детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЕМБЕРСКИ ВИЈЕНАЦ

1.
Сунце је моје тамо на твом небу
овдје га нема срце да угрије,
сјетан поглед лута у мом недогледу
о, како је тешко гдје својега није.

Гдје капије свуда закључане видим
никог мени драгог руку да ми пружи,
па и сама себе тада се застидим
јер не жели нико са мном да се дружи.

Гледам небо туђе, нигдје звијезде сјајне
заклецају ноге, задрхти ми душа
одбачена, јадна, као оскоруша.

У мислима тражим слике завичајне.
Па ми груну сузе, преплаве ми лице
ево теби пишем, прелијепа равнице.

2.
Ево теби пишем, прелијепа равнице
јер љепоти твојој постадох робиња,
питома и плодна испод Мајевице
простире се моја, равна Семберија.

Поносна, гиздава, рашчешљаних кика
крај Дрине и Саве као драгуљ сија,
носим је у срцу, понос ми и дика
та једина моја, драга отаџбина.

У порама мојим тече ми кроз вене
од очињег вида дража и милија,
било куд да кренем свуд је дио мене.

Љепотица свијета, моја Семберија.
Залогаји грки у туђему хљебу
море ме прате, дамари ми зебу.

3.
Море ме прате, дамари ми зебу
бесане ми ноћи, дани носталгични
трагајућ' за срећом упознајем биједу
па ми овај живот на живот не личи.

Улицама страним кроз гунгуле неке
свакодневно ходам, мислим чека неко
нигдје драгог лица да ми се осмјехне
све што видим туђе,све моје далеко.

О, кад би ме само сажалио неко
ко да би ми Бог зна кол'ко помогао
иста ми је зима, прољеће и љето.

Па проклињем живот, на судбу ми жао
само ти си са мном, самоћо гријешнице
боре ми на чело слијећу као птице.

4.
Боре ми на чело слијећу као птице
коме људски поглед овдје да упутим
свуда сикће мржња, сикће немилице
неправда ме боли, па патим и ћитим.

О, када бих могла да сретнем човјека
да у њему ишта људског остало је
болна би ми душа тад пронашла лијека.
а рањено срце раскравило моје.

Ко немоћан сужањ међу оковима
што крај свој чека, сањајућ' слободу
усамљена, јадна међу туђинима.

Слушам туђе лажи о мом народу
неправедне хоћу приближит истини
ето тако моји дани у туђини.

5.
Ето тако моји дани у туђини
чамотни и тужни, ко године дуги
о, како бих пошла мојој Семберији
да започнем неки, љепши живот други.

Тамо гдје трипут у образ ме љубе
за јуначко питајућ ме здравље,
гдје се бриге и невоље губе
гдје одише моје Православље.

Те обале куд протиче Дрина
не знам гдје је душа ми срећнија
Семберија и мајка Србија

све се зове моја отаџбина.
Свима причам, мада све то знају
разарају здравље, снагу узимају.

6.
Разарају здравље, снагу узимају
а ја давно огуглала на то.
Семберијо, о мој родни крају
ја им кажем да не рђа злато.

Свака моја помисао на те -
мене чили, моја крила снажи
па им не дам да ми тебе блате
о мом роду смишљајући лажи.

Са анђелом Бијелим у наручју
добро чиним и добру се надам
молим Бога да сачувам душу

од злотвора овдје да не страдам.
Издржаћу, морам, тако ми се чини
и сањајућ твоје аласе на Дрини.

7.
И сањајућ твоје аласе на Дрини
на трен снове претворим у јаву
завичајне слике, драге у цијелини
гледам тебе чедну, љепотицу праву.

И ратаре вриједне на њивама стали
у предаху кратком, да сперу горчину
поздрављају браћу на друој обали
Свевишњега моле да чува љетину.

Видим Модран, ко драгуљ се сија
родна поља гдје се класје њише
најљепша је моја Семберија

од живота ја је волим више.
Из груди се крадом чежње отимају
ја повратак слутим моме родном крају.

8.
Ја повратак слутим моме родном крају
пролазници овдје на мој род не личе
убоди очију мира ми не дају
овдје људи више на звијериње сличе.

Годинама лутм ко сироче
за топлину нисам никад знала
болно срце да препукне хоће,
али теби вјерна сам остала.

Туђа земља нема гостопримство
како лажно да одглумим срећу
сваког дана узврћају исто,

што сам странац главу ми окрећу.
Туђа мајка миловати не зна -
а кад једног дана буде моја звијезда.

9.
А кад једног дана буде моја звијезда
почела да блиједи, мијењала путање
новим путем кренула у бездан
моја судба кога ће да гане.

Жарка жеља тада би ми била
да застанем на на обали Дрине
да је питам је л' браћу спојила
отргнуту од мајке Србије.

Можда тада рекла би ми Дрина
да ли пати и тугује мати
што је своју дјецу напустила.

Хоће ли се због тога кајати.
Да истина буде ми позната
растала се с другим, ко птица од јата.

10.
Растала се с другим, ко птица од јата
бистра суза последња у оку
изњедри је земља непозната
шго остави рану предубоку.

Старој мајци да пољубим скуте
ако буде остало времена,
да јој кажем да се дјеца љуте
што пасторчад постали смо њена.

И на другу ја бих прешла страну
молила је да припази на се,
нека свађе међу браћом стану

родитељу увијек опрашта се.
Моја душа опростиће њежна
остави јој мјеста усред свога гнинезда.

11.
Остави јој мјеста усред свога гнијезда
у твом крилу предаха би хтјела
јер за одмор већ одавно не зна
душа моја, голубица бијела.

Семберијо, моја распјевана
увијек пјеваш, увијек се веселиш
многима си земља обећана
радост, тугу са свима подијелиш.

Свакоме си своју руку дала
своју софру сваком понудила
прогнанике многе огријала,

умирнима кревет распремила.
Доброчинство веће од ината
дочекај је скромно, отвори јој врата.

12.
Дочекај је скромно, отвори јој врата
изнемоглу са далеког пута
да не буде теби непозната
једна жена што по свијету лута.

Семберијо, јабуко од злата
у дугине преливаш се боје
доброчинством свима си позната
поносна сам што сам чедо твоје.

Семберијо, богата равнице
берићетом препуна ти поља
ко Даница сија твоје лице.

Семберијо, света земљо моја.
Нек неслогу вали Дрине носе
нарицати немој, не расплићи косе.

13.
Нарицати немој, не расплићи косе
не може се избијећи судбина,
неправдама које ти наносе,
нити крива исправити Дрина.

Буди увијек ведра и весела
не дај суза да ти кваси лице
Семберијо, пахуљице бијела
шепури се попут паунице.

Најљепши су твоји обичаји
ко светињу чувам ти адете
доброте си пуна и љубави

ми пјевамо и када нам пријете.
Нек ти љубав надвлада пркосе
Анђели док небу душу ми узносе.

14.
Анђели док небу душу ми узносе
кад смрт бане на блиједо ми лице
дуго жеље с инатом се косе
нек Србија уклони границе.

Нека Дрина умири таласе
и са десне и лијеве обале
нек се звона заједно огласе
мој одлазак нека свима јаве.

Неслога вас све у биједу води
и живот вам пролази у ништа,
нема брата док мајка не роди

сачувајте вјеру и огњишта.
Нисте браћа само на погребу
сунце је моје тамо на твом небу.

МАГИСТРАЛЕ

Сунце је моје тамо на твом небу 

Ево теби пишем, прелијепа равнице 

Море ме прате, дамари ми зебу 

Боре ми на чело слијећу као птице 

Ето тако моји дани у туђини 

Разарају здравље, снагу узимају 

И сањајућ' твоје аласе на Дрини 

Ја повратак слутим моме родном крају 

А кад једног дана буде моја звијезда 

Растала се с другим ко птица од јата 

Остави јој мјеста усред свога гнијезда 

Дочекај  је скромно, отвори јој врата 

Нарицати немој, не расплићи косе 

Анђели док небу душу ми узносе

Семберија

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: