња. А онда кад је непомично лежао на земљи све је било безболно и успорено. Сазнањем да је Мурат мртав осећао је бескрајан мир. Видео је бојно поље прегажених Турака, али подаље од њих немоћне остатаке српске оклопне коњице како се мучи, заглављена у мочвари беспотребно се ломатајући за преосталим стрелцима противничке војске. Њих су спретно рушили са коња и убијали Турци пешадинци са кратким сабљама и сами десетковани настављали повлачење. Смртно рањеном прилазио му је султанов син Бајазит са захвалним изразом лица.

-Сиктер! - отера јањичара крвавих руку и огромне секире, који се понизно нудио новом вођи да одруби Милошеву главу. Клекну до Обилића и постави му пажљиво под главу један од Муратових меких јастука. Одједном Милошу би савршено јасно како су случајно добили тајну информацију и зашто су тако лако успели да допру до слабо заштићеног шатора великог турског султана! Дишући са напором, јер му је крв ударила на уста, видео је на пропланцима делове бројније српске војске која је требала, али није ушла у бој. Машући заставама, без журбе одлазе, не желећи да мењају исход крваве битке без правог победника. Бајазитови везири су неколико пута узастопце подигли барјаке ка њима у вис као договорени знак и узјахали своје коње. Осетио је у турским издајницима гнусну игру спретног и за влашћу похлепног Бајазита. Чуо је велики метеж и видео повлачење Турака све са мртвим Муратом на носилима, као и извлачење са бојишта мањег дела израњављане српске војске са војводом Вуком . Онда је настао мрак. Када је Бајазит удобно заваљен у седлу свог дората задњи пут упутио поглед поздрава ка Косову пољу и Милошу, видео је његов укочен поглед ка небу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: