детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

На уласку у Руговску клисуру, крај пећке Бистрице, удомила се душа српске православне цркве. У том светом месту су корен, стабло, крошња, гране и гранчице бића српскога народа. Цркве у патријаршијској порти личе на букет косовских божура.  Сведочник  су прохујалих времена у којима се вера градила и бранила, селила се пред налетом хорди и освајача, скривала као прогоњени светитељи, али је опстала, траје и трајаће. Пећка патријаршија-место где је крштен српски  народ, где је причешћен, где је духовно прогледао и проходао.

Било је касно летње после подне.Враћала сам се са пријатељицом са летовања на црногорском приморју. На радију звонки глас пева ,,Јечам жњела косовка девојка...''У мојој души се смењују сцене, патњи,посрћућих корака, гладних, изнемоглих ратника, скочањених крај пута са вапајем на уснама:,,Хлеба...''Вијуга колона прогнаника са отаџбинског прочеља,посрће кроз Руговску клисуру. Премотавам у сећању сцене из романа Добрице Ћосића,,Време смрти.''Сва ми душа у цвилећу рану претворена. Прочитах то обимно дело пред полазак на летовање. Невероватно ме подсети на Толстојев,,Рат и мир''. Боље да нисам. Разболех се после читања. Али, у исто време, и очврснух у родољубљу и пркосу.

-Идемо на Космет.Продужи одмор, узми боловање, слажи, измисли нешто...Идемо кроз Руговску клисуру на Космет-изговорих у трену, одлучно, вапајно, заповедно.

-Знаш ли какав је пут кроз Руговску клисуру, четрдесет километара макадама. Рачунај, да ћемо део пута путовати ноћу. Зар баш мораш сада да идеш на Космет?

-Морам. Да сажежем ову ватру у души док она није сагорела мене. Хоћу да видим проклете Проклетије. Па, бре! Зар се две потомкиње солунских ратника плаше мрака? Преци нам се у гробу преврћу. Да сам се ја препала, па ни пола јада. Али, ти? Кад би те чули они којима си претпостављена. Збогом твоме крхком ауторитету.  

Погодих у мету.

-Хајде, преузимај волан. И да знаш да ћеш возити макадамску етапу.

Још једном прођох кроз проверу моје упорности. Не одустадох.

На Чакору нас је дочекао нестваран призор. Ма, колико да смо журуле, застадосмо да се дивимо недирнутој природи. Сунце је распростирало пурпурну светлост по проплацима. Последњи одсјај преливао се преко некошених ливада. Горштак са црногорском капом на глави, снажним рукама је уплитао танке гране у ограду која уоквирује катун.

-Кобогда, ђецо? Само што се није смркло.

-Идемо на Космет- одговорих жустро, као из топа.

-Е, богуми, јуначне вас мајке родиле. 'Ајте окрјепите се кисјелом вареником, па нека вам је Свети Василије у помоћ. Но, ђецо, а да поразмислите још...Вељу, биће дана, није задња ура.

Заблагодарисмо и кренусмо. Окренух се. Наш домаћин стајаше са приткама у рукама, пратећи нашу одлучност. Одмахну главом лево десно и настави вештим рукама да плете ограду оплетушу.

У кањон Руговске клисуре стигосмо у полусутону.Још увек путујемо уским асфалтним путем. Проклетије се претећи накострешиле на две пустоловке. Ћутимо.

-Што сад не певаш, јуначна? Прпа, а?

-Јечам жњела косовка девојка, јечам жњела мајчице, јечму говорилаааа-нешто као певам, а не препознајем сопствени глас. Моја сапутница отвори касету у ауту. Поред мењача спусти службени пиштољ. Тек тада схватих да понекад нисам сва своја.

-Не уздај се у ово превише. Не затребало нам...

Следећу етапу пута памтим као сцену из акционог филма. Ноћ је. Са обе стране пута само планински масив, сив, претећи. На макадамском путу с муком управљам возилом. Светлост фарова осветљава крупно камење на уском путу. Боже, само да не наиђемо на одрон. Само то не. Више не певам, али се и не плашим. Ћутимо. Концентришам се на вожњу.

-Не кажњавај ме више. Мењамо улоге. Осећам да се ближи крај овог путешествија.

И заиста беше тако. У даљини су се назирала светла града. Чека нас Пећ у коју први пут долазим из овог правца. Осећам се спокојно иако је све прокључало на Космету. 1988.година. Приближавамо се граду. Све изгледа, тихо, умирено. На уласку дочекује нас полицијска тројка под пуном опремом. Полицајац подиже знак стоп. Мало сам нервозна. Моја другарица се осмехује. Помислих да је мало скренула с памети. Излази из аута. Полицајац је поздравља одсечним покретом руке. Она му прилази и грли га. Мајко света, ко је овде нормалан. Сви. Наиме, наишли смо на наше Ужичане, а моја сапутница им је, на неки начин, претпостављена.

Смештамо се у хотелу,,Метохија'' који одише неком патинираном отменошћу.Ентеријер је у тамно црвеним тоновима, апартман удобан, са масивним класичним намештајем.Остаћемо седам дана, посећујући косметске манастире и пунећи душу поносом и духовном снагом.

...Манастир Пећку патријаршију сачињава неколико груписаних цркава.Главни храм посвећен је Светим апостолима. Комплекс сачињавају и цркве посвећене Светом Димитрију, Светом Николи и Богородици Одигитрији. Свети Сава је установио прву српску аутекефалну архиепископију у Пећи, која је обухватала све епископије на територији краљевства. Патријаршија је делила судбину свога народа. Тако је остало до данашњих дана. У време турских освајања и сам опстанак Патријаршије био је доведен у питање. Чудан смо народ, ми Срби. И кад нас ишчупају из корена, прекалеме нас на туђем стаблу, остане запис у генима, да опомиње, саветује, заветује, бодри... Да, такав је био и велики турски везир Мехмед паша Соколовић. Одан турској империји, посвећен и заклет, али тај ген херцеговачки је одјекивао у души као звона са тврдошког манастира у његовој постојбини. Захваљујући њему,Пећка патријаршија је обновила своју аутокефалност. Султан Сулејман Величанствени је поштовао верност свог великог везира и није се оглушио о његову молбу да се поробљена раја окупи око своје вере и свога новоизабраног патријарха Макарија Соколовића, рођака Мехмедовог. Патријаршија је прихватала вођство у народу и када другог вођства није било. Рушена, паљена, скрнављена, Патријаршија је, увек, васкрсавала трудом верујућег народа, монаха и помоћи братских православних народа. У седамнаестом веку, патријаршијско благо је сакривено у једном кубету у манастиру Грачаница. Турци су открили ризницу и све су однели. Записано је сведочанство грачаничког монаштва да девет коња није могло да повуче све драгоцености. За време велике сеобе Срба под Арсенијем трећим Чарнојевићем, патријаршијске драгоцености пренете су у Сремске Карловце. Чергијала је патријаршија, прокишњавала, рушена, али из темеља је изнова ницала нова и светла. Нису је поштеделе похаре ни у савременој историји.Осамдесетих година прошлог века, подметнут је пожар у манастирским конацима.Тридесет монахиња и неколико гостију налазило се у конацима. Тридесет богоугодница је била претња несретним душама у којима је царовало зло. Бог их је спасао, али конаци су изгорели, у њима све што је сабрано после бројних похара манастира. Али, душа...Душа једног народа је неуништива...

Из хотела,,Метохија'' крећемо на ходочашћа косметским светињама. Рано је јутро. Звоне звона са патријаршијских звоника. Звоне векови славе и непокора. Масивна дрвена капија отшкринута. Закорачисмо у порту у којој се скућила духовност, молитвеност, заветност, тегобност, истарајност. Само неколико верника на литургији. Молитвеност старих монахиња узноси се до посивелих црквених сводова. Чуварице темеља, страдалнице, молитвенице, упорнице, неустршивице...Постидех се својих сигурних снова, безбрижних свитања, хтења, жеља, летовања, путовања...Овде је једина жеља издржати и опстати. Можда најверније осликава патријаршијске векове шам дуд, стар седам векова. Засадио га је Сава други, син Стефана Првовенчаног. Враћајући се из Јерусалима, пролазио је кроз Сирију из које је донео садницу шам дуда. Стабло је оронуло, расцепљено, подупрто са неколико дебелих облица. Али крошња је жива,  богато окићена сочним плодовима. Три танке младице изникле из старог стабла загледане су у небо и у непролазност.

-Мати Февронија, благословите да понесем неколико плодова шам дуда. Можда ће из њих нићи нове саднице у мом врту.

- Никоме није пошло за руком, кћери моја. Дођи овде и наслађуј душу. Донеси окрепљење и снагу овим напаћеним душама што молитвом бране олтар васцелог нашег рода. Ако је Бог с тобом, чега се бојиш. Ако није, чему се надаш.

Те речи су биле прекретница у мом усходишту у вери, нади и љубави. Путоказ.

На путу за Дечане, застадосмо испред гомиле бостана. На старом комаду одеће склупчао се дечак у избледелој одећи.Елегична мелодија се извијала из необичног инструмента у виду дуге металне цеви. Млади продавац бостана уљудно одложи свој инструмент. Устаде да нас услужи.

-Како ти се зове тај инструмент?

-Кавал. Ти не знаш шта је кавал. Дињу, оћеш, лубеницу 'оћеш?

-Хоћу, и дињу и лубеницу. А, где мериш свој бостан.

-Узмеш, тако. Један комад, један динар.

Е,сад треба бити пристојан. На испиту је и скромност и поштење.Не можемо узети најкрупнији бостан за један динар.У тамнопуту ручицу спустисмо новац. Дечаково лице поприми радостан израз. На кавалу одјекну мелодија веселијих тонова.

По повратку са Космета, тумарам кроз време, градску гужву, непрестано загледана у Свету српску земљу. Несмирај гребе по души. Нисам иста, не могу више ни бити иста. Напустих посао пре краја радног времена. Морам да напишем једно писмо док ми нису побегле мисли, емоције...,, Господине преседниче...''Пишем и плачем. Пишем писцу ,, Времена и смрти'' који те године постаде преседник окрњене државе. Помињем ликове из његових књижевних дела, поистовећујем се са његовим јунакињама. Да, час сам Милена, час Надежда. А, он? Он је Вукашин Катић, најсличнији је њему.Молим га, да са позиције преседника државе, учини нешто за обнову манастира Бањска. Задужбина краља Милутуна,  коју је градио  за своје сакрално место, цвили зарушена. Кроз распукле зидове, провирују ликови светитеља са фресака. Педесет храмова је подигао српски краљ. Урушава му се дом. Написах писмо, смирих душу. Мој омиљени романописац ми је одговорио, рукописом. Ето, тако беше. Бањска је обучена у ново рухо. Слава Богу за све!

Пећка патријаршија ме зове, све чешће, све гласније. Чујем још је жив и шам дуд, још рађа сочним плодовима. Над распетим Косметом светли круна Лазарева. Пред престолом творца, за наш Јерусалим се моле свети Немањићи. Биће како Бог одлучи. Догодине у царском граду Призрену!   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: