детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сенте Б. Левенте: Стварни живот је моја инспирација

Сенте Левенте је румунско-мађарски књижевник и новинар присутан у књижевности неколико деценија, објавио је петнаест књига разних жанрова. Његови чланци су штампани у свим значајним новинама у земљи и иностранству. У стварном животу налази инспирацију, верује  да хуманост, уметност, љубав, толеранција могу овај свет учинити бољим местом

Књижевна радионица Кордун, Валентина Новковић, Београд, 30.јанауар 2023. 

У књижевности сте присутни скоро три деценије, прва књига је објављена далеке 1996. Којим сте теме тада обрађивали у својим песмама? Да ли се сећате када сте први пут пожелели да своје мисли и запишете, шта Вас је инспирисало да то урадите?

Својим првом  књигом малог обима која је садржала 20 песама осетио сам - као и многи од нас - да морам одједном да се ослободим осећања које је у мени јачало. Нисам желео да мењам свет, никад нисам ни мислио да ћу моћи, нити да ћу у стихове ставити оно што су велики некада радили са сузама или без њих, или стиснутих зуба, оно што су ми стотине и стотине муза шапутале на уши кроз непроспаване ноћи, али сам осећао да и ја имам шта да кажем. То нешто ме тера дубоко у себе. Како да причам о стварима  које сам другачије видео, другачије осећао и другачије доживљавао. Бар сам тако мислио. Песници су у почетку као заљубљени витез, људи који нису добили довољно пажње, као они који почну да се удварају, можда иду на бал, али како би другачије, морате црпети снагу, овако или онако.  Своју снагу видео сам не у чаши вина, не у лажи или самообмани, већ у снази коју сам понео од куће. Пишете чак и када сте збуњени.

Сигуран сам да те часно одгајају, али кад доживиш и видиш да свет другачије функционише, јер постоји и други начин... онда ти крв прокључа. Тихо стављаш руку на сто, али са тежином коју истина има, а када отвориш уста, не говориш само из срца, не замишљаш више свет на основу онога што читаш, већ као хроничар, кажеш реч о ономе што видиш, о ономе што јесте, о ономе што би требало да буде. Тако сам почео да пишем своје прве песме и текстове. Тако су се појавили почетком 1990-их, прво у мањим часописима, затим у националним новинама.

Пре песама писао сам бајке, мале скечеве, репортажне приче и интервјуе. Стварни живот је увек инспирација за мене. Што је било, то је. Из тога могу закључити шта ће још доћи. Мој апсурдни и апстрактни текст је многима непријатан, али то сам ја. Прошло је тридесет година. Од тада је објављено 13 томова, песама, бајки, романа, али у основи има више текстова опуштених, али јасних блиских људима поетског духа који крше нека правила.

Поменули сте да су Ваши први радови биле бајке. Да ли се Ваша љубав према бајкама родила у детињству, да ли се сећате своје омиљене бајке? Да ли се теме које су данас интересантне деци разликују од оних које су биле занимљиве Вама? Која је главна порука Ваших бајки?

Верујем да је историчност сећања, његово живљење и филтрирање најважнијих информација и преношење на следећу генерацију веома важна. Једно без другог не вреди много. Можемо видети куда иде свет одбијањем, порицањем или потпуно забраном одређених ствари. Што се тиче образовања, видимо да наше моралне и етичке обрасце понашања води друга половина једног немогућег зла и себичног света. То је био знак 80-их и 90-их, када је западно потрошачко друштво прешло границу са свим својим добрим и лошим стварима. Довољно је размишљати о нашим старим причама, нашим народним причама, па макар сваки народ гледао себе, и одмах можемо да просејемо кроз сито. Шта је одржив живот, а шта није.

Моје приче, које пишем могу бити о свим врстама ствари. На прво читање делују апсурдно, али то су симпатичне мале приче, са нашим борбама, чудима свакодневног живота, о љубави, наклоности и жељи за знањем. Али, идиотске и безумне бајке или цртани филмови који се приказују на неким телевизијским каналима нису мој свет. Потпуно је испран мозак и сад знамо шта раде... Штета што многа деца одрастају уз њих. Ту може доћи до родитељске одговорности. Да обратимо пажњу на душе и осећања малишана. Јер не води све добру. Не морамо да одгајамо неосетљива чудовишта, већ осетљиве и симпатичне људе који могу да дају љубав.

Ви сте мађарски песник који живи у Румунији, обе земље су свету дале значајне песнике, књижевнике и филозофе. Који од њих су имали пресудан утицај да се и сами уђете у књижевност

Да. Мало људи зна и разуме шта за нас значи бити Трансилванци. Живим у Секељи Ленду, већина мојих предака је овде живела око 500 година. У ширем смислу, у Трансилванији. Као мађарски писац-песник у Румунији, могу рећи да се само у нашој мађарској бранши мешају идеолошки и идеолошки утицаји, јер су различити култура, менталитет итд, па бих могао да поменем оне са којима смо одрастали, оне које смо учили у школи, али и оне које су с времена на време забрањивани. Пре свега, признајем  да није важно колико су две земље дале уметника свету, већ је важно колико су дале људи који су, на неки начин, само истакли хуманост у својој уметности, они који су ме научили како да будем човек према нашим ближњима. Сав рад оних који су успели вреди пажње. И не морамо да идемо далеко. То је био, на пример, Арон Тамаши, који је у својим кратким причама, у романима осликавао људе какви данас заиста јесмо. Или Ђерђ Безеди који је у својој социолошкој студији „Бан Трансилваније“, али и у својим приповеткама и песмама, пре свега истакао да ћемо, ако не будемо опрезни, бити изгубљени. И гле, под утицајем западне културе, мислимо да се то полако дешава. Зашто? Јер, међу нама нема кохезије. Више се не залажемо једни за друге као некада, постали смо неповерљиви. Они су нас поделили.  Страх и неизвесност владају. Није тачно да се не можете окупити да урадите нешто против тога, али је питање колико нас то исто види. То исто значи, поред тешкоћа живљења у садашњости, колико нас зна шта ће будућност донети, пошто је распон могућности овде прилично ограничен. Веома смо добри у дефинисању куда идемо. Жигмонд Мориц, Јанош Арањ, Даниел Бержењи, Бела Хамваш, да споменемо само неке, и данас утичу на наше мисли. Могао бих да наведем десетак аутора, класичних и савремених, који су утицали на мене и још увек имају утицај, још увек осећам да су ми Хорхе Луис Борхе, Хамваш, Иштван Бернут и, рецимо, Петер Попер причали више о човеку, свету, Богу,  уметности, о било чему као другима. Верујем у то јер су својим радом и избором подршке учврстили мој пут и веру. Читав живот сам живео у књижевности, као дете тога нисам био свестан док нисам прогледао...

Шта се у Вашем погледу на свет променило од прве објављене књиге „Прва ноћ“ до последње „Потапање у воду“? Октавио Паз је написао да „читати песму значи чути је очима; чути је видети је ушима“. На који начин треба да се чита песма?

Свет је онакав је одувек био. Ништа се није променило.  У млађим годинама сам се разочарао. Веровао сам да ће лепота, хуманост, развој у свету љубави променити свет, да никада више неће бити рата, да прави живот има смисао. Али није се тако догодило! Већ други пут, у својој 50. години, разочаран сам у свет, у вође, у цркве, у човечанство, што смо се уместо љубави и јединства завили у ћутање. Да све толеришемо и данас, па и робове, пошто живимо иза другог лица колонијализма. Могли бисмо имати лепши и бољи начин у свету. Шта је то што плаћамо за оно што уопште припада човечанству... Што се троши на рат, оружје, угњетавање, испирање мозга, тај новац треба потрошити на здравство, образовање, медицину и друге науке, уметност и истраживање свемира на светском нивоу. Не за ово што данас имамо, куда се крећемо... О томе су биле и о томе су моје песме.

Песма се мора рећи онако како ју је изговорио наш песник Шандор Кањади, додао бих да, ако не осећамо песму као древну песму, унутрашњи ритам у целом телу, то није песма. Другим речима, али да, управо  оно што је Паз рекао.

Како настају Ваше песме? Да ли имате неке ритуале када приступате стварању? По професији сте новинар, Ваши чланци су објављивани у свим значајним новинама у Румунији и Мађарској. Чему Вас је новинарство научило? Да ли се сећате првог написаног чланка? 

Повукао сам се из новинарства средином 2000-их, нажалост све то видим као бесмислено. Мој први чланак, ако се добро сећам, био је о случају уједа змије. Схватио сам да не устајете из правих разлога, ништа се не дешава, новац и политика итд. су моћнији, доминирају. Поштовање заслужују они који се боре, али ја, после неколико претњи, више нисам желео. Окренуо сам се просвети и култури, тако могу да помогнем... Немам неке посебне ритуале у вези са својим песмама или другим рукописима,  дешава се да понекад на мене делују спољни утицаји на  начин који се не може објаснити, само осећаш да ти се врзмају по глави, шапућу, заволе те, грде те, грле, боле, лече. Одређене људске судбине и животи имају велики утицај на мене. Објекти, посебно они напуштени. Разумем њихов језик. И записујем их најбоље што могу, где год да сам.

Каква је улога новинара у данашњем друштву?

Шта је између празних полица? Ово питање је и наслов једне Ваше песме коју је на српски превео познати мађарски  преводилац др Илеш Фехер?

Читате ли српске писце?

Можда нисам достојан да хвалим данашње улоге у новинарству. Ово кажем у светлу горе наведеног. Могу само да додам да више немају тежину... Читаоца то чини још несигурнијим, а то није добро.

У књизи кратких прича под називом „Жирафа“, постоји прича који описује шта се догодило испод пробијених граница, како је то доживео једноставан и невин, непросвећен човек, помало претерано, наравно. И моји преци су живели овде у Трансилванији, на исти неразуман и окрутан, бестидан начин, чије наслеђе, нажалост, и данас живи у главама људи. Ја то зовем срамотом. Да су се тако велике силе играле и играју се с нама.  Та прича је настала из онога што су ми баке причале како су и оне живеле... Па и данас се хранимо тим плодовима. Моје велико поштовање нашем пријатељу др Илешу Фехеру што се прихватио превода мојих стихова.

Читам Рајка Ђурића, Драгана Лукића, Светлану Велмар-Јанковић и наравно Валентину Новковић, а пратим и радове мог пријатеља Атиле Сабо Палоца из Војводине.

Каква је ситуација на савременој мађарској књижевној сцени? Да ли се песничке књиге купују, да ли публика посећује представљања песника?

Који Ваш стих Вас најбоље описао?

Док год осећам и видим да се све моје књиге распродају у секунди, није могуће да их одштампам довољно да дођу до свих заинтересованих и док ме људи заустављају на улици да кажу да им се допада како и о чему пишем, док инспиришеш  људе да размишљају, као хроничар доба, има наде.

Природно је да одржавам контакт са многим савременим песницима, писцима, сликарима и графичарима одавде и ван граница. Незаборавно је добар осећај када се сретнемо, надахњује.

Занимљиво питање. Провокација на размишљање. Нисам могао да одговорим на то. Али, пало ми је на памет, ако у свим својим песмама осећам да сам то све ја, ако читалац из тога извуче оно што му се свиђа, шта ће или кога наћи испод? Мислим да сам и то ја, односно, можда би ме то најбоље описало.

Била ми је част одговорити на Ваша питања. Много Вам хвала!

Сенте Левенте (1972) румунско-мађарски новинар и књижевник. Студирао је мађарску етонологију. Прве чланке је објавио 1994, а потом су његове чланке објављивале све значајне новине у земљи и иностранству. Објавио је петнаест књига различитог жанра: песме, приче, романи, бајке, фељтони. Од 1998. члан уредништва , 2020-2022 главни и одговорни уредник јавних новина, организатор многих књижевних вечери, покретач  и један од оснивача Књижевног клуба Шандор Кањади. Од 2020 је запослен у Градској библиотеци и главни и одговорни уредник Гарабонћијаш Лапа.

2022. добио признање Витез мађарске културе, као и награде Про цултура.

Заступљен у многим домаћим и светским антологијама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: