детаљ слике: КРК Арт дизајн

Извор. ПОКАЗИВАЧ - МАР 31, 2022 

Драган Јаковљевић –

Грациозност душе, слична плесу, преточена у речи

“Уметност пере од душе прашину свакодневног живота“ – Пабло Пицассо

Драган Јаковљевић, професор универзитета, књижевник и новинар, рођен је у Крагујевцу, а већ две и по деценије живи и ствара у Будимпешти. На Смеру за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти предаје групу предмета из области историје српске књижевности и националне културе. Професор је и ментор и на Докторској школи овог универзитета.

У мађарској престоници већ годинама уређује „Српске недељне новине“ – званично писано гласило српске националне мањине у овој земљи.

Драган Јаковљевић

Књижевна радионица Кордун, Неда Гвврић, Вест Честер, Бањалука, Будимпешта, јануар 2022.

Драгане, до сада сте објавили тринаест књига у којима, већ деценијама, уживају читаоци, љубитељи писане речи. Прва врата за улазак у књижевни свет била је збирка поезије ”Гост”. Како је, заправо, све почело? Шта се дешавало када сте одшкринули та врата?

– У праву сте. У књижевност сам слетео ношен крилима стихова, још за студентских дана, док сам повремено сарађивао са универзитетским листом „Погледи“, много пре него што је он постао политичко гласило. Моји први песнички покушаји објављени су у том листу, а касније су следили књижевни часописи, пре свех „Кораци“. Почетком деведесетих година у мом родном граду је активно деловала Књижевна омладина Крагујевца, чији сам секретар једно време био. Сви смо тада имали између 20 и 30 година и повезивала нас је љубав према књижевности, а већина нас је и писала. Осим тога, организовали смо књижевне програме за ширу јавност, са гостима, међу којима су били наши најпознатији писци и критичари.

Збирка песама „Гост“, коју сте споменули, била је моја прва и, нажалост, последња књига објављена у Србији. Све остале угледале су светлост дана у Мађарској, где сам се средином деведесетих година преселио, вођен новинарском професијом. Било је то најпре привремено, али се онда испоставило да је ће мој боравак у овој земљи потрајати деценијама.

Све моје књиге биле су доступне и читаоцима у Србији, али више путем поделе примерака на промоцијама и у библиотекама, него у књижарама, јер сам већ после треће објављене књиге схватио да ми који нисмо у средишту књижевих токова у Србији, укључујући и дистрибуцију књига, немамо никакве шансе, у поређењу са онима који се на лицу места грчевито боре за сваки продати примерак и за свако место на полици или у књижарском излогу. Ја у такве борбе нисам ступао јер, хвала Богу, од продаје својих књига никада нисам живео, пошто имам своју професију и два паралелна радна места. То ме, штавише, чини знатно растерећенијим у стваралачком смислу, јер, за разлику од писаца који живе од продаје књига, ја не морам да се удварам ни публици, ни издавачима, ни дистрибутерима. Може ли бити већег олакшања за једног писца?

 

Књижевни опус Драгана Јаковљевића

Ваш књижевни пут даље наставља са прозом, романима, есејима, сатиричним записима, приповеткама… То путовање је било заиста богато, с обзиром на разноврсност и лепоту станица на које сте излазили, истраживали, писали. Колико је, можда, био изазов писати и обрести се у различитим жанровима у књижевности?

– Изазов је заиста велики, али другачије не бих могао. Током ових четврт века, колико континуирано пишем и објављујем, наизменично су се смењивали жанрови, не мојом свесном намером. Имам утисак да сам тиме несвесно желео да избегнем можда нека понављања, која су код писаца често присутна, уколику нижу роман за романом или збирку за збирком, када је реч о поезији. Мени је то наизменично смењивање различитих жанрова дошло као својеврсно ментално освежење и стваралачки подстицај. Увек сан тежио нечему новом, чему до тада нисам био повећен, како у тематском, тако у жанровском смислу и та врста истраживања ме је носила.

Веома је опасно ако, понети успехом једног дела, кренете у стварање новог док ментално још не изађете из претходног. Ја заиста живим са јунацима својих прозних дела, било да је реч о романима или о причама и увек ми је потребно дуже време како бих поново постао само Драган Јаковљевић. Претпостављам да се слично осећају и глумци, који морају да се у великој мери поистовете са ликом који играју на сцени, јер је у супротном глума неуверљива. Пошто су уметници по правилу хиперсензибилне особе, сигуран сам да никоме од нас није лако да одмах постане неко други, било када улази у лик који глуми или о њему пише, било када га на крају напушта. То је обично процес, који траје краће или дуже време. Зато ми је после сваког прозног дела било потребно препуштање поезији или есејима, и обрнуто.

Прозно поетски записи Драгана Јаковљевића, мудре поруке, Шапат времена

Кроз све оно што радите и чиме се бавите, јасно је да то чините и у жељи да учите људе, првенствено младе, да воле књижевност и уметност. И то радите тако неприметно, шармантно. Како то изгледа из Ваше перспективе?

– Верујем да свако ко пише, то чини у намери да оплемени овај свет неким својим сазнањима, искуствима или порукама. Често чујемо од писаца и новинара како је писање њихова потреба и ја им верујем. Свако од нас на овој планети има свој задатак. Тако је и у биљном и животињском свету, па и код људи. Тога најчешће постајемо свесни тек у зрелијем добу свог живота, када почнемо да подвлачимо такозване „црте“, испод свега што смо до тада чинили. И тако стижемо до тренутка када схватимо да нас је нешто све време водило у одређеном правцу и да је оно то смо у тој области постигли, заправо била улога која нам је још на почетку била додељена.

Понекад, нажалост, за ту своју мисију имамо најмање времена, јер нас живот приморава да, у борби за егзистенцију, радимо послове који нас не занимају превише, али од којих се живи. То је код писаца чест проблем, па морају да „краду“ време како би остварили оно што им је заправо примарна улога.

Наравно да сам и ја те своје „едукативне“ улоге постао свестан тек у последње време. Мислим да је она произашла из, такође несвесне, потребе да кроз писање осетим његову исцелитељску моћ, најпре за себе, а затим и за све оне који воле и имају потребу да читају. Када се из садашње перспективе осврнем на своје књиге, схватам да из свих извирује таква моја подсвесно настојање. Можда је то најочигледније у записима у књизи поетске прозе „Шапат времена“, али ми се чини да је и у другим мојим делима присутна та едукативна димензија, која указује на могуће путеве до исцељења, нас као појединаца, а тиме и човечанства.

Рођени сте у Крагујевцу, а живите и радите у Будимпешти. Колико родног града а колико града у ком радите и стварате има у Вашим књигама?

– Мислим да је тај однос уједначен, с тим што, када је реч о Србији, у мојим делима мање фигурира мој родни град, а више наше поднебље генерално. У неким мојим причама, песмама и романима, главни лик је Пешта, са свим својим чудима, и светлим и тамним, али се у њеном друштву увек нађу и мотиви из поднебља у ком сам рођен и одрастао. 

Професор сте на  Филозофском факултету Универзитета „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти. Шта је, по Вама, најважније да се пренесе студентима, посебно нашој деци која живе далеко од земље својих предака?

– Тачно је да међу студентима српског језика и књижевности на нашем универзитету има и оних који припадају српској заједници, али је много више Мађара. Неки су потомци досељеника из Војводине, а неки су и сами рођени у том делу Србије. Има, такође, у не малом броју, и Мађара из Мађарске, који немају никаквих породичних веза са Србијом, нити су раније знали српски језик. Али, без обзира на националност и на ниво знања српског језика са којим су дошли, код готово свих је приметно прихватање настојања, како мог, тако и мојих колега, да заволе наш језик, књижевност и културу. Ако то постигнемо, онда је учење процес који се готово неосетно, успешно приведе крају.

Овенчани сте многим наградама, Поред осталог, двоструки сте узастопни добитник песничке награде „Златни Орфеј“ (Франкфурт – 2012, 2013), Велике повеље Удружења књижевника Србије, Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Повеље Одбора за дијаспору Народне скупштине Републике Србије, Видовданске повеље Матице исељеника и Срба у региону, награде „Драгиша Кашиковић“ и других. Оно што је свакако важно за поменути је и то, да сте уврштени у гимназијске уџбенике књижевности у Мађарској.

– Заиста је прија сазнање да се неким људима допада оно што радите, не само као стваралац, већ и на друштвеном плану и када вас потом предложе за награде, а под признањем подразумевам и увршћеност у поједине уџбенике. Веома сам захвалан онима који су ме предлагали за таква признања, а наравно, и онима који су ми учинили част да их добијем.

Дуго година уређујете Српске недељне новине у Мађарској. О каквом листу је заправо реч, чиме са бави, шта прати, о чему пише?

– Реч је о информативном листу српске националне мањине у Мађарској, који излази већ деценијама и који негује традицију српског новинског издаваштва, дугу готово два века у овој земљи. Настављамо оно што је Теодор Павловић започео у Пешти почетком 19. века, када је покренуо и издавао „Сербске народне новине“. Посебно смо почаствовани чињеницом да смо једино српско гласило у расејању које је пре неколико година награђено Великом повељом Удружења кјижевника Србије, за објективно и правовремено информисање и неговање веза са матичном земљом. То је нашој малобројној редакцији, која припрема и штампано и електроско издање листа (WWW.СННОВИНЕ.ЦОМ), на дневном новоу, заиста велика подршка.

Морам, међутим, исто тако да споменем и чињеницу да нам наш недавни јубилеј – 30. година континуираног излажења јединог српског листа у Мађарској, није званично честитао нико, ни из матичне земље, нити из Мађарске.

На популарном интернет порталу Б92, аутор сте блога који је до сада посетило више милиона читалаца. Колико је данас нужно бити заступљен у електронским медијима, порталима и друштвеним мрежама? Да ли је  то један од начина да дођемо, брже и лакше до  читалаца, поготово млађих?

– Такве канале комуникације са читаоцима сматрам веома важним из најмање два разлога. Прво, зато што су српски писци из расејања готово потпуно одстрањени на културне сцене матичне земље, укључујући и књижаре. Не мислим да се то ради намерно, већ да је у питању наш традиционални спски немар. Наиме, у Србији не постоји пракса организованог неговања и развијања контаката са писцима, и уопште уметницима који живе изван матице, као ни традиција представљања њиховог стваралаштва. Када се то и догоди, реч је углавном о нашим иницијативама, уз посредовање наших колега писаца из Србије, по приватним линијама. У Мађарској је то сасвим другачије, па ми се чини да су, на пример, мађарски писци из суседних земаља у Будимпешти чак и заступљенији од оних из Мађарске, што свакако има и одређене политичке сигнале.

Други разлог је везан за праву револуцију у свету медија, комуникација и издаваштва, чији смо сведоци. У ери експанзије елетркронских медија, а понајвише интернета, књиге и новине се све ређе купују и читају, па писцима не преостаје ништа друго него да се прилагоде новонасталим условима и своје стваралаштво презентују путем глобалне интернет мреже. Мислим да материјално нисмо ништа изгубили тиме, јер је познато да нико од нас из расејања ни до сада није живео, нити имао неку посебну корист од продаје књига.

Тајне Павлове улице, роман Драгана Јаковљевића, књига о љубави

Оно што је ново за наше и Ваше читаоце је то, да ускоро излази и Ваша нова књига. Имали смо ту част да ексклузивно добијемо ту информацију. Смемо ли да откријемо шта то очекује читалачку публику?

– Наравно, задовљство ми је да са вама поделим вест да ових дана очекујем да из штампе изађе моја књига прича „Музичка кутија“, чији је издавач Културни и медијски центар „Српски венац“ из Будимпеште. Реч је о двадесет нових прича, које су настале у последње две године. Трудио сам се да наизглед обичне животне приче својих јунака, и ситуације које им живот доноси, представим на необичан начин и да тиме подједнаким интензитетом држим пажњу читалаца, од прве до последње странице. Неки од оних који су читали моје приче на интернету, рекли су ми да су имали исећај да и сами постају њјихови актери и да заједно са мојим јунацима крећу у авантуру тражења одговора на питања која се у књизи отварају и путева за разрешење многих дилема, тако блиских свакоме од нас. Издавач књиге је у својој препоруци истакао да се читаоцима нуди могућност да њен садржај прихвате на различите начине. Посебно ми је било занимљиво очекивање да ће, како је у препоруци написано, свака генерација ово дело откривати другачије, јер у рукама имају својеврсно огледало у којем, свако ко то жели, може да препозна и део сопствене душе.

Да ли можемо очекивати промоцје Ваше нове књиге у Србији и нашем региону?

– Пред свако појављивање нове књиге, питања ауторових пријатеља и потенцијалних читалаца су иста или слична, а своде се на интересовања о могућим промоцијама у Србији. Током протеклих година моји одговори на таква питања су увек били потврдни. Наравно, и тада сам унапред знао да таква обећања и задовољство сусрета са читаоцима имају и своју цену. Њу сам, ношен усхићењем које се увек јави при помисли да ћемо се поново срести и разговарати, увек био спреман да платим.

То задовољство плаћао сам најпре ризичним подухватима шверцовања сопствених књига преко границе, јер ми, српски писци из расејања, интересујемо издаваче и књижаре у Србији само када можемо да учинимо нешто за њих у земљама из којих долазимо, што значи да сарадњу са нама виде као једносмерни процес. Требало је затим организовати и платити превоз до места гостовања, пронаћи смештаја и платити исти. На крају би обично следило поклањање публици и домаћинима донетих књига, а ја сам их продавао само у два случаја, на инсистирање домаћина) Наравно, све то подразумева и барем 3-4 дана одсуствовања с посла од ког се живи.

Част веома ретким изузецима, али, за недовољно упућене, ово је цена коју обично плаћамо како бисмо публици у матичној земљи представили резултате свог књижевног рада. О томе зашто нас нема у излозима, а ни на рафовима београдских књижара, говорио сам и писао много пута, па бих сада радо избегао латентну опасност да самом себи постанем досадан.

Све ово не говорим да бих читаоцима дао до знања да се више нећемо сретати на књижевним вечерима и разговарати о нама занимљивим темама, већ како бих предочио оно што нисам у могућности да у пар реченица кажем, када ме питају хоћемо ли ускоро промовисати нову књигу. Непосредних дружења ће свакако и даље бити, али искрено, с обзиром на све споменуто, мислим да ће до мојих редова, као и до стваралаштва мојих осталих колега из расејања, читаоци све чешће долазити приликом неких другачијих сусрета, затим на рафовима библиотека и на нашим интернет страницама. Такво је, ваљда, време.

Драгане, изузетна част и задовољство је било водити овај надасве душекористан разговор. Тако увек назовем разговор после којег се осећам духовно богатије. После којег доста научим, спознам и откријем. Свако сте неко вредан помена, вредан пажње и дивљења. Хвала Вам на овом разговору, заиста. Екипа портала ПОКАЗИВАЧ жели Вам много среће у животу и раду! Свако добро!

– Хвала најлепше на могућности да се преко Вашег веома занимљивог и садржајног портала обратим читаоцима. Мислим да су активности којима се на овај начин бавите веома значајне за наше просторе, јер долази време када се поново, као и пре више векова, назире један нови покрет просветитељства. Време је другачије, али су циљеви такве борбе исти као и у време Доситеја Обрадовића. При том имам у виду погубне последице некултуре и примитивизма који нам се путем медија свакодневно пласирају као препоручљиви животни обрасци. Желим вам много успеха у борби да управо деловањем у супротном правцу, зауставите такве процесе. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: