детаљ слике: КРК Арт дизајн

СМРТ

У нашем језику означена је са четири слова, сва четири су сугласници. „Р” можемо гледати као неку врсту полусамогласника. Вјероватно и у другим језицима та радикална промјена стања, транзиција живих бића, има некакав груб назив, помало незграпан, квргав, тешко сварљив. Смрт сводимо под трагедију. Трагедија није посљедица за онога ко се суочио са смрћу, већ за ближње који остају послије њега. Они су посредни учесници у тој игри, коју можемо назвати и борбом између живота и смрти. Код емотивнијих и слабијих особа долази до поремећа[1]ја психичког стања, душевног бола, а понекад се угрози и физичко стање. Током читавог свог еволутивног процеса, човјек није успио да се ослободи тих поремећајних процеса, праћених тугом и жалошћу, који прате трагедију са смртним исходом, посебно кад се ради о ближњима и драгим особама. Међутим, постоје пролазни периоди у којима се та осјећајност поравна[1]ва. Стање свијести, духа и тијела враћа се у нормалу, постаје усклађено са природним процесима на одређеном нивоу. Сјета остаје присутна и понекад зна да буде мало појачана, посебно у тренуцима који подсјећају на изгубљено.

Овдје бисмо сад већ могли говорити о навици. Човјек се навикао на смрт, непровјерену животну посљедицу, а није је у потпуности свјесно прихватио. Свијест не прихвата непостојано јер нема шта да прихвати. Како да прихвати ништа? Човјек је навикао да оплакује и жали за ближњим. Створио је читав низ обичаја који су прерасли у традицију и постали навика. Било шта мијењати у томе, било би сулудо. Изузев прилагођавања модернизацији друштва, ако би дошло до преобликовања неких обичаја који могу, а не морају бити прихваћени. Свједоци смо, кроз историју човјечанства, да је било различитих начина сахрањивања, обреда у опросту са покојниковим тијелом, преношењем до мјеста гдје су тијела умрлих и обиљежавања мјеста гдје је сахрањено. У принципу, све се своди на навику испраћања и вјеровање да је смрт крај живота. Након којег тијело покојника припада свијету мртвих.

Овдје бисмо могли застати и запитати се: да ли такав свијет постоји? Највећи број нас би се сагласио са вјеровањем да не постоји. Међутим, о ономе што не знамо не можемо никада говорити са сигурношћу. Откуд мисао о нечему, ако тврдимо да не постоји? Зашто се око нечег спорити ако је „ништа“? Ако је ништа, онда не постоји. А овамо, неко тврди да постоји и чврсто вјерује у то, док други оспоравају да постоји и сматрају да је сулудо тврдити да постоји свијет мртвих. Трећи ће рећи да нешто постоји, али да они не знају шта. То је већ нека врста доказа да, ипак, „то нешто“ постоји, али се његово постојање односи на неупућеност. То нам говори да нисмо довољно знали и да нисмо у стању да досегнемо до сазнања о томе у шта гајимо сумњу. Сумња може да нас води и у добром смјеру. Вратимо се тамо гдје смо споменули навику. Плашим се да је она помрсила рачуне тог еонског трептаја на животној позорници. Замислимо да се човјек у својој далекој прошлости навикао на то да смрт не постоји и да је никад није прихватио као стварност која нас данас, по убјеђењу многих, раздваја од живота, заувијек. Сматрајући да послије ње нема више ништа од те енергије која нас је на животној позорници држала онолико колико смо навикли да човјек просјечно живи. Кад би се у непредвиђеним околностима дешавала превремена смрт, било би то изненађујуће шокантно, али, свеједно, свијест човјекова и то прихвата као сурову реалност и иде даље. Неко надживи остале па је опет изненађујуће то колико је његов живот дуго трајао. Нема одговора ни за оног чији је живот кратко трајао нити за онога чији је дуго трајао. Зашто смрт нисмо прихватили другачије? Зашто смо уопште прогласили да она постоји? На тај начин створили смо суштинску навику која наше тијело ослобађа живота. Религија је понудила теорију да се претварамо у прах, што уистину јесте тачно. Постајемо дио земљиног праха који путује космосом. Дакле, претварање тијела у атомски облик уопште није спорна чињеница. Али, настајање из праха, то ми је нејасно. Осим у случају да та атомска честица прашине са собом узима и енергију одрживости. Дух, као подстицај за нова отјелотворења. Тад би загонетка наслућивала одгонетку. Ипак је прах материјална творевина, а мало прије смо говорили о енергији, „оргону“ који чини материју осјетном, уз развијеност чула. Тајна живота је само један трен, толико ситан и неухватљив да се још није родио човјек који би га могао примијетити, доживјети, спознати и представити га јавности. Мислим да ће инструмент који човјек створи прије уочити тај тренутак него сам човјек. Тренутак који оживљава креацију. Пољубац бозона са гомилом праха који се претвара у стијену звану човјек. Гдје је ту смрт? Имам осјећај да је, уистину, измишљена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: