детаљ слике: КРК Арт дизајн

Да ли је осећајност мерило моралног уважавања?

О инсектима и људима

Маја Вучковић

Поменемо ли животиње којима прети опасност од изумирања, најчешће прво помислимо на примате и друге сисаре. Климатске промене и пораст људског становништва представљају претњу за њих и њихова судбина је, нажалост, готово запечаћена. Главне животињске врсте које су кључне за екосистеме су, како наводе стручњаци, заправо инсекти, рибе, водоземци и птице; сисари чине веома мали део биолошке разноврсности.

Када је реч о односу људи према инсектима, он се исказује кроз два појмовна оквира – специзам и антропоцентрицам. Многи их сматрају нижим врстама и штеточинама па их бескрупулозно убијају, осим када је реч о тзв. корисним инсектима, односно оним економски исплативим, као што су медоносна пчела и свилена буба, иако се и ове две животињске врсте навелико уништавају управо за потребе продукције меда и свиле. Сматра се да немамо разлога да верујемо како инсекти пате, јер немају довољно развијену анатомију која би, као код кичмењака, била одговорна за осећај бола, упркос томе што имају нервни систем задужен за доживљавање различитих сензорних информација, између осталог и бола. Други разлог њиховог масовног искоришћавања је мањкавост когнитивних им способности, како се претпоставља, иако многа истраживања показују да инсекти имају способност обраде података путем перцепције и да чак памте. Стога бројни теоретичари претпостављају да само неке животињске врсте, пре свега тзв. виши сисари, као што су велики човеколики мајмуни, заслужују морални статус или већу правну заштиту, само зато што су сличнији нама, уз врсте којима прети изумирање. Упркос томе што се у данашње време сматра проблематичним представљање једне животињске групе надређеном некој другој групи, с обзиром на то да преживљавање одређене групе животиња зависи од животне средине, као и од фактора случаја, већ сам појам „виши сисар“ се одржао. Наведени специстички погледи превиђају чињеницу да мајмун, иако има већи мозак и више личи на људе, не може да уради нешто што одређена птица може, или инсект, док човек не може да постигне много тога што неке животиње успевају па није необично што их од свог постанка опонаша (гради бране попут даброва, хале у виду пчелињег саћа за мед, летелице сличне механизму птичјих крила, склоништа попут животињских итд.), независно од његових виших когнитивних способности. Уз то, узимајући интересе животиња по себи, односно интересе за избегавање бола и доживљавање задовољства, њихова сличност с људима заправо није релевантна. Будући да нема рационалног оправдања за третирање животиња као својине или објеката, принцип једнаког уважавања интереса потребно је аплицирати на све њих. Пружити мање уважавања одређеној количини боли зато што ту бол доживљава неко други, значило би створити произвољну разлику, бележи чувени аустралијски биоетичар Питер Сингер у својој књизи „Практична етика“ (Петер Сингер, Практична етика, КруЗак, Загреб, 2003, стр. 17). Начело једнаког уважавања интереса, напомиње, забрањује да нашу спремност на уважавање интереса других учинимо зависном од њихових способности или других карактеристика, осим од карактеристике имања интереса.

Америчка професорка филозофије Мери Ен Ворен у књизи „Увод у етику“, коју је приредио поменути Сингер, расправљајући о томе која бића имају право на живот, наводи да је врло вероватно да су многи некичмењаци, као што су зглавкари (нпр. инсекти, пауци и крабе) способни за осећање, јер они такође имају чулне органе и нервни систем, а често се и понашају као да могу да виде, чују и осете. Ако је осећајност мерило моралног статуса, онда чак ни мува не може бити убијена без неког доброг разлога (Мери Ен Ворен у Питер Сингер, Увод у етику, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2004, стр. 446). Али шта се рачуна као добар разлог за уништење неког живог бића, чији примарни захтев за морални статус има основа у његовој вероватној осећајности, пита нас она. Да ли то што нам оно чини штету или што од тога можемо имати користи? Или је у питању многобројност врсте којој припада, као што је случај с инсектима.

Када говоримо о сличности животиња, већина сматра да људи највише личе на шимпанзе, с обзиром да деле 98 одсто ДНК. Међутим, анатомски и физиолошки сличне људима су свиње, које због тога представљају „савршене кандидате“ за пресађивање органа и друге мучне експерименте. Ове друге, које се најчешће помињу у погрдном значењу, имају пуно заједничких особина са људима. Такође и инсекти који су пред масовним истребљењем. Према једној студији објављеној у научном часопису „Цуррент Биологy“ комарци памте ко је покушао да их убије. У њој се наводи да инсект повезује мирис човека с лошим искуством па покушава да га избегне, ако је то могуће. Група истраживача предвођена биологом Џефрије Рајфелом са Универзитета Вашингтон у Сијетлу тврди да комарци не бирају случајно своје жртве него траже одређене типове. Тако калифорнијска врста Цулеx тарсалис, која је сродна учесталом Цулеx пипиенсу, лети већином напада птице, а зими сисаре. У лабораторијским експериментима са женком Аедеса аегyптиа, истраживачи су комбиновали мирисе, укључујући оне људске, с неугодним искуствима шокова и вибрација. Око 24 сата касније исти комарци су испитани у олфактометру, уређају за мерење мириса. Комарци су имали избор између мириса раније преферираног људског тела и контролног мириса. Инсекти су избегавали познати мирис, што је знак да се сећају неугодног искуства од претходног дана.

Примера комуникације код инсеката има безброј, а они су најочигледнији код друштвених инсеката као што су медоносне пчеле и мрави, који имају најизраженији социјални сензибилитет. Да би удаљили нападаче, многи инсекти луче састојке који иритирају или трују, а неки лептири користе чак својства своје хране: уместо да производе хемијске састојке који одбијају нападаче, једу биљке са мирисом који то чини и на тај начин сами задобијају такав мирис. Мрави приликом опасности испуштају феромон, који се преноси до оближњих јединки, а које се потом подстичу на лучење феромона и прелазак у одбрамбену позицију. Што више мрава иде једном путањом, више је и феромона, а то је за сваког следећег мрава „позитивна информација“ о исправности те путање. На овај начин мрави посредно, преко феромона, међусобно комуницирају. Применом овог принципа колонија мрава проналази најкраћи пут до хране. Пчеле, са друге стране, имају веома сложен систем комуникације, заснован на виду, кретању и чулу мириса, које је код пчела много развијеније него код људи. Оне такорећи „разговарају“ покретима, пчелињим плесом. Покретима објашњавају једна другој, на пример, где се налази полен. Овај јединствени систем комуникације још увек је мистериозан научницима. Истраживања су показала да су пчеле не само способне за апстрактно размишљање, већ могу и да распознају припаднике своје кошнице, а такође могу да пронађу претходне изворе хране, чак и када им је дом у међувремену премештен. Предраг Слијепчевић у свом делу „Преумљење Земље” бележи да инсекти показују индивидуалност и карактерне особине, а да њихова друштва поседују индексе колективне интелигенције „сличне људском еквиваленту“.

Роже Кајоа у књизи „Игре и људи” скреће пажњу на свет инсеката који се у односу на свет људи јавља дословце супротан људском, али не мање целовит, сложен и изненађујући. Овај аутор упоређује појаву мимикрије, за коју инсекти пружају веома збуњујуће примере. У ствари, каже Кајоа, слободном, произвољном, превртљивом, несавршеном понашању човека одговара код животиња, а посебно инсеката, органска, стална промена и апсолутна промена која обележава врсту, а коју видимо како се до у бесконачност понавља из генерације у генерацију код милијарди јединки (на пример касте код мрава и термита слично класној борби код људи). Необјашњива мимикрија код инсеката даје нам неочекивано ванредно тумачење склоности људи да се прерушавају, преоблаче, да носе маску и да опонашају неку личност. Само, овог пута, маска и прерушавање представљају део тела, а не производ рада. Али у оба случаја оно служи истом циљу, да промени изглед онога који га носи и да заплаши друге. Примери застрашујуће мимике могу се наћи код аветињске позе богомољке или камуфлажних морфологија, додаје (Роже Кајоа, Игре и људи: маска и занос, Нолит, Београд, 1979, стр. 48).

Упркос оваквим разумевањима, недостатак научних теорија које иду у прилог осећајности инсеката, капиталистички систем производње базиран на хиперпродукцији и искоришћавању других, као и непрестана жеља за профитом, представљају основне разлоге због којих се инсекти експлоатишу, како у малим газдинствима тако и у масовним индустријама. То је довело до драстичне депопулације пчела медарица чији се број смањио за 50 посто од 1980. године. Часопис „Бее Цултуре“ наводи да су пчелари познати по томе што доприносе ширењу болести, будући да премештају инфицирана саћа из заражених заједница у здраве, не препознају или не лече болест, купују стару инфицирану опрему, држе заједнице једну другој преблизу и остављају мртве заједнице у пчелињаку (Ницолас Цалдероне, Манагинг Броод Дисеасес; Бее Цултуре, 2001). Такође, вештачка храна, која се користи зато што пчелари узимају мед који би пчеле иначе конзумирале, чини пчеле подложнима болести и нападима других инсеката. Кад уоче болест, пчеларима се саветује да униште заједнице и спале опрему. Послужимо ли се логиком Воренове, можемо се запитати да ли је конзумирање меда, хране намењене другој врсти, а не нашој, добар разлог за уништавање ових бића? А коришћење свиле? Да би се произвело 100 грама ове тканине потребно је убити чак око 1.500 дудових свилаца, и то њиховим кувањем наживо! Сваке године, индустрија свиле уништи око 10 милијарди чаура свилене бубе.

Осим меда и свиле, производи који су у најширој употреби, а такође су добијени експлоатацијом инсеката, јесу кармин и шелак. Кармин је пигмент јарко црвене боје који се добија од цоцхинеал инсеката, њиховим кувањем у води, а потом третирањем алуминијумом. Осим у козметичким производима (сенкама за очи, оловкама и ружевима за усне), кармин се најчешће користи у производњи хране (соковима, сладоледу, јогурту, слаткишима итд.), неретко скривен иза ознака као што су Ц.И. 75470 или Е120. С друге стране, шелак се добија из смоле коју лучи женка Керриа лацца, инсеката који настањују шуме југоисточне Азије, а који су из исте породице као и цоцхинеал. Шелак се користи за широк спектар производа, од брусних плоча, елекро изолације до кожних завоја. Може се наћи у вину, лепковима, печатном воску и стоматолошким протезама. Користи се као глазура декоративног дрвета, намештаја и многих музичких инструмената (клавира, гитра, виолина и сл.). Саставни је до део многих фармацеутских производа – витамитамина, пилула, суплемената... У козметичким производима можемо га наћи у лаковима за косу, маскарама, маникир препаратима, парфемима итд. У прехрамбеној индустрији, означен као Е904, најчешће се користи за глазуру слаткиша, зрневља кафе и облагање воћа и поврћа како би оно изгледало сјајно, свеже и атрактивно. Да би се произвело око 500 грама кармина потребно је око 70.000 инсеката, а да би се произвело исто толико шелак пахуљица потребно је око 100.000 њих! Према чланку Рамесх Сингх, Департмана за зоологију „Удаи Пратап Аутономоус“ колеџа у Индији, 300.000 „лац“ инсеката се убија за сваки килограм произведене смоле.

Насупрот оваквим устаљеним праксама, типичним за Западног човека, источни приступ је зацело другачији. Ђаинисти, рецимо, сматрају да се у свакон створењу налази ђива или начело осетљивости, чије су основне особине свест, животна сила и склоност ка срећи. Стогане само да не конзумирају месо, што је типично за припаднике многих источних народа, већ су до те мере осетљиви на повређивање и убијање, да носе маске како не би случајно прогутали који инсект, цеде воду из истог разлога и чисте места испред себе којима ходају да не би озледили неко живо биће. Ђаинистички монаси и монахиње не једу коренасто поврће попут кромпира и лука, јер се вађењем тог биља из земље повређују мањи организми. Ђаинизам, има преко четири милиона следбеника и једна је од три највеће религије Индије, где су ове врсне емпате познате по својим болницама за животиње.

Историја показује и другачије, а подједнако необичне праксе, стране не само човеку Запада већ и данашњице. Пре 19. века животињама се често судило пред црквеним судом. Међу животињама које су у то време често извођене пред суд због напада на људе, а због тих напада брутално усмрћиване, било је не само сисара већ и инсеката. Према Евансу, аутору књиге „Казнени прогон и смртна казна за животиње“, иронија суђења животињама је следећа: увлачењем чак и најмање бубице у правосудни систем, животиње су персонификоване (Е.П. Еванс, Тхе Цриминал Просецутион Анд Цапитал Пунисхмент Оф Анималс, Неw Yорк, Е.П. Дуттон, 1906, стр. 10). Чини се да су много пре модерних праваца која сматрају животиње бићима способним да осете бол и патњу, средњовековни Европљани то врло добро знали. Претпоставка да не-људске животиње на било који начин могу да разумеју законе и морал људи свакако је искључена, али са својим, иако апсурдним суђењима, на којима је животињама суђено равноправно људима (па чак и с адвокатима при одбрани), рекло би се да су средњовековни Европљани били претеча данашњим борцима за права животиња, те да су на неки начин, заправо били на правом путу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: