детаљ слике: Богдан Мишчевић

ИВО АНДРИЋ ИЗМЕЂУ КЊИЖЕВНОСТИ И ПОЛИТИКЕ

Алекса Ђукановић

„Говоре о двадесет и пет година његовога партијског рада. Да ли је итко учинио мање за Партију од Андрића? По свом дјелу био је стопроцентни нихилист, у животу арбитрирао је у Белведеру. Био је Стојадиновићев човјек, амбасадор код Хитлера. Зашто се то прешућује?”

Овим, доиста, оштрим, куриозним и одиозним тоном обратио се знаменити књижевник Мирослав Крлежа – свом пријатељу и личном портретисти академику и сликару – Јосипу Ваништи концем октобра 1979. године у Крлежином дому на тихом загребачком Тушканцу – у једном од „портретских” разговора два уметника. Доиста, Крлежа је имао, донекле, право – али само по питању Андрићевог „партијског рада”. Као изразити антифашиста и постојани антитоталитариста, Иво Андрић је у нашој књижевној историји ипак неретко тумачен двојако, и неодређено по питању своје стварне идеолошко-политичке оријентације. Наш велики нобеловац, по структури своје личности, друштвеним околностима и историјским збиљама у којима је одрастао, и у којима се као писац и личност формирао – био је доследна грађански структуирана личност. Био је Иво Андрић државни чиновник у министарству вера и дипломатски чиновник при Ватикану, Букурешту, Трсту и Грацу, у време најактивније комунистичке друштвене агитације: 1919, 1920, и 1921. године, као и доцније. Истодобно, како Крлежа детаљно, пажљиво и опрезно говори у магнетофон својим „Екерманима” Предрагу Матвејевићу и Енесу Ченгићу, Андрић, по њему, није био само „одани поклоник српској краљевској династији – Карађорђевићима”, између два светска рата, када је обављао највише дипломатске дужности у министарству спољних послова југословенске Монархије, и када је постигао највиши ступањ, те врхунац у сједињењу са тадашњом културном елитом Краљевине Југославије – цењен и угледан, објавио је тада Андрић своје најбоље приповетке, сарађивао је са знаменитим књижевним часописима и издавачким кућама (Српски књижевни гласник и Српска књижевна задруга) – већ је и Андрић убрзо након априлског слома 1941, како говори Крлежа, био и „сентиментално везан за ранији друштвени поредак”: по Крлежином сведочењу, како му је лично Дучић пренео, Андрић је у току окупације 1941-1944, боравећи лети у Врњачкој бањи, сваког 7. септембра, на имендан младог Краља Петра ИИ Карађорђевића – одлазио у цркву, скупа са осталим народом, на молитву за здравље младом Краљу, који се тих бурних ратних времена налазио у свом лондонском егзилу. По Радовану Поповићу, тих је раних ратних година Андрић био врло узнемирен, резигниран, а доцније је за све рекао: „Све ми је равно до мора... шта буде биће...” Једна од битних чињеница за књижевно-историјско-друштвено поимање личног Андрићевог односа спрам политике, је његово прво животно активно политичко деловање: учешће у опште-југословенском ослободилачком покрету Млада Босна, који је настао с почетка двадесетог столећа, тачније – од Калајеве смрти 1903. Тај снажни револуционарни покрет свих народа у Босни и Херцеговини, а понајвише Срба – под аустро-мађарском чизмом Хабзбурга борио се за ослобођење и уједињење свих Јужних Словена, и био је у ери социјалистичке Југославије – оцењиван и вреднован као „претеча” партизанске ослободилачке ребелије, што је у многоме тачно, ако се имају на знању битне особитости, поједине важне карактеристике, те прегршт заједничких социјалних и национално-ослободилачких идеала младобосанаца са комунистима у јулу 1941. Но, Андрић се (ако се изузме његова дипломатска каријера), између два рата није активно бавио друштвеним и политичким ангажманом, посебно на тему осуде руског црвеног Великог Октобра 1917, и комунизма, као што су у то време чинили Милош Црњански, својим особито антикомунистичким чланцима у листу Идеје (1934–1935.), Раде Драинац, а касније и Драгиша Васић скупа са још неколицином српских писаца када се одмакао од комунистичког становишта и примакао српском – монархистичком. Андрићева интимна промишљања, и његови лични ставови на тему комунизма, у Брозовој Југославији у многоме су схватани кроз призму Андрићеве искрене осуде фашизма: Андрићево одбијање да 1941, после слома Југославије оде у егзил – у безбедну Швајцарску што су му немачке власти нудиле (као и усташке – које су му предлагале место посланика, то јест амбасадора у Швајцарској), као и Андрићево одбијање да му Српска књижевна задруга под окупацијом штампа приповетке, те његово одлучно одбијање да потпише срамни Апел српском наороду комеарске управе Милана Аћимовића „за осуду комунистичког устанка у Србији јула 1941”; такође, Андрић је пензионисан новембра 1941, али поносито и пркосно одбија да прима пензију, а 1944. и 1945, одмах након завршетка рата, прва велика дела наше културе управо су тих година објављени Андрићеви романи На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, штампани у Београду и Сарајеву – и све је ово, дакле, имало, и те какве тежине да се Андрић прикаже као „лојалан социјалистички писац”, што он у многоме није био. Истодобно, у прилог Андрићевом искреном антифашизму иде и чињеница да је између два рата, у свом раном есеју Бенито Мусолини, о италијанском фашизму (који је објављен у часопису Југословенска њива, Загреб, бр. 12, 1923.) изрекао своје најтврђе и најнегативније ставове о овој тоталитарној идеологији; дакле, Андрић у овоме есеју отворено износи гађење спрам друштва чији је вођа и премијер постао фашиста Дуче – Бенито Мусолини, Андрић је згрожен политичким и државним насиљем у Италији, једноумном свешћу и екстремном, то јест фатално постојаном терористичком активношћу и репресијом фашиста над, до тада, увелико слободним политичким животом у Италији; Андрић све то чини и износи врло аналитички, без трунке једноумне искључивости или пристрасности, што потпуно доказује Андрићеву књижевничку професионалност и способност за сувим, изоштреним, и што истинитијим сликањима и приповедањима, то јест – правој визури свих збиља што су се крваво збивале. Но, 1944. и 1945, несумњиво је то, да би Андрић без двојбе више и искреније подржао „демократски”, па и монархистички вишепартијски систем, но комунистичку једнопартијску ригидну власт. Андрић ипак, након рата, добровољно прилази југословенским комунистима: године 1954, постаје члан Савеза комуниста Југославије; спрам овог Андрићевог, за многе тада – неочекиваног потеза, данас се све више, доиста устаљено, мисли и говори о „Андрићевом мудром и целоживотном прагматизму”; дакако, као ранији присталица и чиновник старе грађанске краљевске Југославије која је у свести и сећању југословенских комуниста остала као „најгора и најмрачнија тамница свих југословенских народа”, чији је режим увелико прогонио и убијао комунисте, и по таквом психологизирању, дакле, Андрић није могао ништа друго, до – да приђе новој власти и диктатури пролетеријата, како би сачувао сопствену кожу, добро знајући, као и уосталом и Крлежа и Црњански, да бити активни дисидент у СФР Југославији – није могуће. Међутим, разборито промишљање о историјским и књижевно-друштвеним збиљама свих наших историјских „беспућа” од погибије Обреновића 1903. до настанка нове Југославије 1945, намеће ново, нужно и још важније питање: да ли је баш тако? Да ли је Андрић само из нужно-личних разлога пришао свемоћној комунистичкој партији на трону? Да би осигурао своје спокојство? Да би могао на миру писати и објављивати? Јер, ипак, Андрић је био историјски сведок и оних августовских вешања на Теразијама 1941, Винаверовог заробљеништва у Оснабрику, прогона Милана Кашанина, Александра Белића, као и мучког усташког стрељања Аугуста Цесарца 17. ВИИ 1941, у Загребу; али Андрић је био и живи сведок послератног, овога пута – комунистичког логоровања, на отоку, Драгослава Михаиловића, Анте Земљара, прогона многих писаца након 1945: Добрице Ћосића, хајке на Мирка Ковача и његов црно-кошмарни роман Губилиште, заточеништва Борислава Пекића, као и ужасног терора над првим песником партизанске револуције – Бранком Ћопићем. Да, то је непобитна чињеница. Али и поред многих недела нове власти, Андрић, у многоме није имао великих разлога, хтења, нити осионог ината да диже свој глас против комунистичке репресије и посигурно страда у таквом сукобу – јер би у свакој размери био надјачан од репресивног државног апарата – такође, Андрић је био исувише мудар човек да би себи нешто тако одиозно приредио. Но, Андрић је имао и неколико врло јаких разлога да учинковито ради за културу државе која је у доба свога постојања и живота, од 1945, до 1991, по речима филмског режисера, сликара и књижевника Живојина Павловића „проживљавала величанствено Периклово доба културе”. Иво Андрић је, по речима хрватског књижевника и књижевног теоретичара и критичара Станка Ласића, као „босански католик” прешао у Београд, и ту искрено и својевољно одабрао свој књижевни, животни и метафизчки српски идентитет. Као интелектуална и ерудицијска громада, Андрић је одабрао заувек и коначно свој пут, али као голема, сложена и особена личност, као и сваки писац, књижевник и уметник таквог људско-моралног замаха и ширине, Андрић је, по природи ствари своје компликоване личности имао у себи прегршт културних, генских, језичких, мислећих и друштвених различитости, хтења и жеља, и све их је у себи тако складно помирио и ритмично упрегнуо у свој једини посао – прављења изванредне литерарне уметности. Стога је Андрић без икакве двојбе био апсолутно и јединствена и складна микстура два културна и животна идентитета: Србин, и у истом Југословен. Не „републиканац” или „монархист”, не „комунист” или „фашист” – већ цивилизацијски-културално само: Србин и Југословен, без иједне мрве осталих „српских деоба”. Пришавши комунистима, макар и искрено постојано, Андрић у себи није издао ниједан свој битан идеал, нити и једно своје дубоко животно уверење. Као активни друштвени аналитичар, и књижевни хроничар историје и политике, Андрић је врло добро знао да у том историјском тренутку, у Југославији, као ни изван ње, не постоји нити једна политичка, друштвена или пак, класна обједињујућа и везивна снага, покрет или сила која може и хоће очувати, и на окупу одржати Југославију у целини – сем партије југословенских комуниста. Са тог мотришта, у многоме се могу приметити и Андрићеве стидљиве и тихе симпатије према југословенском послератном комунистичком покрету, или бар према оном добром што је тај покрет учинио за народе Југославије. Интимно у себи, Андрић ни у ком случају није био комуниста а још мање државни писац у маниру Максима Горког или Михаила Шолохова у Совјетском Савезу, још и мање је био присталица војних хунти и капиталистичких диктатура попут оне Франкове у Шпанији или Пиночеове у Чилеу, а понајмање је Андрић био фашиста у стилу Кнута Хамсуна. Не постоје ни јасна уверења да је Андрић био заговорник опште демократског система; 1929, у време Прогласа о Шестојануарској диктатури, Андрић је строго ћутао, био је тада на служби секретара посланства у Бриселу, и сигурно није ћутао у знак негодовања као, можебити: Љубомир Давидовић (оснивач Демократске странке) или критичар Милан Богдановић, академик Александар Белић, и српски надреалиста Марко Ристић – а овим Краљевим прогласом био је укинут цео политички живот у земљи, све слободе и свако јавно политичко мишљење. Дугогодишњим унутрашњим сукобима били су уздрмани сами темељи ове државе, те је заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца била доведена на сам руб распада – а ова заједничка држава Јужних Словена била је највећи и најсветлији идеал Иве Андрића, цео његов живот. Шта је, онда, Андрић, уистину, био? Иво Андрић био је присталица старог краљевског режима Династије Карађорђевића, али није био типични убеђени ројалиста као Јован Дучић, или ројалиста-националиста попут Милоша Црњанског, добро знајући као прекаљени дипломата, и да је стари монархистички режим својом искључивом политиком у великој мери још и више затровао односе међу Србима и Хрватима. Андрић је више к срцу приволео српску београдску културну средину а не хрватску загребачку, али ни у ком случају није постао српски националиста – славио је римокатолички Божић и био је заговорник идеје интегралног југословенства, такође, снажно је пригрлио косовски, светосавски, његошевски, видовдански књижевни мит – пишући о Црној Гори, Андрић ју је видео као „Нојеву барку испливалу из косовског потопа; Андрић је био амбасадор у Хитлеровом Рајху 1939–1941, један од учесника у приступању Југославије Тројном осовинском пакту 25. ИИИ 1941, стајао је тада неколико метара од фирера Великонемачког Рајха Адолфа Хитлера, али Андрић није био фашиста и врло се јасно оделио од ове своје принудне дипломатске прошлости. Андрић је својевољно постао члан Савеза комуниста Југославије 13. XИИ 1954, добио је скоро сва признања, уметничка и друштвена од стране комунистичког режима, слику Јосипа Броза држао је на свом радном столу – али ни у ком случају није био комуниста-идеалиста као Оскар Давичо. На концу: постојано се може утврдити да се ниједним сигурним и тачним критеријумом не може утврдити и оценити Андрићево истинито и искрено политичко опредељење; Андрић је био антифашиста, исто колико и антитоталитариста, био је у комунизму антикомуниста на исти начин како је и између два рата у краљевском режиму био антинационалиста и борац за демократске слободе. Дакле, Андрић је био рационалан, разобрит, освешћен и опасно постојано трезвен књижевник који се није дао завести ниједној популистичкој идеологији; многи квазиподаци који говоре да је био „активни заговорник и присталица Драже Михаиловића и ЈВуО”, тачни су колико и они да је био „први песник југословенског социјализма”. Андрићев став према комунизму био је у огромној мери блажи, толерантнији и прихватљивији у односу на фашизам, иако је у огромној мери то Андрићево промишљање било нужно, али то је било и једнако сразмерно оним добрим стварима које је комунизам 1945. нужно донео: престанак силовите мржње међу народима Југославије, заустављање рата и страдања, снажан развој културе, галопирајући напредак економије, друштвена и класна једнакост и социјална правда – а што је Андрић, дакако, осетио и увидео. Андрићеви послератни есеји о Лењинграду, потом о Стаљинграду, о руском соцреалистичком писцу Горком у великој су мери обојени благошћу и симпатијама самог писца-аутора према овим темама, а Андрић је у овим есејима и најподробније упознат са суштином идеје марксизма-лењинизма, унаточ оним Крлежиним текстовима пре и након рата (Стаљинска побједа пред Московом, 1946, Борба) који су писани у правом тону класичних идеолошких памфлета-есеја једног типичног књижевника који као верни и доследни војник своје партије заступа идеје комунизма, и који је из првих редова тог покрета, док Андрић, у свему наступа књижевнички оштро-објективно и непристрасно. Дакако, највише симпатија Андрић је имао за стару грађанску Југославију – али не зато јер је идеалистички подржавао политику Краља, попут Крлеже који је спрам Јосипа Броза имао, доиста, идеолопоклонички однос, или, у новијем случају – Борислава Пекића који је 1990. био оснивач обновљене Демократске странке, или пак – Миодрага Булатовића који се 1991. свесрдно ангажовао у политичком програму СПС-а и тадашњег председника Србије – Слободана Милошевића; не, Андрић је сентиментално остао везан за стару грађанску Југославију због својих личних склоности, али и зато јер се у тој средини, вероватно највише осећао слободан и безбедан, као младобосанац био је и оснивач те државе, те се могао лично и спокојно сматрати и градитељем те државе; јер, по речима књижевника Мухарема Баздуља „ако је друга социјалистичка Југославија била остварење Крлежиних идеала, онда је засигурно прва Југославија била Андрићев идеал”.

Понајпре због своје моралне чврстине и непристрасне аполитичке постојаности, те искључиве посвећености само књижевности и уметности Иво Андрић је из сваке наступајуће политике извлачио добра, корисна својства, те њих прихватао, а негативна јавно, мада чешће интимно осуђивао, и стога се данас у неким културним круговима Андрић тумачи „као неодређен писац”, који се „никоме до краја није приволео”, и грандиозан споменик од своје литературе који је Андрић себи подигао у нашој култури многи су, чак и несвесно безброј пута фатално постојано рушили својим личним незнањима, опскурним и недовољним познавањем дела овога писца, те властитом неспособношћу да схвате и објасне многе његове величанствене особитости, сложености и даровите посебности – то да је Андрићев књижевни Споменик можда и једини универзални аполитични гранит у нашој литератури.

 Но, како је исписао велики Андрићев антипод – књижевник Мирослав Крлежа, „вриједи само онај споменик који је рушен три пута!” И рушен је; јер, Андрић се приволео, ватрено и неодвојиво само једној политици – својој „личној” политици: књижевности и уметности, и стога се само она код Андрића не може ревидирати, нити оспорити – и са таквог становишта, Андрић се једини у нашој књижевности доказано може тумачити – аполитичким књижевником у најчистијем моралном и метафизичком смислу.

(Извор: Багдала) 2021.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: