|
|
|
 | Небојша Јеврић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
MAJSTOR
U Tanasijinoj kući su uvek svi bili majstori. I đed. I otac. Živeli su u planinama iznad Sarajeva. Sve što je težaku čoveku trebalo oni su umeli napraviti. Od ralice, jarma do grabulje. Od zidanja do šindre. I nikad nisu bili sirotinja. Imali su i zemlje. A i dubrovački dukat bi se našao, za teška vremena.On se prvi spustio u grad. Zaposlio kao domar u Domu za slepe.Ali kakav! Struja, vodovod, grejanje, tišleraj, krov - nije bilo toga što on nije znao popraviti. Kupio je plac u Nedžarićima i prvo napravio radionicu. Kuća je bila velika, trospratna. Sazidao kamin. Skoro sve je sam radio. Ostalo na mobu. Pola Nedžarića, gde su se spustili planinci , dugovalo mu je i odrađivalo.U kuću je retko ulazio. Da jede i da spava. Radionica je bila njegov svet.Sav zarađeni novac davao je za alat. Najbolji. Najskuplji. Nema te vrste alata koji on nije zbavio. Svi su ga voleli i svima je pomagao. Nije mu nikad bio bitan novac već dobro urađen posao. Onda se smeškao osmehom dečaka.“Kad budeš imao, platićeš. Platiće Bog. Bitno je da smo završili.”Svako leto je provodio sa porodicom na moru u učeničkom domu u Boki.Tu je održavao Dom. Popravljao sve što je bilo za popravku. Pomagao crkvi. Svi su ga voleli. Nije bilo nikog kome pomoć ne treba.Mučila ga je samo jedna muka. Nije imao muških potomaka.Što nema kome zanat ostaviti. Alat.Imao je ćerku lepoticu. Nežnu plavušu gotovo providne kože i kao more modrih očiju.Imao je i komšiju. Momka lepotana, kicoša koji je odrastao na obali, a tu je bila luka.Bio je galeb i kockar, i nije mu padalo na pamet da nešto drugo bude. Nikad nije radio.Preplanuo ,mišićav, prelepo građen, uvek doteran po poslednjoj šanerskoj modi. Sa velikim zlatnim prstenom na malom prstu, poklonom precvale Švabice. Nije mu teško bilo da zavede devojčicu koja je u njega gledala od dvanaeste.Ostala je trudna i udala se pred rat.Tanasije je pored zetove uboge kućice kupio plac i sazidao im velelepnu kuću, za jedno leto.Vratio se u Sarajevo, u Nedžariće.Za rat je saznao kad su granate počele da padaju po naselju, kad su snajperisti počeli da ubijaju ljude po ulicama.Na Pale smo ga izvukli gelerima izbušenim jugom, njegov sestrić Mišo i ja. Kola su bila puna i ja sam držao u ruci izbačenoj kroz prozor kavez sa papagajem bez kojeg Gogi, Mišov sin, nije hteo da spava.On je sedeo na zadnjem sedištu i ponavljao “ma šta ovo bi?”Verovao da će brzo proći ,da će se uskoro vratiti u svoju radionicu.Sa Pala je otišao za Crnu Goru kod zeta. Zet mu ni dobar dan nije rekao. Ni jednu reč. Ni tad ni kasnije. Prolazio je pored njega kao da ne postoji. Zet je nastavio da živi kao pre ženidbe. Sređivao je frizuru i sam izlazio iz kuće. Vraćao se pred zoru. Živeli su od Tanasijevog novca.Od ćerkine lepote ne beše ostalo ništa. Smežurala se, smršala. Prirodna, talasasta duga kosa se ispravila. Skratila je.Ništa je nije pitao.U to vreme razboleo se od vetrova i snegova, od spavanja po bajtama, moj pobratim a njegov sestrić Mišo. Morao je da ide u Igalo na lečenje. Svakoga dana dolazio mu je ujak. Majstor nikad nije mnogo pričao.“Eh da mi je samo moj alat” ,samo bi s vremena na vreme uzdahnuo.Sedeo je na dnu kreveta i čestao plakao. Ostajao je po tri sata. Često se dešavalo i da zaspe.“Alat, eh, alat …”Na drugo se nije žalio.Primili su ga za domara u bolnici.Umro je prvog radnog dana. Eksplodiralo mu je srce. Sahranjen je u crkvenoj porti.Ubrzo je poginula zetova majka. Jedina žena koju je zet lepotan voleo. Udario je auto dok je prelazila magistralu.
|
