детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЦРКВА У БЛОКУ 45

Кошаре су Термопили Евроазије. Срби су на себе примили нападе који су били намењени нама. Наш дуг према Србима  је огроман. Да се Срби  нису супротставили Западу, умови унутар Кремља не би се пробудили на време. И Путинова Русија би закаснила.“  - пише Александар Дугин.

Кад би Путин мислио као Дугин, гас за Србе био би бесплатан.

Кад би Путин мислио као Дугин и нафта за Србе би била бесплатна.

Све смо то ми већ платили српским главама. Сваки барел српском крвљу. Зато сам оптимиста: ко први настрада тај најбоље прође.

Без обзира куд олуја баци наш брод ми смо наш дуг одужили и зато не треба да нас гризе ни у једном случају савест.

Морамо се окренути себи, почети  да мислимо на свој опстанак. Свесни своје угрожености. Ако желимо да опстанемо као народ.

Дошло је време  да туга уступи  место вољи, да се нужност преобрази у судбину.

Није срамота и што је НАТО пакт успео да  отме Косово. Деветнаест земаља.

Ако су нас напале земље а не мултинационалне компаније којима је било потребно тржиште и које незасито трагају за новим и новим просторима.

Пре свега војне индустрије. Енглески „Економист“ је написао за Југославију пред рат: ЈЕДИНО НЕТАКНУТО ТРЖИШТЕ У ЕВРОПИ.

А онда је почео стампедо за освајањем тог тржишта.

Шта нам је чинити и шта може да нам се деси?

Ништа што нисмо већ осетили на својој кожи. Препадају нам децу. Једино њих још могу да уплаше. Јер нису видела и нису осетила.

„Нада нема  права на никога,

До на Бога и у своје руке“, записао је Његош.

Топла мајска ноћ добрано одмакла. Клуб „Војник“ затворен..Седимо на тераси и причамо шта нам је чинити. Нас тројица: Проф. др Миодраг Млађовић, проф. др Вања Несторов и ја, бедно пискарало.

Сви тројица смо много година иза себе оставили. Никог од нас живот штедео није.

Шта урадити у овом и оваквом времену где  наша барка, између гребена унатопакћених земаља, са "томосовим"  мотором у којем је остало још мало нафте, покушава по белосветској бури да опстане?

„Једино што можемо урадити у оваквом времену је да зидамо цркву. Ништа друго. Без невоље нема богомоље. Док не загрми мужик се не прекрсти“.

Само нам промисао може помоћи.

Њих двојица су одушевљени идејом. Већ видимо грађевину која пред нашим очима расте. Кад градиш цркву себе градиш. Причамо о месту.

Места има али ко зна ко је већ бацио око на њих. Ко зна ко се још ту спрема да зида  јер су цене квадрата у Блоку  баснословне.

А онда се деси чудо.

Одједном израња из мрака човек у мантији. Наилази свештеник .

„Помаже бог“.

„Бог ти помогао, оче.“

„Срећан вам Васкрс. Христос васкрсе.“

„Ваистину васкрсе“.

„Могу ли ја да поседим са вама?“

„Ваш смо Вас и чекали. Сами Бог вас је послао. Одакле долазите?"

„Враћам се са Хиландара.

Препричавамо му наш разговор  а он се само осмехује и пребира бројанице.

„Немојте да одустанете.“

Ујутру Вања, као што је ред, иде код оца Владимира Левићанина, старешине цркве Св. Ђорђа чији смо парохијани.

„Одавно мислимо о томе. Осамнаест  хиљада људи у блоку живи. Добро је што је иницијатива од вас кренула. Не бих желео да испаднете смешни. Прво морате да добијете благослов од Његове светости Патријарха Порфирија. Обећао је да ће доћи до нас за петнаест дана, па му онда писменим путем упутите захтев и затражите благослов“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: