детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јунаци  стрипа

Ненад Симић - Тајка

Капетан Жалосна сова, како смо га ми регрути сомборског гарнизона прозвали због своје мршавости, кукастог носа и сличности са популарним Индијанцем из стрипа “Командант Марк” читао је шифре и имена. Војска у плавим зимским униформама нервозно се комешала међу собом, заузимајући одговарајући положај за улазак у већ постављене вагоне. Наши досадашњи распореди по четама и водовима више не важе, јер за прекоманду добијамо нове, тајне дестинације где ће мо провести наредну годину војниковања. Када су нам прочитали исте бројеве, Мехо и ја смо се у скоку загрлили и заједно срећни кренули сигурнијим кораком ка за нас одређеном вагону. Надали смо се да ће још неко од наших ортака поћи у истом правцу. То нам је тренутно олакшање за предстојећу неизвесност. Успут се поздрављамо чврстим загрљајима са другарима, који такође хитају да нађу своја места.                                          

Не знам ко је први почео. Мислим онај момак из Брчког што каже да је играо фудбал за Братство. Како ли се зваше? Минирали смо му кревет два пута за једно вече, а он се смеје и уједно псује, док се урушава све са постељином! Баш се грлио са Золтаном из Суботице, на кога су сузе прешле као каква дечија зараза. Па онда редом како су се са ким поздрављали њих двојица, све су остале ‘квасили ‘и жалостили. Да ли ћемо се икад више видети? Прекић Милош из околине Крагујевца је био најбучнији, што се и очекивало. На глас је плакао к’о дете! Три месеца нам је командовао јуриш за време обуке, али усред ноћи све са ура, док је спавао бунцајући само 10 сантиметара поред мог кревета. А да, Мирко се зваше онај вижљасти фудбалер из Босне и клуб није Братство него Јединство, мада му на крају то дође на исто. Сад сам се сетио, јер смо имали Словенца Славка, па по узору на омиљени стрип из младости “Мирко и Славко” делили смо даље имена, која смо црпели из популарних партзанских причица за децу, оживљавајући ликове.

Славко је био рекордер по запаљеним “бициклима”. Значи  жута мајица и прво место у колони уморних од којекаквих дневних занимања војника. Упознао сам тај врели осећај запаљеног папира међу ножним прстима и ја, вероватно од њега судећи како се слатко смејао, држећи се за стомак. Љут сам био целе две секунде, али тад сам већ стигао на циљ и угасио пламен. Улогу Уче добио је проћелави и најстарији војник, свршени студент права, јер је самим недостатком косе  деловао зрело, а илегалац Влада био је истоимени дечко из Новога Сада. Друг Брка, без дилеме Митхад из Новог Пазара, са најгушћим брковима не само у нашем оделењу већ и у целој чети. Ни крив ни дужан, само зато што се презивао Вучковић, дечко иначе Которанин добио је име верног партизанског пса Вучка, па је морао повремено и да лаје кад се заиграмо у нашој  импровизацији! Прихватили смо игру рата кроз зезање да би нам био забавнији наш први, дужи одвојен живот од куће са којекаквим војним и осталим глупим обавезама. Загрљај наших Мирка и Славка посматрали смо из купеа и то поздрављање, са изменама адреса и обећањима о најбржем јављању, најдуже је трајало. Дирнут нашим искрено зацрвенелим очима, строги али правични први официр чете, који је иза себе имао преживљен пад авионом, први пут има разумевање за време које ненаменски трошимо. И он се срдачно поздравља са ћудљивим али добрим ко’леб Бехљуљ Планом, професором из Приштине. Срећан сам што је Мехо близу мене и што има наде да ћемо имати исто место у прекоманди. Сазнаћемо то успут тек код Загреба, кад је из воза на перон сишао Гема боксер из Пирота уз наше промукло дозивање, док се фајтер поломњеног носа није претворио у тачку на хоризонту.

Урламо очајни из петних жила, глумећи лудило и дајући одушка неизвесности које нас мучи у брзом возу кроз братске републике те срећне 75. године. Вичемо колико нас грло и вињак носи, а који се изненада појавио у пола пута. Од пића се не склања ни доброћудни заставник који нас прати. Прерпричавамо један другоме, по ко зна који пут, догодовштине са другарима који су већ сишли са воза.

Најслађа нам је онда кад смо на бојевом гађању по договору нас неколико несташних војника ‘машили’ своју и гађали Жељкову мету. Радосни Далматинац је имао невероватних 20 погодака у центар мете од пет метака! Могао је да конкурише за наградно одсуство као најбољи стрелац у касарни само ако би могао да објасни како је то извео?! Гласна ерупција одушевљења код војске настала је док је водник на стрелишту дизањем засаве из рова означавао најпрецизније погодак. За сваки погодак по једно дизање у вис а онај двадесети је био пропраћен као рецимо кад падне гол у вечитом дербију. Једва су нас смирили збуњени десетари све са командиром чете Жалосном совом.

-Ајме мени, па нисам пуца’ из митраљеза?! - чуди се заруменели Шибенчанин и већ једним оком лови  подсмешљиве погледе нас неколицине сумњивих. Ми се кидамо од смеха и добацујемо шапатом један другоме само нама знану лозинку:

-Мирко пази метак!

И одговарајући одговор:

-Хвала Славко. Алудирајући на сву наивност некад најчитанијег штива код деце.

Нисмо заборавили да са по једним метком оверимо и своју мету да би избегли грдњу и прекор старешина.

Локомотива убрзава што смо даље од Сомбора. У вагону је све мање војника, а мој другар и ја смо ближе Словенији, али и остварењу жеље да наредних годину дана проведемо заједно. Безгранично верујемо један другоме, јер он је сарајевски а ја београдски мангуп, па се разумемо у погледу и покрету на само нама знан начин. Нека невидљива рука нас разбацује и сеје широм наше лепе отаџбине.

Та рука помраченог ума нам је поделила оружије 15 година касније, хушкајући нас једне на друге у својим прљавим замислима, а ми смо били убеђени  да агресор у најгорем случају може доћи само споља. Мислили смо да се само играмо рата за време редовног служења војног рока и да је братоубилачки сукоб ружна непоновљива прошлост наших ратоборних предака.

Да ли су у тој збрци и хаосу грађанског рата моји бивши другари из ЈНА, јунаци стрипа, уперили пушке једни у друге, окрећући нову страницу ратног романа? И ако јесу, ако су морали, питам се да ли су се сетили да намерно промаше?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: