детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Под стрмим обронцима Проклетија, распрострла се питома равница богата плодним пољима, виноградима, извориштима питке, реске воде, воћњацима, свакаквим благом које само Бог може да дарује кад за своје изабранике бира комад земље. Ту плодну равницу пресеца река прозрачног имена, Бистрица, која вековима жубором проноси славу, моћ, неимарство, одјек бројних манастирских звона, топот копита бесних коња у ратним биткама и похарама, лелек ожалошћених мајки, поклич који се слива у славу и у вечност. Метохија...Милозвучна је као херувимска песма, богата је класалим пшеницама, чокотима окићеним белим и плавим гроздовима и кошницама из којих  из препуног саћа капљу медоносне  капи окрепљења и снаге. Метохија је букет најлепших здања у којима вековима тече непресушни источник православне вере. Сабрани, као апостоли око Божје проповеди, загледани у небо и у далеке славне претке, уздигли су се преко свих висина и свих пространстава метохијски манастири. Корени су им на  небу, међу њиховим ктиторима и светитељима, светородним Немањићима, међу Светим косметским мученицима сабраним под крсташ барјаком  Светог цара Лазара, који одабра Царство небеско, сагради на небеским висинама престо пред којим дочекује нове страдалнике свога рода. И тако ће бити, док нас буде...А, биће нас у славу Бога и нашега рода, макар у читуљама, повељама, на мермерним плочама... Чупају нам корене, преоравају житнице, ископавају темеље, пале грамате и тапије, ломе путире и сасуде, затиру памћење...Узалуд. Има под капом небеском један народ који је,,умирати сви'ко, у смрти својој да нађе лијека.'' Таквом народу светитељи држе опело и сам Господ их усељава у рајску башту.

...На крвљу освештаној метохијској земљи својом монументалношћу, раскошношћу и неимарским умећем издваја се манастир Високи Дечани. И име му казује да се узвисио у небеске висине да посведочи коме припада, на чијим рукама је узнешен Богу као ктиторска задужбина. Идеја за изградњу овог манастира припада Светом Сави, што је у својој хрисовуљи јасно посведочио ктитор Свети Стефан Дечански, који је започео изградњу храма, али је ктиторску задужбину завршио Стефан Урош трећи, познатији као цар Душан. Био је то златни период српске историје, плодни четрнаести век, када се моћ и слава српске државе највише осликавала кроз бројне храмове, задужбине, на српској земљи,али и у Старој Србији, Светој земљи, Синајској пустињи и широм православних земаља. У Меохији су се налазиле бројне испоснице, у којима су се подвизавали стари монаси,,дедчани'', па је по њима, наводно, манастир добио име. Изградњу монументалног здања започео је Свети краљ Стефан Дечански, окупивши најбоље неимаре вичне градњи храмова у византијско-романтичном стилу. Са приморја, из Котора, фра Вито прикупи неимаре, алате и своје градитељско умеће и дође у плодну Метохију да гради храм који ће надвисити векове. У том периоду Котор је био део пространог српског царства.  У Дечане је уграђена сва моћ, богатство, отменост, раскош, монументалност и побожност српских владара. Сви су се трудили да дограде део бедема, конака, балкон, обогате манастирску ризницу...И све тако кроз прохујале векове, до времена садашњег. На најскупоценијим материјалима, огромним количанама сребра и злата није се штедело. Најспретније руке безбројних мајстора, фрескописаца, клесара, вајара, неимара оставиле су неизбрисиви траг на раскошном здању, витким стубовима у цркви и припрати, мермерним, мозаичним подовима, изузетном фрескопису, на фасади отмених линија, са раскошним розетама, богатим дуборезом, огромним благом које се  чува у манастирској ризници. Један анонимни путописац, из петнаестог века, оставио је запис да,,Стефанова црква сваку мисао превазилази лепотом, мраморјем и величином, различитим ликовима, зашта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи од силне светлости подсећају на звезду Даницу...'' Црква је саграђена у романтичном стилу, са елементима готике, осликана са више од хиљаду фресака. Сачувани су записи који сведоче о првобитном манастирском здању и комплексу грађевина које су чиниле јединствену манастирску целину:широка и тврда ограда,утврђена кулама, пирг над улазом, звонаре, кухиња, трпезарије, виница, монашке келије, архимандрија, а изван манастира болница, воденица, источници питке воде, топионица ...Богатство дечанске ризнице  је вековима пљачкано. Освајачи су односили све што је за њих имало посебну вредност. Ипак, остао је да поносно пркоси времену манастир који се дичи својом лепотом, очуваним фрескописом, складних компоизиција које садрже више хиљада ликова. Таква лепота фреско-сликарства није очувана нигде у Европи. За време балканских ратова, Бугари су натоварили у једна кола манастирске драгоцености, а у друга кивот са Светим Стефаном Дечанским. Чули су за бројна чудесна исцељења пред моштима нашег краља, зато су желели да га однесу у своју земљу. Међутим, у дечанском селу застану кола са светим моштима. Ништа није могло да их покрене, ни за милиметар. Сазнавши за њихову подлу намеру, турски војници, који су држали ред у Метохији, хитро дојезде у Дечане. Кола су су се сама покренула у правцу манастира.Тако се Свети краљ вратио у своју задужбину. Средином деветнаестог века, постојала је опасност да се заруше темељи дечанске светиње, који су били шири од манастирских зидова. Првобитно су били обложени оловом, али су бројни освајачи поскидали метал, а зуб времена је крунио ситни камен који се урушавао. Велика брига притисла је  дечанског  игумана Рафаила. Са братијом је из Бистрице довлачио крупне, здраве комаде камена којима би заменио старе. Двеста година  је манастир чувала албанска породица. Албански војвода Раста је био спреман да потегне оружје на првог мајстора који удари на стари темељ, стрепећи да ће се зарушити храм. Тај посао је преузео на себе лично игуман Рафаило, претходно се обративши албанском војводи, уверавајући га да не брине. Било је то време  када је било више части и доброте међу људима...

... У рано праскозорје крећем са групом ходочасника у Дечане, на празник Светог Стефана Дечанског. Сабрани око игумана манастира Подмаине, чекамо аутобус испред цркве Свете Петке у Будви. Скупила се наша дружина, која истрајно посећује православне светиње широм Црне Горе, Србије, Светога Космета. Чекамо да нам се придруже наши Бокељи, Херцегновљани, па да кренемо заједно. Брат се на брата ослања.Пут Дечана крећу приморци, успут нам се придружују Подгоричани.  Први пут путујем на Космет са мојима ближњима из Црне Горе. Сви смо као једна душа. Кроз поглед пониремо у дубине  братске љубави. Свитање нам се осмехује на домак Скадарског Језера. Имам утисак да нас прати благослов Светог Јована Владимира док пролазимо поред Пречисте Крајинске, да нас иза пенџера високе куле посматрају топле Косарине очи. Ћутимо помало сањиви. А, онда један анђеоски глас наше сестре из Будве тихо запева:,, Сини јарко Сунце са Косова...'' Пробудише се наша срца. Опет смо једна душа, један глас, једна духовна снага... Одјекује наше христољубље и родољубље, језди према Дечанима. На граничном прелазу на Рожајама, осећам снажно лупање срца, бије пулс, неконтролисано. Заривам нокте десне руке у длан, одлажем да припремим лични документ за улазак на Космет. Нешто пркосно ми не да се повинујем новој реалности. Истрајавам ... Једна рука ме снажно стисну за раме, рука мога подмаинског брата.,,Дај ми пасош. Селе, догодине у Призрену!''Борим се да не заплачем. Присећам се одлазака у косметске манастире из Србије. Све је било другачије, баш све... Док нижем успомене по ободима свога срца, ћутим полуспуштених трепавица. Неко дошапну:,,Имамо пратњу КФОРА.'' Испред наших аутобуса борна кола чувара мира на распетом Космету. Окренух се. Поглед ми се заледи на грдосији од челика која прати наш, последњи аутобус. Нисам знала из чијег су војног контигента.Зашто бих то морала знати. Осетих још снажније дамарање у крвотоку.,, Догодине у Призрену!''-шапуће крај мог лица мој подмаински брат и грли ме заштитнички, снажно.

А, Метохија се умирила, распрострла се као мајчино крило. Пролазимо кроз предео у коме доминирају тек изграђене куће, вишеспратнице. Јарко црвени кровови извирују иза високих зидова који опасују поседе нових власника. Како ли се живи иза тих бетонских бедема?Срце ми озари радосно сећање на пријатељицу Албанку, из Улциња. Препознаше нам се душе једног лета на домак мале улцињске плаже. Водила ме својој кући на Бајрам, моја Кинета. Али, овде...Сетих се једног ранијег доласка у Призрен. Док сам седела у ауту, на паркингу испод огромног ораха, пренуо ме је поглед жене забрађене огромном белом марамом.  Молећивим погледом гледала је упорно у мом правцу. Отворих прозор, не знајући како да јој се обратим. Само је пружила длан, очекујући новчани прилог. За кога, Бог зна. И нека је на спасење ма коме да је стигло моје мало милосрђе. Хитро је из џепа дугачког беж мантила извадила неколико ораха и осмехнувши се спустила их у у моју десну шаку. Удаљила се хитрим кораком. Да не беше тих ораха, помислила бих да је то била каква нестварна  прилика, опсена, привиђење...Тада сам на елегантном каменом мосту први пут видела жене одевене у горанску народњу ношњу, са широким тканим сукњама и кошуљама од беж призренског платана. Биле су забрађене шареним марамама. Неодољиво су ме подсећале на Индијанке са Анда које носе у корпама своју рукодељ да је продају радозналим туристима, жељним свега необичног и егзотичног. Из успомена пробуди ме глас нашег духовног путеводитеља. Стигли смо на домак манастира. На травнатој порти загордили се Високи Дечани. Монаси ужурбано промичу кроз порту. Слава је. Свако има своје послушње. Наше аутобусе заустављају италијански карабињери који чувају манастир. Љубазно саопштавају нашем свештенику из Тивта да морамо поштовати правило, да не можемо ући пре седам сати у манастир.,,Падре, падре пер фаворе...''-узвикује глас карабињера са подигнутом руком. Али, ми смо браћа, дошла из далека. Дечански игуман у неколико корака дотрча до италијанског заповедника. Проговорише неколико речи и ми закорачисмо на стазу која се спушта до дома наших душа.

Свечана аријерејска литургија још одзвања у сећању. Јека манастирских звона на моменте ме подсећала на топот коњаника цара Лазара,  на одјек калпака на седам Југовића, на звекет бројних дуката у девојачком колу. Ти звуци су на тренутак попримали и тонове тужбалице и сватовске песме. Тако их је моја душа осећала располућена у радости и болу. Миомирис тамјана, светлост бројних кандила, тајновите очи са фресака, анђеоско појање монаха за певницом... све се сливало у душу као медоносни нектар у пчелиње саће. У тренутку се окренух. Иза витких мермерних стубова стајало је десетак италијанских војника, преданих литургијском богослужењу. Лица су им била блага, очи загледане у древни иконостас.Са скупљена три прста, често су чинили знак крста на својим грудима. Срце ми се испуни радошћу. Мој будвански брат је увек уз мене, као да је моја сенка. Тихо прошапута: ,,Добро ти је казало срце, селе моја. Овде у Дечанима примили су Православље.''Причестише се заједно са нама, а потом смо се стрпљиво провлачили испод кивота Светог краља, Стефана Дечанског, чудотворца уверени да ће нас чувати и бдити над нашим душама.

На манастирској тераси, за коју сазнасмо да ју је доградио кнез Милош, окуписмо се око неколико дечанских монаха. Из гостопримнице су се чули ужурбани кораци и звецкање  прибора за јело.Слава је. Угостиће се сви гости. Сазнајемо дирљиве податке из живота манастирског братства. У Дечанима се чува заветна књига, у којој су уписана имена из неколико генерација монаха који су се заветовали да неће напустити манастир, осим у случају ропства. Многе албанске породице посећивале су манастир са вером и поштовањем светих моштију Стефана Дечанског који је даривао исцељење свима који су му се  обраћали срцем. За време ратних сукоба, из новије историје, монаси су делили храну са своје економије и албанским породицама. Заплаках над илустрацијом једног албанског дечака која се чува у манастиру. На цртежу нацртана крава и монах који додаје млеко албанској деци. О, Боже дај нам чисто срце у грудима.Тај цртеж је пронађен пред манастирским вратима, као уздарје. У манастирској гостопримници пажњу ми привлаче високе  воштане свеће. Помало су патиниране, потамнеле од вековног чекања.Те свеће је манастиру даривала царица Милица са завештањем да их запали онај јунак који ослободи Косово. Чекају...

Излазим из гостопримнице, да ослушнем душом звуке, боје и говор ветрова гласоноша што језде из правца Проклетија. Желим насамо да проговорим коју реч са Метохојим, да је по нешто приупитам, да јој се заветујем. Да запевамо тихано:,, Јечам жњела Косовка девојка.''Да убришем сузу са њеног рањеног лица.Да подигнем главу према небу и завапим:,, Господе, не остави народ твој без наде!''Испод храма,  ослоњена на милост Божију, сабрала се група последњих стражарника косметске земље. Седе на клупама прерано остареле мајке у црнини. Неколико стараца ослонило своје бриге и године на штапове. Засија Сунце из дечјих колица. Млада мајка загледана у дечанске сводове.Кроз порту пројездише ситни корачићи. С ножице на ножицу, скакућу девојчице у дивним цветним хаљиницама. Мајко Божија, не дај ми да заплачем. Не, сада, молим ти се. На рамену осетих благу руку. Осврнух се. Италијански војник, мој брат у Христу, нуди ми колаче из ланч пакета. Загрлих га. Заплаках на његовом рамену. Причам на мом језику. Молим га, захваљујем му се, па га благосиљам, па плачем. Све разуме...Све разуме...Једна старица се осамила под манастирском стрехом. Избледела црна одећа, на глави сива марама, која је некада била црна. Прибирам снагу да јој приђем. Морам. Ако то не учиним, каква сам импулсивна и емотивна, вратићу се сама на Космет, да је тражим док је не препознам.

-Мајко, могу ли да се сместим овде поред вас? –изустих мирно, најмирније што сам могла.

Погледа ме напаћеним погледом у коме су згаснуле све светиљке и угасла свака нада.

-Бог те благословио, кћери. Сједи. Има мјеста под капом небеском за сваку живу душу. Само... Не знамо колико нам несретнима треба да скрасимо живот на овој напаћеној земљи. Мени више не треба ништа. Само да ми се Бог смилује што прије.

Склупчах свој бол на њеним грудима. Болност само могу да дарујем овој светој мајци која подиже поглед ка Царству Небескоме. Нисам је ништа питала. Нисам џарала по љутим ранама. Само сам ослушкивала њено тихо дисање и слабачке откуцаје срца. Најпре ме пригрли једном руком, а потом  ме и другом руком снажно приви уз своје груди. Осетих у мојим жилама љубав мајке...

-Могу ли нешто учинити за тебе, мајко?

- Можеш дјете моје. Бог ми те послао. Ја сам Даринка. Издала ме снага, живот ме напушта. Запали, понекад, свјеће за моје синове, за покој душа њихових. Они су ...њих тројицу мајка посла Светом Лазару. Запали и за моју душу. Мало прије, или касније, свеједно...

Ако заборавим тебе, Космете, нека ме заборави десница моја! Догодине у Призрену!  Боже, учини да победи мир, разум и слога међу народима.Амин!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: