детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ

Љубица Жикић добитница књижевне награде „ПАКРАЧКИ ДЕКРЕТ“

 

Открити истину у једној магловитој реалности,

представља креативни домет сваког уметника. - Љубица Жикић

Завичајни часопис за књижевност и културу крајишких Срба Западне Славоније“Пакрачки декрет“, са седиштем у Руми, основан је 2016. године на иницијативу књижевника Стојана Продановића, главног уредника и издавача, са циљем да окупи људе од пера и знања пореклом из Западне Славоније и целе Крајине, који су се, после погрома 1995.нашли у Србији и у расијању, широм свијета.2020. године установљена је Књижевна награда ПАКРАЧКИ ДЕКРЕТ која се додјељује  угледним ауторима који су у објављеном  дјелу текуће године, снагом умјетничке ријечи ,показали припадање завичају, историји и традицији, разумјевање и саосјећајност са коликтивитетом из кога су потекли и коме припадају. Међу  овогодишњим добитницима  књижевне награде  ПАКРАЧКИ ДЕКРЕТ је икњижевница Љубица Жикић за збирку пјесама Одаје од маховине (2021).

Љубица Жикић је рођена у Блатуши, Вргинмост, Хрватска, 1949. године. Основну школу завршила је у Вргинмосту, гимназију у Топуском. На Филозофском факултету у Загребу дипломирала је студије групе Југословенски језици и књижевност и студије Филозофије.Просветно-педагошки рад започела је 1972. године у Гимназији у Пазину. Од 1981. године живи и ради у Kрагујевцу. Радила је као професор српског језика и књижевности и професор филозофије у Првој крагујевачкој гимназији. Добитник је више награда и признања за педагошки рад.Објавила је: из подручја ономастике књигу- речник Цветкик женских имена, 1998. године; приповјетке за дјецу Приче од којих се расте, 2014. године; књигу пјесама Љубав светове спаја, 2017; Објављује путописну прозу, за коју је награђивана.Објавила је више радова из подручја лингвистике, књижевности и историје.За хумаитарни рад у Kолу српских сестара, чија је предсједница била 2010-2016. године, добила је Ђурђевданску награду града Kрагујевца.Члан је Удружења писаца Kрагујевца.

Књижевница из Крагујевца, родом са Кордуна, једна је од многих која има два завичаја.  За онај, изгубљени, вежу је нераскидиве нити сјећања и туговања. Из тог изворишта потекли су стихови њене поезије, објављене у збиркама Љубав светове спаја и Одаје од маховине.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Вест Честер, Бања лука, Крагујевац - 03.02. 2023.

Прије свега, књижевна радионица Кордун Вам честита на недавно урученој награди Пакрачки декрет. Какви су Ваши утисци са вечери додјеле награда?

Захваљујем уреднику књижевне радионице КОРДУН, господину Илији Шаули који прати рад својих сарадника и који ми је међу првима честитао додјељену награду за збирку пјесама која је изашла у издању његове издавачке куће Књижевни ЕСНАФ. Захваљујем  свим пријатељима који су ми упутили честитке, а са којима се дружим управо на порталу КР КОРДУН. Свечано уручивањенаграда обављеноје усали Удружења књижевника Србије,  у Београду, гдје нас је у име домаћина поздравио књижевник Видак Масловарић, а у име организатора оснивач и главни уредник часописа Пакрачки декрет, књижевник Стојан Продановић и предсједник Удружења књижевника Крајине, пјесник, проф. Марко Ковачевић. Награђени су: Никола Корица (посхумно) и пјесници: Милена Северовић, Мирко Жигић, Љубица Жикић, Миленко Васиљевић, Миле Божић, Милена Богатић Жарковић. Уручивање награда протекло је у свечаној атмосфери и пред публиком која нас је наградила топлим аплаузом и пријатним разговором и дружењем послије официјелног дијела.

 Шта Вама значи додјељена награда?

Током свог профеесионалног рада на мјесту професора матерњег језика и књижевности у Првој крагујевачкој гимназији у Крагујевцу, добијала сам више награда и признања и увијек ми је било драго да је примјећено и врједновано то што сам урадила. Награда човјеку даје подстицај и за то их треба уздизати као вриједност, а не омаловажавати.  Њен подстицај је увијек позитиван и креативан.Награду угледног завичајног часописа за књижевност и културу крајишких Срба Западне Славоније, доживљавам као велику част и радовање, јер сам препозната као човјек, умјетник који је испјеваним стихом показао да је емотивно и стваралачки нераскидиво везан за родну груду, онај педаљ земље на коме смо рођени, крштени, на којој смо стајали док смо се вјенчавали, децу рађали, претке сахрањивали.  Завичај није само дједовина, већ небо и звијезде, зрак, ријеке и ливаде, што се не може понијети нити заборавити.  Ми Крајишници, свој живот дијелимо на вријеме када смо живјели у завичају, када смо из њега протјерани, и вријеме тражења и проналажења новог завичаја. О томе пјесмујем у мојим пјесмама и никако и до краја да искажем своју тугу, бол и разочарење што овај свијет није човјеков миран и сретан дом већ несигурно мјесто у коме човјек преко мјере и правде страда

Представљајући се, Ви сте прочитали пјесму Ани Петровој из награђене збирке Одаје од маховине. Пјесму сте посветили својој баки Ани и свим женама чији су мужеви уморени у глинској цркви Пресвете Богородице 1941.

Можда је та пјесма добрим дијелом допринјела овој награди. Али, прије говорења стихова морала сам да кажем што ми се учинило битним у томе тренутку и пред овом публиком. Свако књижевно дјело има интенцију да освјести читаоца илислушаоца за још неосвешћене садржаје једне одређене стварности. По нобеловцу Петеру Хандкеу, ново освјешћавање уздрмава све коначне слике свијета. Дакле, треба изграђивати ширину духа на једној већ готовој слици стварности. Открити истину у једној магловитој реалности, представља креативни домет сваког уметника. Јер, увијек је нешто затајено, скривено, закопано. У једном  броју пјесама моје збирке Одаје од маховине загледана сам у једну историјску реалност која ми се у пјесничкој визији разоткрила дубље и шире од свих претходних загледања и проницања. Стихујући у пјесничком провиду реалност, мислим да сам допринијела на својствен начин разобличавању једног грозоморног облика злочина над  колективитетом крајиших Срба,  извршеног 1941. године од усташке армаде, браће по Христу, до догађаја у савременој реалности, у коме се историјски тренутак поновио у новом облику.Пјесма Ани Петровој изазива немир и узнемиреност читалаца и слушалаца. Не могу да им помогнем и скинем одговорност са себе. Бирала сам поетске алатке да изазивам што мање естетски доживљај у односу на сазнајни, да не бих ублажила злочин и учинила га разумним, већ да предочим истину о њему.

Јужноафрички нобеловац Џ. М.Куци износи став да је умјетност једина форма духа гдје је могуће саопштити истину, па и истину о злу. Друго питање је да ли је морално писати о злу и да ли треба велике злочине претварати у умјетничка дјела? Историја књижевности показује  хронологију злочина у књижевним дјелима. Навешћу само нека: Илијада, Антигона, Божанствена комедија, Хамлет, Мајстор и Маргарита, Ишчекујући варваре, Време смрти.На Дрини ћуприја, Стојанка мајка Кнежопољка. Све су топутокази разоткривања злочина и  величине и снаге човјека, божијег праведника, који је смрћу савладао и за собом повукао злочинца. Моја поематична песма АНИ ПЕТРОВОЈ  конкретизује догађај покрштавања православаца у католике, одузимање вјерског и духовног бића Срба у НДХ, небрањених и ничим заштићених у кошмарним приликама усташког протјеривања, покрштавања и убијања  на најбруталнији начин. Те невине смрти имају далекосежне утицаје на животе својих потомака и ја као потомак тих страдалника и ових скоро протјераних Срба са својих огњишта, пишем проналазећи неисцрпну грађу у себи коју претварам у умјетничку стварност.

Већ давне 1998, објавили сте књигу из посебне гране лингвистике, ономастике. Наиме, у питању је књига рјечник Цветкик женских имена. Колико је веремена било потребно да би настала овако комплексна књига?

Вишња Жикић са мамом Љубицом

Цветник сам писала неколико година. Памтим тај период као креативан и успјешан. Било је врло имтересантно трагање за женским именима која су изведена из фитонима, назива биља, цвијећа и дрвећа. Да је таква књига потребна, видјела сам по томе што људи нису уопште промишљали о значењу свога имена, тако да дјевојка Биљана није знала да закључи шта значи њено име. Брзо се указало да је наш женски ( а и муши) именослов украшен лијепим, благозвучним и смисленим именима у којима се види да су родитељи свом дјетету намјенили здравље ( Босиљка,Дренка, Смиљана, Дуња), љепоту (Биљана, Љиљана, Вишња, Ружица, Љубица, Јелка, Борика..) дуговјечност (Невена, Дубравка), итд. Зашто је наш именослов сачувао народна имена у односу на хришћанска имена, одговор се налази у нашој религији у којој значајно мјесто има култ биља, у нашој народној пјесми и музици, о чему овдје говорим. Књига је врло добро примљена и одиграла је улогу у покретању промишљања о именовању уопште. Било би добро да се уради ново издање ове књиге која је на Сајму књига 1998. награђена као најљепше уређена књига.

Написали сте збирку приповједака за дјецу, као и путописну прозу. У свему понаособ, били сте како запажени тако и успјешни и награђивани. На чему тренутно радите? Шта је оно што је у рукопису или је већ спремно за публикацију?

Присјећам се лијепих путовања и сусрета са лијепим предјелима. То поновно проживљавање виђеног и доживљеног за мене је врло инспиративно. Дакле, књига путописа је у припреми.

Активно сте посвећени свом стваралаштву у „трећем добу“ и остварујте сјајне резултате. Такође сте међу омиљеним књижевницима за дјецу и одрасле. Префињеност Вашег израза и филозофска мисао, говоре нам да много читате, с тога се питање намеће само. Зашто Љубицу Жикић нисмо читали у ранијој животној доби? Можда ће Ваш одговор „осоколити“ некога чији таленат заслужује да буде  виђен на вријеме.

Хвала на овом лијепом и умјесном питању. Ја сам писала поезију још у гимназијским и студентским данима. Све младеначке и љубавне немире пратили су стихови. Моја свеска пуна тих раних пјесама остала је у мојој кући у Вргинмосту, у коју послије прогона нисам могла ући и ни једну ситницу узети за успомену. А као професор књижевности, обраћала сам више пажње писању мојих ученика него своме. И не жалим због пропуштеног. Ето, дочекало ме је „треће доба“ и дало могућност да се искажем каква сам сада. И то није занемарљиво. Показати да старење није пропадање и сенилност, већ једна велика ментална снага, то је велики допринос  разумјевању свеколиког живота. И тај оптимизам, са покрићем, злата вриједи.

 Данас имамо много младих који пишу, објављују и оних који размишљају закорачити у књижевни свијет. Која би била Ваша порука њима?

Младим људима слабо помажу савјети јер нису научили да слушају! Али, доћи ће на то исто. Свој таленат треба препознати, неговати и поштовати. Има сјајних младих пјесника. Књижевно стварање тражи широко образовање и напоран и непрекидан рад. Оловка и папир стално у џепу. За разлику од рудара који копа по земљи, писац копа и гребе по својој души. А то је признаћете, много болније.

 

Љубица са пријатељима у Удружењу књижевника Србије, Француска 7, Београд

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: