детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Светлана Матић:

Где је и мала искра Божанског, велика чуда чини!

Светлана Матић рођена је 19. јуна 1966. године у Београду где је завршила Педагошку академију за образовање наставника разредне наставе 1987. године и Филозофски факултет, одсек педагогија 1993. године. Дипломирала је 2014. на Вишој теолошко-педагошкој школи у Штребесдорфу крај Беча и стекла звање наставника православне веронауке. Радила је као наставник разредне наставе у ОШ „Вук Караџић“ у Рипњу и ОШ „Филип Филиповић“ у Београду. Професор је матерњег језика у бечким основним школама. Предаје босански, хрватски и српски језик. Учесница је многобројних научних и стручних скупова. Сарадница је педагошких часописа и листова, као што су Учитељ, Просветни преглед, Настава и васпитање, Споји итд. Написала је једанаест уџбеника и књига поезије и прозе. Редовна је чланица Удружења књижевника Србије, Матице српске, Удружења „Милутин Миланковић”, СПКД „Просвјета” Аустрија, Удружења писаца „Седмица” из Франкфурта, дописни члан Одељења друштвених наука Српске краљевске академије иновационих наука (СКАИН) и потпредседница Удружења „Вукова породица”. Оснивач је и прва председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић”.

Сврха живота је саморазвој. Изразити савршено своју особност, то је животни задатак сваког од нас. 

Осцар Wилде

Светлана Матић - књижевница

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Београд, април 2022.

Светлана, осврнувши се на објављивање Ваше прве књиге, како и када је заправо настао Ваш први корак у свет књижевности?

У основној школи сам још, по речима моје пок. учитељице Гордане Катанић, показивала таленат за писање и лепо осмишљавање сопствених мисли. Неколицина мојих раних писаних радова, на различите теме, су били запажени, па сам добијала награде на школским, градским и општинским такмичењима. Објављивала сам своје писане радове и песмице у листу „Тик-Так“ и „Дечјим новинама“, које су штампане у Горњем Милановцу. Одувек сам волела да читам књиге, па ми је та добра навика помогла да обогатим свој речник и изразим своја осећања и ставове усмено и писмено, када је то било потребно. Љубав према књижевности је остала у мени све до данашњег дана.

Ваш позив је засигурно утицао на то да првих неколико књига које сте објавили буду посвећене деци. Деца су, могло би се рећи, строжија публика и оно што им пишемо, мора константно да им држи пажњу. Какве су повратне реакције Ваших најмлађих читалаца?

Као педагог који је цео свој досадашњи радни век посветио васпитању и образовању деце, поносим се чињеницом да сам била у прилици да радим посао у струци, на свом језику, како у Београду, тако и у Бечу. Већ дуги низ година, предајем матерњи језик (српски, босански, хрватски) у бечким основним школама.

То је привилегија, па посао обављам веома одговорно, припремајући се за наставу као и првог дана. Дечје жеље, потребе, интересовања, осећања, ставове о жвоту и различитим темама, схватам озбиљно и покушавам да им помогнем, да разреше многе дилеме у овом веома захтевном и компликованом времену у коме живимо.

Није једноставно написати дечју књигу. Трудим се да пишући о разноврсним темама, деца схвате поенту и да извуку поуку. Увек ми је стало до дечјег мишљења, па све њихове предлоге и критике узимам озбиљно, иако су њихове ракције позитивне на досадашње моје књижевно стваралаштво, а које су имали прилику да прочитају.

Књиге намењене деци, које сам објавила до сада, а које бих истакла су: “Буквар – Наш језик“ Просветни преглед“, Београд, 2010. „Наставни листови за наставу на матерњем језику“, Просветни преглед, Београд, 2010. „Дечји бисери“, Чигоја штампа, Београд, 2011. Игра-књига за децу и одрасле, Чигоја штампа, Београд, 2013. „О љубави с љубављу – Дечји искази и афоризми о љубави“ са Александром Чотрићем, Пчелица, Чачак, 2014. „Мајка – Муттер“ – Песме за децу и одрасле на српском и немачком језику, Ауторско издање, Београд, 2016.

Пошто се неколико мојих књига за децу налазе у библиотекама у школама у којима предајем, ученици се увек изнова изненаде, када виде да је међу ауторима и њихова професорка. У тим тренуцима се отварају и различита питања, на која врло радо дајем одговоре.

Књига „Певам дању, певам ноћу / Писма Мини Караџић“свакако је посебна и одлично прихваћена код публике. Обзиром да  живите и радите у Бечу, где постоје неизбрисиви трагови српске културе, да ли је то био један од мотива за ову тематику? Шта је то што Вас је посебно подстакло да пишете о Мини Караџић?

Беч је пун српских трагова, када је реч о култури, језику и науци. У протеклих неколико векова, није било ни једне истакнуте личности, српског порекла која се није школовала или објављивала своја дела у космополитском Бечу. Неки од њих су оставили неизбрисив траг не само у српској, већ и европској цивилизацији, попут Вука С. Караџића, Петра Петровића Његоша, Доситеја Обрадовића, Милутина Миланковића, Паје Јовановића, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Иве Андрића, Богдана Богдановића, Мила Дора, итд. 

Проучавајући живот и рад Вука Караџића, схватила сам да му је у свему много помагала његова ћерка Мина. Одлучила сам да проучим њен живот и рад и схватила да је њен допринос огроман у очувању и превођењу српских народних умотворина и у повезивању двеју културе аустријске и српске. Књигу о Мини сам објавила, након три године истраживачког рада, на српском и немачком језику.

Књига “Певам дању певам ноћу/Писма Мини Караџић” објављена је   поводом 190. родјендана Вилхелмине Мине Караџић, у издању Банатског културног центра и СКПД “Просвјета” – Аустрија 2018. године.

Књига је написана у виду епистоларних писама у којој сам коментарисала Минин лик и дело са књижевног, теолошког и педагошког становишта. Рецензент проф. др Предраг Јашовић говорећи о овој књизи, између осталог, каже: „Светлана Матић је, према оствареном делу и замашном броју награда, препознатљиво име у књижевном сазвежђу на штокавском говору свих трију дијалеката српског језика. Њена најновија књига “Певам дању, певам ноћу/ Писма Мини Караџић је вишеструко занимљива и значајна. Епистоларна форма је готово стара колико и потреба људи да комуницирају формом рукописа, где је адресант могао да промишљено, узвишеним стилом конципира своје мисли и намере и тако их јасно и лепо саопшти без бојазни да ће му неко вадити речи из контекста, или ће нешто додавати. То је записано, као запис остаје да траје. Ова писма ће трајати, јер именовање адресата Мини Караџич, чије је име обележено трајањем, неминовно морају бити консултована кад код неко од књижеввних критичара, или истраживача прошлости XИX века хоће да разуме лик и дело Вилхелмине Мине Караџић.“

Писали сте и о Милици Стојадиновић Српкињи, што је такође једно од Ваших настојања да људе који су веома значајни не препустите забораву, што је заиста племенито. Шта сте нам оставили забележено и неизбрисиво у тој књизи?

Књига „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“ објављена је 2019. године у ИК „Прометеј“ из Новог Сада. Рецензент књиге је др Вјера Рашковић Зец из Беча, а лектор Татјана Јанковић из Београда.

Рецензент Др Вјера Рашковић Зец о књизи, између осталог, истиче: „Након успешне књиге посвећене Мини Караџић, Светлана Матић нас уводи у свет још једне велике Српкиње, Минине пријатељице Милице Стојадиновић, која је себи додала призивак Српкиња.

А ко је, уствари, била Милица Стојадиновић Српкиња? Најбоља српска књижевница 19. века, предана свим својим бићем Србији. Зашто је важан „Пролог“ у књизи Светлане Матић? Зато што ће читалац сазнати не само све о Миличином  родољубљу, него чак и о односу према српству генијалног Николе Тесле. Милица је била лепотица господствених манира. Дугујемо велику захвалност Светлани Матић што је проучила и истражила све у вези са животом и књижевним радом Милице Стојадиновић Српкиње.

Открила је њену највреднију преписку са блиским пријатељима: Вуком Стефановићем Караџићем, његовом ћерком Мином, Његошем, Бранком Радичевићем, Михајлом Обреновићем, као и са маркантним страним писцима у раздобљу романтизма: Боженом Немцовом и другима. Сарађивала је са песником Лудвигом Аугустом Франклом, искреним пријатељем Србије и Срба, али их је и критиковао због немарног односа према Милици, којом су требали да се довека поносе, а не да је избаце већ из другог издања „Историје српске књижевности“. Најприсутнија личност у Миличином животу био је Љубомир Ненадовић. Посветио јој је песму пуну дивљења, истичући да су њене песме огледало српске душе.

У претпоследњем поглављу „Рекли су о Милици Стојадиновић Српкињи“ Светлана Матић таксативно наводи  значајније писце и личности, домаће и стране, цитирајући њихове похвале. Ковали су је у звезде: Даница Вујков, Вера Копицл, Јара Рибникар, Мира Алечковић (приликом  уручивања награде за поезију која носи име Милице Стојадиновић Српкиње), Танасије Младеновић, Даринка Јеврић (приликом отварања 18. књижевних сусрета 1. октобра 1994. г. у Новом Саду), Матија Бећковић, Петар Петровић Његош („Да нисам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.“ Срела се и са немачким песником Габријелом Загдлом, чије песме је знала напамет. Нама Србима у Бечу биће најзанимљивије Миличино познанство са кнезом Михајлом Обреновићем и његовом супругом Јулијом.

Светлана Матић истраживала је не само  рукописе у Матици српској везане уз Миличин животни пут, него и њен богати духовни живот. Песникиња Светлана песникињи Милици посвећује песму, извлачи је из таме заборава и уводи поново у српску савремену литературу. Осветљава лик Милице Стојадиновић Српкиње не сухопарном критичком анализом њенога дела, већ топлом епистоларном књижевном формом обрачајући се Милици директно, интимно и топло, али са дужним поштовањем, персирајући је.

Ова књига Светлане Матић није ни есјистчка проза, ни литерарнохисторијски приказ живота и дела једног писца, већ лепа БАЈКА о „Врдничкој вили“. Форма пријатељске кореспонденције омогућава да се бајка претвори у фино метафорично ткиво саткано од ЧИЊЕНИЦА, јер Милица слави цара Душана и његово потомство, Косовски бој, Хајдук Вељка, Васу Чарапића, Карађорђа, Тешича, Чупића, Алексића, Милоша Обреновића, Стевана Книжанина, патријарха Арсенија и друге српске јунаке.

Трагична је судбина Милице Стојадиновић Српкиње. Лепа, образована, обдарена талентима, слављена, односом браће-небраће, након продаје родне куће у Врднику, пада у крајњу беду, у раље глади, алкохола, очаја и душевне болести у Београду, престоници земље коју је толоко љубила. Угасио се занос у њеним очима, како рече пријатељ јој Љуба Ненадовић. На крају Светлана Матић наводи све манифестације посвећене лику и делу Милице Стојадиновић Српкиње“.

Аутор сте и монографије „Срби у Аустрији“ са коауторством Марка Лопушине. Колико је захтевно радити неку монографију? Колико захтева истраживања, чињеница, информација?

Др Марко Лопушина је један од најбољих познавалаца српске дијаспоре. Дуго година истражује и проучава живот људи српског порекла у расејању, па ми је била изузетна част када ми је понудио да заједно напишемо монографију „Срби у Аустрији“, на којој смо радили пуне три године. Прегледали смо архиве и библиотеке у Србији, Мађарској и Аустрији. Исчитали многа дела, између којих би издвојила академика Дејана Медаковића и његову монографију „Срби у Бечу“. Обавили смо на стотине разговора са истакнутим Србима који данас живе у Бечу. Књига је објављена 2019. године у издавачкој кући „Прометеј“ у Новом Саду, а књига на немачком језику је угледала светлост дана 2021. године. Њен издавач је Заједница српских клубова у Бечу, а штампана је у „Прометеју“, у Новом Саду.

У књизи смо нагласили да када је 1966. године између Југославије и Аустрије потписан Споразум о регулисању запошљавања југословенских радника у Аустрији, на привременом раду у овој земљи се нашло 19.000 Југословена. Већина од њих су били Срби, потом Југословени у подзнаку Срби и Босанци-православци српског порекла. Они су представљали нуклеус, из ког је пола века касније, израсла Српска колонија од око 300. 000 људи у Аустрији. Највећи прилив радне снаге из Југославије на „привремени рад“ у Аустрију, догодио се од 1966. до 1974. године. Тако је у Аустрији 1971. године, већ радило чак 93. 300 држављана СФРЈ. Већина новопридошлих били су радници. Већ у првој фази боравка у Аустрији, мигранти су почели да стварају организације и структуре које би требало да им помогну да лакше поднесу одвајање од родног завичаја породице“. Данас српску колонију чине: радници, интелектуалци, уметници, спортисти и студенти. За педесет година привременог живота, они су градили Аустрију и Беч. 

Било је то време економског процвата Аустрије, па су предузећа раширених руку, дочекивала раднике са наших простора. Срби и Југословени су уложили у Аустрију милијарде сати рада и капитала, али су изграђивали и себе. Многи од њих су успели да постану бечка господа“.  Беч је данас са 200.000 хиљада Срба, главни град исељених Срба у свету.  Обележавањем 50 година од масовног радничког досељавања Срба и Југословена у Аустрију, оживљене су историјске приче о пет векова, колико српски народ постоји у границама аустријске државе. Први познати Србин који се населио у Хабсбуршкој династији био је српски племић Павле Бакић.

„Ова књига је наша прича о пет векова сеоба и пола века привременог српског живота у Аустрији“.

Оснивач сте и прва председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић”.  Реците нам нешто више о самом удружењу?

Аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић“ основано је 30. октобра 2019. године у Бечу. Друштво је равноправни члан Заједнице српских клубова у Бечу, од марта 2020. године и има следеће циљеве:

а) изградња мостова сарадње и културе између Србије, Аустрије и других земаља;

б) обогаћивање културног живота;

ц) неговање комуникације;

д) унапређивање и грађење културних и језичких веза између Србиоје, Аустрије и других земаља;

е) унапређивање и неговање различитих језика;

ф) промовисање културних и уметничких вредности Србије и Аустрије;

г) организовање предавања и састанака, излета, дискусионих вечери;

х) успостављање библиотеке;

и) организовање културних догађаја: читања, концерата, изложби;

ј) организовање радионица и семинара;

к) транспарентност активности и документације;

л) организовање различитих такмичења;

м) спровођење истраживачких пројеката, студија;

н) понуда различитих просветних и културних активности за одрасле, децу и младе;

0) сећања на личност и дело аустријске и српске књижевнице, уметнице и преводиоца Вилхелмине Мине Караџић. Више о платформи, активностима и пројектима, сазнајте на сајту Друштва: www.минакарадзиц.цом.

28. јуна 2021. године открили смо спомен-плочу Мини Караџић, на једној од зграда у Бечу, у трећем бечком округу, у којој је живела. (Расумоwскyгассе 22), одмах поред бисте њеног оца Вука Караџића. Основали смо библиотеку која носи њено име, а налази се у просторијама Заједнице српских клубова у Бечу.

Да ли су наши људи у Бечу, Аустрији активни у културним заједницама? Колико су интегрисани у друштво, политику, тачније на местима са којих би се могао чути њихов глас?

По мишљењу аустријских званичника, многобројна Српска заједница у Бечу је изузетно добро интегрисана. Неман нас, нажалост, много у органима где се одлучује, па би заступљеност у политичким партијама и учешће у политичком животу Аустрије могао да буде интензивнији.

Др Марко Лопушина и моја маленкост смо управо завршили рукопис о 50 година постојања Заједнице српских клубова у Бечу. Надамо се да ће књига изаћи до Видовдана 2022. године. Забележили смо све оне најважније активности из области фолклоре, спорта, културе, која су српска удружења и истакнути појединци организовали у протеклих пет деценија.  Дотакли смо се и потребе активнијег учешћа наше Српске заједнице у целокупном јавном И политичком животу Аустрије.

Овенчани сте многим наградама и признањима. Нећу Вас питати која од њих Вам је најдража јер је сигурно свака од њих заузела посебно место у Вашем срцу. Колико су оне заправо подстрек или обавеза да будете још бољи и активнији у друштвеној заједници?

Увек се радујем новом признању или награди, јер то је доказ да сте на правом путу и да је неко приметио ваш рад и залагање. Организовала сам неколико пројеката о развоју двојезичности и очувању матерњег језика у школама у којима предајем матерњи језик у Бечу. У тим програмима су учествовали: књижевница Јасминка Петровић, афористичар Александар Чотрић, песникиња Мирјана Булатовић, филолог и калиграф Татјана Јанковић, и многи други.

Била сам поносна што су аустријске школсе власти наградиле ове пројекте, а ученици су се радовали што су имали прилику да са нашим истакнутим писцима и посленицима културе, директно комуницирају у учествују у радионицама. Матица Србија је такође, приметила моје настојање да очувам српски језик у расејању, па су ми и те награде на срцу. Свака награда обавезује да се настави путем којим се иде и да се постижу још бољи резултати.

Трудим се да, мој допринос очувању српског националног и културног идентитета у расејању, буде континуиран и доследан. На овај начин желим да се, бар делимично, одужим вољеној Србији, за све што је уложила у моје образовање. Јер, како рече Вук Караџић, ако свако да колико може, неће народ пропасти. Више о наградама и активностима можете сазнати на сајту: www.светланаматиц.цом.

Какви су Ваши планови у некој блиској будућности? Радите ли на неком новом рукопису или имате у плану промоције и дружења са читалачком публиком, имајући у виду да смо се сви ужелели таквих дружења обзиром на ситуацију у протеклом периоду?

С.М: Др Марко Лопушина и ја радимо на новом пројекту. Наиме, реч је о туристичком водичу „Српски трагови у Бечу“. Наша истраживања су показала да у главном граду Аустрије данас постоји најмање 50 (педесет) српских места са пуним адресама, за које наша и аустријска јавност треба да зна и треба да их посећује. Постоје српски трагови у Бечу, који нису званично уписани и обележени. И них треба да посећујемо, да не заборавимо да је Вуков Беч, град и српског народа.

Ова књига ће бити водич кроз српски Беч. Она је путоказ кроз културу сећања на српско присуство у аустријској престоници. Модерним речником казано – ово је водич до српских дестинација нашим туристима, нашој омладини на екскурзијама, али и нашим људима који живе и раде у Бечу.

Светлана, много Вам хвала на овом, пре свега, веома пријатном разговору. Редакцији књижевног и образовног портала „Показивач“  била је изузетна част имати Вас за саговорника. Желимо Вам много среће и успеха у животу и раду. Надамо се поновном дружењу и даљој сарадњи. Свако добро!

Хвала Вама што сте ми дали прилику да за образовни портал „Показивач“ прикажем део активности везаних за развој и опстанак многобројне српске дијаспоре у алпској престоници. Редакцији и Вама желим много успеха у будућим подухватима.

Извор: ПОКАЗИВАЧ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: