детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОСТРОС

Манастир Пречиста Крајинска и шума кестена 

Понекад имам утисак да нека мала, аутентична места, беже у своје сенке, шпиље, шуме, хладовине, скривајући се стидљиво од знатижељника и трагача за неоткривеним и необичним пределима. Често је и природа савезник таквим скривеним насеобинама, правећи барикаде на изрованим путевима, отежавајући приступ пустоловима и знатижељницима. Становници таквих скровитих кутака, су сличи природи која их окружује, живе од памтивека по устаљеним животним навикама, не стремећи изобиљу по цену спокоја и безбрижне свакодневице.

Ја сам један од трагача за необичношћу. Моја знатижеља није груба, напротив. Са поштовањем се поклањам свакој биљци, сваком мраву, пчели, цвету и дивљем плоду у пределу неосвојиве дивљине, која се брани својом аутентичношћу. Таква места не изискују много и не треба им много. Човек у таквом амбијенту зна меру свему. И, што је још важније, зна разликовати битно од небитног, са одлучношћу штитећи наслеђене постулате живљења, не завидећи лажном бљештавилу и лажној раскоши. Сретати се са таквим пределима и са таквим људима је права драгоценост. Од, често неписмених становника одређеног подручја, можемо сазнати бисерне истине, мудрост, чак господствену отменост, урођену, наслеђену, нестечену... Надасве, у таквим сусретима се можемо научити јасној одлучности, чврстом ставу, али и гостопримству које је на највишем пиједесталу људскости.

...Једног летњег преподнева, кренула сам са сином мојих пријатеља, биологом, у предео, мени непознат, да откријем јединствен локалитет, шуму кестена. Доктор је биологије, пореклом из Будве. Професор је на београдском универзитету.Веома уљудни, пријатни саговорник, одлучио је да ме поведе, у посебан локалитет за који раније нисам чула. Острос је насеље изнад Вирпазара, у близини албанске границе. Како нисам чула за Острос? Мислила сам да познајем тај крај и брда око Старог Бара, и околину Улциња, и Владимир, и предео до Сукобина на граничном прелазу са Албанијом. И, као што управо написах, нека места се скривају и од себе самих, да би остала необична, јединствена и своја.     

...Овај крај је, крајем десетог и почетком једанаестог века, био значајан центар дукљанске државе. У непосредној близини је и манастир Пречиста Крајинска, у близини села Мали и Велики Острос, недалеко од границе са Албанијом. По предању манастир је подигла Косара, жена краља Владимира. У седамнаестом веку манастир је срушен у походу скадарског везира Махмуд паше Бушатлије. Од тада је запустео.

Јединствено је житије Светог Јована Владимира. Подсећа на житија ранохришћанских мученика и страдалника за веру. Био је први српски краљ, у десетом веку, тадашње моћне српске државе Дукље, побожан и мирољубив владар. Његова држава је обухватала велики део Албаније. Насупрот њему, моћни македонски цар Самуило,  водио је освајачке ратове. Покорио је и Дукљу, а њеног краља је утамничио у Преспи.

Тада настаје једно од најлепших житија једног светитеља. Да није историјски утемељено, личило би на бајку, испреплетану узвишеном љубављу, жртвовањем, страдањем и светошћу. До дана данашњег прича о Владимиру и Косари је једна  од узвишених љубавних, историјских, хришћанских сага, која је преточена у позоришну представу. Преноси се с покољења на покољење, као јединствени пример љубави и жртвовања. Владимир и Косара ме подсећају на руске светитеље Петра и Февронију који почивају у манастиру Муром у Русији.

Заиста, неке љубавне приче личе на бајке, исписане су срцем, жртвовањем, сузама, крвљу, завештањем, легендама. Похрањене су у тајновитим одајама манастирских здања, зарушених кула, преносе се усменим предањем са колена на колено, сведочећи о једном времену узвишених емоција, бистрих као језерске воде, хучних као планинске реке. Када би  у данашњем времену постојале такве љубави...

Македонски краљ Самуило је имао побожну, смерну ћерку Косару. Будући побожна хришћанка, замолила је оца да са неколико девојака, посети тамницу са сужњима, да учине добро дело. Запазила је младог, смернот сужња, српског краља, који је и у заточеништву сачувао достојанство и бодрост духа. Праве љубави не бирају заљубљени. Бира их љубав. Вођени Божјој руком, сужањ и царева кћи су уплетени у несвакидашњу љубавну сагу. Косара моли свога оца да јој дозволи да се уда за Владимира. Цар Самуило пристаје на тај брак, враћајући српском краљу управу над изгубљеном земљом. Двоје христоликих супружника живи у великој љубави, ослоњени једно на друго у суровом времену преврата, ратова, неизвесности и судбинских неизбежности. Нису имали порода. То је део житија Светог Јована Владимира чије мошти сада почивају у Албанији, у Елбасану.

По Самуиловој смрти, његов синовац преузима власт, позива Јована Владимира у Преспу на разговор. На превару га убија испред цркве у Преспи. Једна од легенди говори да је краљ Владимир донео своју одсечену главу до места где ће бити сахрањен. Такав приказ се приказује и на светитељевој икони. Косара је пренела тело свога мужа и сахранила га у манастиру Пречиста Крајинска. Када се упокојила, сахрањена је испод ногу свога мужа. Тако су и у вечности остали заједно.

... Успонитим путем од Вирпазара, пролази се кроз Доње и Горње Муриће. На појединим етапама, пут се сужава, толико да изгледа немогуће да се мимоиђу два аутомобила. Са леве стране пута бљеска Скадарко језеро. Манастир Бешка утапа свој одраз у језерској води. У даљини се назиру обриси Скадра, са старим здањима и кулама који су припадали, некада, српској држави. Са десне стране пута су окомити пропланци на којима расте самоникла дивља жалфија. Опојни мирис се провлачи кроз отшкринут прозор аутомобила.  Стискам шакама седиште, у страху да неко возило не наиђе из супротног правца. И баш такво изненађење се указује веома брзо. Иза једне кривине, појављује се ауто руских ознака. Скрећемо максимало десно, скоро се заривши у падину крај пута. Руси се враћају назад неколико метара. Мислила сам да овим крајем нико не проходи. Међутим, има још авантуриста и истраживча нетакнутих природних лепота. Изађосмо, поздрависмо се. Сретоше се и загрлише душе словенске. Причамо на руском језику. Млади пар је изненађен мојим течним говором на руском. А када сам им испричила колико волим руску књижевност, уметност, историју, колико сам манастира и знаменитости посетила у Русији, остали су затечени.

-Волим Русију-рекох им на крају.

-Ми волимо Црну Гору- узвратише.

-Наравно, и ја волим Црну Гору, али ја сам из Србије.

-О, волимо Србију-узвикнуше у глас.

Загрлисмо се на растанку. Прво кренуше млади Руси. Поглед ми је заробљен на бљештавој језерској води. Шта ли крије у својим дубинама? Ја сам пустолов на старе легенде, завештања и тајне. Можда ћу у неком сусрету открити скривено благо у неком манастиру на језеру. Надам се... Кренусмо пут Остроса.

После дугог успињања, пут постаје равнији, вожња мање стресна. Појављује се насеље са ретким кућама, некако скромним, заогрнутим листопадном шумом. Нигде ни једне живе душе...Заиста, овде царују мир и тишина.  После краће вожње, улазимо у шуму кестена. Паркирасмо ауто на једном пропланку. Имам утисак да ме иза дебелих стабала кестена, гледају безбројне очи неких митолошких бића.  Мој сапутник узима камеру, снима лептире, инсекте, пукотине у столетним стабалима. Чини то са страшћу помног истраживача, коме је пружена прилика да убере све што његова знатижеља дуго ишчекује. Мистични амбијент, у коме се чује дисање природе. Са времешних стабала откидају се кестени. Капљу као расуте ђинђуве из девојачког ђердана. Наши кораци певуше на опалом лишћу. Осећам дах ветра на лицу, жуборење тајни из избразданих стабала која су истрпела столетна бичевања ветром и рањавања громовима. Овде нема ничег благог, нити равнодушног. Свако осећање је за тон јаче. Ипак, шапућем. Тешко ми је да гласом, смехом, или ехом нарушим ову симфонију, коју само природа уме да компонује. Желим да потражим гљиве, али се не усуђујем да се отиснем сама у дубину шуме. Докле поглед допире, само кестени. Мој сапутник стручно процењује старост појединих стабала. Занимљиво је како се у природи опстаје и траје. Нека стабла су сасвим оронула, иструлила, а крошње су живе, окићене бројним плодовима, који се расипају по оскудној трави. На једном пропланку спазих читав букет гљива, из белих омота извирују шеширићи благви. Па то су најукусније печурке које сам пробала. Одушевљено потрчах. У песковитој земљи, прошараној маховином, нашле су своје станиште. Али, зашто нико не бере ове укусне гљиве? Погледах даље...Још наранџастих благви извирује из маховине. Из дубине шуме зачу се пуцкетање сувих гранчица. Нисмо сами. Хитро се вратих до мога пријатеља, биолога. Узима камеру и каже ми да позирам, да изигравамо туристе. Можда смо на приватном поседу, да не бисмо имали проблема. Моје одушевљење се претвара у стрепњу. У сусрет нам долази човек необичне физиономије, тврдог израза  лица. У рукама носи две корпе пуне кестена. Поздрависмо се. Погледа на таблице на џипу, будванске. Можда смо паметно поступили што смо ауто са београдским таблицама, заменили будванским.

-А, ви дошли из Будве.

-Јесмо. Истражујемо шуму кестена, за неки научни рад.

-Ако, ако...-рече некако недоречено.

Нисмо слагали. Испитивачки нас проверавају два тамна ока. Ишчекујемо још питања, али господар кестенове шуме ћути. Претура по џепу старог џемпера. Две огромне шаке су као  кестенова кора. Стамиле су се од тегобног рада. Лице чврсто, не одаје осећање. Мирис запаљене цигарете се сусрете са мојим лицем. Што је, ту је. Скоро да сам ослоњена на раме мога сапутника. Сигурна сам да проницљиви становник шуме, слути како се осећам. Па, нисмо учинили ништа ружно. Додуше, ја сам убрала благве. Можда припадају овом необичном човеку.

-Убрала сам ове дивне гљиве. Желите ли да их поделим с Вама?-одважих се да прекинем неизвесност и учиним гест добре воље.

-Гљиве? Ја не берем гљиве. Берем само кестене.А, има их богуми толико да их сакупити не могу. Треба ли вама кестена и домаћег козјег сира?

Погледасмо се. Купићемо по нешто.

Кроз столетну шуму ходамо за необичним човеком. Ја бих, најрадије, да нађем неки изговор и да се вратим, али смирени поглед мога сапутника ми враћа спокојство. Високи горштак с лакоћом носи своје кестене, спретним кораком обилази камење на стази. Ја на зачељу мале колоне трчкарам да одржим корак. Успут, узимам по који сјајни кестен и додајем га у пуне корпе. Испод ока до мене допире смешак из два тамна ока. Опет и опет додајем кестене. Ето, понекад се и тако стиже до неке непознате душе. Доктор биолог замало да прасне у смех. Загрли ме заштитнички и прошапута:,,Не бој се.''

На крају шуме извирује црвени кров усамљене куће. Из дворишта допире цика деце на језику који не разумем. Схватам да се нешто препиру због лопте која се котрља низ ливаду испод куће.Млада жена раширених руку виче за њима. Не могу да докучим да ли их грди, или смирује. Спазивши непознате посетиоце, хитрим покретом поправи мараму која уоквирује руменкасто, лепо лице и смерно обореног погледа изађе пред мужа. Прозборише неколико речи које схватих као одговор на женину запитаност.  Испред куће неколико џакова пуних кестена. Сто и неколико столица смештени су испод настрешнице, која омогућава хладовину. Столице су украшене ручно исплетеним подметачима од разнобојне вуне. Окућница се шарени од георгина, невена,  кадифица...Све је, истовремено, скромно и раскошно.  Домаћин нас понуди да седнемо и оде са женом у кућу. Брзо се погледах са мојим сапутником. Његов поглед ми несумњиво поручи да се не плашим. Смешим се мени несвојственим смешком. Кротим нервозу. Мало касније ћу схватити да су предрасуде камен о врату који нас спотиче и не да нам да подигнемо поглед према очима које зборе истином и добротом. Нема једносмерних истина, као што нема ни апсолутне правде.

Прену ме тек упознати глас. Преда нама  се указа наш домаћин са господарицом овог домаћинства, одевеном у нове шарене димије. Испод златно-жуте мараме извирује прамен црне косе. Лице осмехнуто дискретним осмехом. Очи гледају у дубину мојих зеница. Осетих неку необичну блискост са том тајновитом женом, која, засигурно, не среће овакве пустолове. Моје кратке панталоне и мајица без рукава, очигледно, нису по протоколу овог дома. Али, осећам се спокојно, чак исувише спокојно.

  Потече и прича...Ко смо, откуда смо, чиме се бавимо... У једном тренутку на столу се нађе сир, маслине, парадајз из баште, сок од дивљег нара. Једна маслина јогунасто побеже испод виљукше мога другара и удари у моје чело. Насмејасмо се. Млада жена дланом обриса траг са мога чела. Другом руком ме помилова по коси. Замириса на свој дом.  Замолих да купим домаћи сир који је спремљен од мешавине овчјег и козјег млека, са зачинским биљем, дивљом жалфијом и рузмарином. Такав деликатес нисмо могли пронаћи у Будви. Куписмо сир и кестене. Уз сир добих и боцу домаћег млека. Осетих се веома чудно, као да сам дошла код мојих рођака на село. Пођосмо...Чух глас наше домаћице која изговара моје име са чудним нагласком. Сустиже ме помало задихана. Позва ме у врт испод куће.

 Док је  брала зреле парадајзе, мени заповеди да оберем боранију са притке. Берем и ћутим...Испод повртњака, крушка бронзара савила гране од рода. Убрасмо и крушке. На моменте прилазим тој једноставној дарежљивој души да је ослушнем, да је упознам. Само ме гледа и смеши се. Баца поглед по повртњаку, тражећи зелене паприке. И њих убра за мене.  Убрано поврће, као дар, понесмо у Будву. Не хдеде да чује да платимо. Сада ми је јако жао што нисмо питали како се зову људи у чијем смо дому угошћени. Све што знам, то је да смо били у албанском домаћинству. Пишући ове утиске, захваљујем се на истинском гостољубљу. Када носимо чисто срце у грудима, свуда смо награђени даровима човекољубља. Желела бих да још једном посетим ово домаћинство. Да узвратим за гостопримство.              

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: