детаљ слике: КРК Арт дизајн

ми

утваре куцају

утваре наступају

стижу и прете

грохотом се смеју

и пред нама играју

за кравату вуче

једна

ревер цепа

друга

грохот салом одзвања

и све трешти,

хитре руке

мрки погледи

револвери и сабље;

крв и пуцњи,

јауци

и дим загашене ватре.

у столетном камину

пепео догорева,

банкету

нема краја,

виолина вришти

прсти дебели,

нокти дугачки, црни, блатни

по клавиру

силно ударају,

а зној цури

подно врата

као запрљани

гејзир

забаченог

крмишта.

изливи

наши страхови,

заодевају се хаљинама

наше агресивности.

наше слабости,

исказују се у подсвесним изливима

наше храбрости. 

он, рођен у чонграду 1893, творац сеоба,

песник итаке, заљубљеник тоскане и обућар у лондону

а сада, као и увек, бива да чујемо:

шум и глас, његов – сенку у тмини;

а његове славне сени у дану за нама

прати море исушених корњача,

и њихових полупаних оклопа.

(а све је то, ипак, био само један

разбијени глинени крчаг.)

и онај облак, и тамни зрак,

што га осећамо и видимо,

цео свет и моји мртви, живи, другови;

црњански је, знам, волео трешње у кини,

сок слатки, воћно месо па и црва дебелога;

а данас лебди над нама облаке парајући,

око наших ноздрва и ушију – одавно отупљених.

лепет његових бисерних и вишњих крила

не диже прашину, и дамрови нам одумиру,

јер, он је стари ламент,

који нам се сада с правом смеје

и без хумора нас жали!

европска каљуга

подне је данас

од атлантика до урала

гњило, уморно

црвљиво и влажно било.

европски мртвац,

почео је одвећ воњати

и мухе на

гозбу своју

дозивати.

а за уљудан покоп

невреме је, невреме...

каљуга – блато сиво

на све је

стране

а кадавер, окићен

украденим златом

и отетим дијамантима,

у блату воња,

и воња!

и тако већ трећи милениј!).

дружба са клизавим јегуљама

и ово бива:

а шта је зла коб мадам политике?

те најлукавије госпоје?

вечно море.

(таласи високи

оштри, нељудски

кљове гранитне

на врховима игле,

у сваком валу

поједна аждаја.)

ко у њега заплива

или

у дубине тамне

зарони,

нема му више вани.

а у тој неповратној

одисеји,

шта се збива?

дружба са клизавим јегуљама?

битке са искеженим медузама?

прождирање хиљада невиних туна?

редовито и неизмерно гутање и удисање

нафте, керозина, измета и осталог људског

земаљског смећа,

од потопљених танкера, глисера

и јахти богатуна?

уза све то, још и смрт, силна и неукротива:

скапавање на дну маријанскога рова

у дубини од тридесет и три хиљаде стопа

(тамо где није уронио нико жив, сем

авантуриста, полуделих археолога и

болесних хедониста).

надаље: господа рониоци и подводни археолози,

у новим вековима и данима

што ће за нама

безглаво доћи,

биће, знам, тако ужаснути, и дрхтавих руку

онемели,

а посигурно и студено укрућених мисли,

када на црном дну

тога рова

тога гроба

угледају особито језив скелет:

стопала човека,

глава кита,

зуби ајкуле.

пацови

у Јерусалиму

неверници

већ две хиљаде година

трагају за гробом Господњим.

пацови ипак бејаху

све ове миленијуме

без сумње, достојнији

јер њихова гованца

на гробовима светаца

беху плод случајности и незнања

а никако светогрђа.

људска нечист одувек

бејаше плод

намере и зла.

круг гованаца

одавно нам је

скројен

али ми не видимо његов

неумитни крај

јер постасмо  п а ц о в и.

заповед

сви смо ми одвећ живи, бледолики и воштани

мртваци

који још увек овим грешним светом

ходају и зборе,

док не стигне Превишња заповед

од Онога горе,

да и ова фарса,

што се назива животом,

коначно:

стане.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: