ПОНИРАЊЕ У СНО(М)ВИЂЕНО

(Роман Сно(м)виђена - Наталија Парезановић, Београд, 2022)

,,Снови су данашњи одговор на сутрашња питања“- Едгар Кејси

Проф. Љиљана Клајић

Жан Пол Сартр, француски егзистенцијалиста, тврди да је слобода једног људског бића могућа само као негација сопствене фактичности, дакле као негација сопствене једнодимензионалности.

Роман Сно(м)виђења Наталије Парезановић, на неки начин потврђује Сартрово виђење слободе бића.Дубоко понирући у подсвесно, зарад спознања свесног чињења, ауторка романа дуго држи дах док зарања у мутне и вртложне воде снова и подсвесних записа ума који се назиру, некада на дну, а некада је то бездно које космичком снагом усисава тражитеље одговора и смисла.

Овај роман је путовање, без циља да нас промудри, да да суд, донесе закључак или победоносно поентира акумулираним искуством ауторке. Она нас води директно у сопство, без претензије да га пре тога уреди и дотера. Смело итранспарентно опсервира свесно и несвесно, тражећи одговоре који се пројављују и разоткривају у сновима.

Полифона структура романа омогућава слободу приповедача који је разусловљен од свих светоназора и фактичности морала, а огледа се кроз мрежу заплета, монолошких опсервацијаи сагледавања сопствене улоге и одговорности у свомe и туђим животима.

Ауторка романа не ,,интервенише” да би књижевни дискурс надрастао спонтанитет тока подсвести и сновирања, већ му се препушта и допушта га, не марећи за вртлог у који упада заједно са читаоцем, у тежњи да дође до непатворене истине о себи и ближњима.

Ово понирање у сном(виђено) има наносенадреалног и фантазмагоричног, које се, кроз готово сликарску наративност, пројављује у призорима из сна.

Претресање и тумачење сноваи порука које подсвест кроз њих шаље, на сеансама представља процес рашчишћавања и разоткривања несазнатног на јави. Ти моменти чине посебно упечатљивим ово приповедачко ткиво које дамара и пулсира пред нама, потпуно живо, готово опипљиво.

Интроспекција се спроводи чак и кроз мисаоне процесе сина, који имају катарзичну улогу за јунакињу романа и путем којих, кроз синовљеве увиде, она ставља сваки свој грех и ману под лупу суровог критичара и судије, ослобађајући се тако додатног притиска гриже савести и самоосуђивања који је раздиру.

Упоредо са тим процесом, одвија се и процес самоспознаје која пружа одгонетке кроз снове, где се его заокупљен сопством разрешава баласта одговорности за сва чињења. Урањањем у психоанализу снова, откривају се прекогнитивни импулси који их творе и уобличавају у симболичне и предсказујуће назнаке догађаја који ће уследити.

Јунакиња још од најранијег периода живота бива искушавана да куша искушења и да трага за одговорима на тешка и замршена питања живота који јој се догађа, често као надреална прича на филмском платну. Помно преиспитујући своја чињења и стања душе, она као да лебди над собом самом у улози посматрача - проценитеља.Њено ,,удвајање“ је заправо измештено стање ума који самог себе анализира, бодри, осуђује или кажњава, па се стиче утисак да имамо наратора измештеног у метафизички ниво приповедања.

Тим поступком, ауторка романа Наталија Парезановић пружа читаоцу необичан комфор који га претвара у читача који нема потребу да тумачи и анализира, јер сенепрестано све подвргава анализи и претреса пред његовим очима. Но, тај комфор је само привид и служи томе да накнадно анагажује читаочеве умне рецепторе који су надражени спектром боја које емитују програм душе која се преиспитује и тражи.

Чудни предели снова, бурне емоције и драматични животни обрти који застрашују неизвесношћу исхода, пренаглашена осетљивост и осећајност јунакиње, а насупрот томе-чудесна жилавост и снага, љубав и жудња за животом, грех и свест о њему, а опет упорност да се пронађе прави пут самоспознаје, љубави и себељубави-само су нека од упоришних места приче која се одвија пред нама.

Овде љубав није манифестна и транспарентна. Сабијена је као грч у стегнутом срцу које се боји да је покаже јер може бити разорна по једва сређен свет који се одржава на самообманама да је све под контролом. Фрагменти снова, пак, пуни су симболике која наговештава реализацију на јави. Они су опасан подијум на коме плешу свесно и подсвесно у привидном ритму и скоро смртоносном загрљају.Спас је у самоприхватању које би разрешило све, али и довело до распадања једва успостављеног поретка у коме јунакиња романа живи.

Подсвест отежала од похрањивања истина које се не живе, пројављује се и доминира у сновима који разобличавају привид и самообману. Снови траже и наговештавају реализацију замаскиранихи потиснутих емоција и догађаја из прошлости, али носе и прекогнивну претећу атмосферу и симболику.

Захваљујући отворености форме у којој је роман писан, можемо да сагледамо свеобухватан интроспективни процес кроз који јунакиња романа и њен син пролазе, али и да посведочимо обистињавању снова који представљају окосницу романа.

Сно(м)виђењa су писана у првом лицу, а познато је да се такви романи лакше и брже читају од осталих, јер читаоца увек привуче тај исповедни тон. Израз ,,читање без даха“, настао је управо да би се дочарало искуство читања романа написаних у првом лицу. Неки од највећих писаца у свету написали су своја ремек дела баш на овај начин-Ловац у житу-Џ.Д. Селинџер; Убити птицу ругалицу-Харпер Ли;Велики Гетсби- Ф.Скот Фицџералд; Дервиш и смрт- М.Селимовић, Чизмаши-Д.Михаиловић, Књига о Милутину-Д. Поповић...

Но, колико год приступ писца био непосредан и директан, јунакиња овог романа је неухватљива и мистериозне природе, попут њених снова. Ни она сама не зна шта може од себе да очекује јер није достигла целовитост на путу сазревања и тражења одговора. Управо тај процес рашчишћавања и самоспознаје који се искрено, огољено, живо и интензивно одвија пред нашим очима, држи нас буднимa и чини да саосећамо са њом, какве год одлуке да је доносила и колико год да је грешила или се огрешила.

Роман Наталије Парезановић је својеврсна психотерапија кроз коју пролази јунакиња романа, али и ми као читаоци, јер отвореност у приступу свим темама и начин како се оне обрађују кроз животне примере и ситуације, даје нам могућност да се преиспитујемо у вези са сопственим животом и одлукама које доносимо.

Стичемо утисак да смо директно укључени у разрешавање моралних дилема и превирања саме јунакиње, да заједно са њом чекамо исход и расплете који нас плаше, преиспитујемо своје рецепторе за осећај правде и осетљивих граница између добра и зла.

Бритким потезима она засеца невешто прошивене шавове на моралних вредности и просуђивања, како сина, тако и његовог оца, али се не штеди и када им допушта да они то исто чине говорећи о њој, кроз њено виђење себе саме, а у њиховом доживљају. Веома комплексна, психолошки вешто исплетена мрежа комуникације која остаје на нивоу монолога, али ипак повезује све учеснике у некаквој индиректној размени приче.

Можда је управо оваква структура романа оно што доприноси да доживљај читања Сно(м)виђења буде несвакидашњи и другачији.

Разусловљен конструкта који би нас држао у очекиваним оквирима приповедања, овај роман досеже нови ниво односа између писца и читаоца.

Читалац и писац су овде у истом ,,оделу“, јер ауторка романа успева да читаоца заодене у своје ,,рухо“, пренесе му осећај ношења тог истог, удобности и нелагодности, пецкања и гребања материјала од којег је сачињено. Такав однос доприности бољем разумевању и дубљој повезаности са јунакињом романа, као и осећају привидног учешћа у причи.

Психолошка слојевитост у основи структуралног ,,решења“ романа, вешта ,,умреженост“јунака, снова и догађања, интроспективно везивно ткиво које све поменуто држи на окупу у чврстој свези-свакако су показатељи да је пред нама веома занимљиво и вредно штиво, ауторке Наталије Парезановић.

***

Одломак из романа ,, Сно(м)виђења- Наталија Парезановић

Сањам професора-терапеута како ме охрабрује да се успужем уз еластични конопац до таванице. Горе сам, и са зебњом и неверицом размишљам о свом невероватном положају. Он ми саветује да сад отворим згрчене шаке и пустим се у слободни пад. Веруј! Веруј!

Летим и осећам брзину у самим ткивима....

Будим се и не могу да верујем да нисам треснула на под фискултурне сале у Соколани.

Немогуће да сам већ знала да читам. Ово сећање сеже дубоко у моје рано детињство. Сигурно ми је неко читао, А ја после повезала са сличицама на црном металном креветучије су високе странице личиле на прочеље барокне катедрале.

На тамној позадини, унаоколо, као венац од цвећа, биле су насликане, мале као разгледница, разне предивне сцене блиставе од боја.

Жене у дугим, скоро прозрачним хаљинама са кринолином, високо подигнутом косом (распеваних фризура какве сам много касније виђала на дамама Геинсбора и Фрагонара), са ципелама необичних, кљунастих потпетица какве су носили дворјани Луја IV-краља Сунце, како су га звали, па и он себе сам. И господа у црном руху, слични пеликанима, чинили су већину фигура на тим сликама. Свака слика, друга сцена.

Ишла сам кружним путем, прелазећи полако, од слике, до слике, уживајући у том вилинском свету, далеко од порђале стварности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: