|
|
|
 | Ненад Симић-Тајка | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Ничија земља
Због осећаја мучнине Зоран се вратио са тениса раније но обично. Бацио је рекет у ћошак и затражио лимунаду од жене. Мисли о вожњи, коју има по подне и лошем хлађењу кабине камиона прекида оштар бол у грудима . Врисак жене и разбијену чашу није чуо, док је лежао испод стола, јер се њему одмотавао неки други филм.Лежећи на леђима са аутоматском пушком на грудима у заседи мирује Зоки са још 19 специјалаца Јахоринског одреда полиције Републике Српске. Сваких неколико минута од ува до ува шапатом се обавештава колико им се приближла непријатељска група. Игман -Трескавица и тај кланац, све је то “ничја територија“, јер је ниједна од зараћених страна у суштини не контролише. Кад дође тренутак он је спреман да пређе у седећи став, јер му заклон тако диктира, а до тада мора да трпи тај нелагодан положај “тушираног“ борца и зато се искреће мало у страну, затежући опрему као некад кимоно. Труди се да дисањем не наруши гробну тишину, ослушкујући све около. Јасно чује како му пулсира жила на врату, убрзавајући своје ударање из секунде у секунду, како се блиски сусрет неминовно приближава. Не може да заустави слике које му лете кроз главу без икаквог реда. Син и жена који су тамо негде, у Србији. Родну Херцеговину. Ти војници који прилазе ближе, па и они су нечји синови и нечија браћа. А треба их елиминисати по задатку.“Шта ћу овде? “, зачу Зоки свој унутрашњи глас. Онда се ређају слике кад су Хосовци претурали по њиховом страну с почетка рата. Мајка и супруга плакале и молиле да им не одведу мужа и сина. Већ су журно трпале дуван у његове џепове, да им се нађе ако га ухапсе. Његово путешествује кроз скоро све републике и Мађарску, па најзад у сигурну Србију. Прође му кроз главу и лик погинулог друга који је, рањен, активирао ручну бомбу себи на стомак да би поштедео неколико својих сабораца, спремних на немогуће, не би ли га извукли.-Која громада од човека, помисли. Сад је у ничјој земљи на ничјој територији у БиХ. Чује пољског миша који је шушнуо у грмљу. Неку птицу у даљини,-Као да је злослутни гавран? -ује и оно што ће тек да чује за десет секунди кад пуцњава престане. Цијук у ушима као одјек на сву буку, паљбу и хаос око себе.Већ осећа мирис барута, који га подсећа на близину смрти, јер му није прва акција те врсте. Ишчекивање га излуђује. Зноји се као на струњачи пред крај меча. Већ види себе како се са друговима повлачи после испаљених рафала, мењајући оквир на пушци. И они ће се повући, вукући рањене и мртве са собом. Тако је ратно правило ‘ничје територије!’ Повлачи се у журби Зоки да не чује јауке и дозивања рањених непријатељских војника. Да буде што даље од тог крвавог, уклетог места. Срећан, што је вечерас жив и што није слагао петогодишњег сина када га је овај пред његов полазак у акцију питао:“Где идеш? Кад ћеш се вратити тата”?Мислио је да је направио добар штос кад је иронично не слагавши одговорио: -Иде тата на пос’о.Други део дечијег питања га је натерао да ужурбано набаци 35 килограма опреме на себе и сасвим озбиљан изађе из собе. Радује га сазнање да ће све супруге његових сабораца које са зебњом чекају на паркингу хотела аутобус са ратницима, одахнути кад виде своје мужеве живе и здраве. Да ће им са лица спасти гримаса ужаса и смрти. Овај пут свима уз божју помоћ. Што ће се увече у соби опет играти џудоа са сином Сашом, учећи га свим захватима, бацању и падању. Само сину ће дозволити да га обори на оба плећа, јер он лукаво користи тај тренутак да га у игри помилује, загрли и осети. Да се вечерас радује што је жив јер …јер, сутра тата поново иде на пос’о.Двадесетак година касније, са америчког носача авиона, мало у игри мало у вежби, скочио је без страха у Персијско море син Саша, као и остали маринци.
|
