детаљ слике: КРК Арт дизајн

Професор љубави

Грицкајући сендвич са пилећим паризером одмарао сам се после моје друге у животу  добровољне донације крви.

-За мог оца, молим вас запишите име, сутра се оперише...

Хтео сам да будем сигуран да ће крв отићи на праву адресу. Болничарка је очигледно добро знала процедуру, док је бележила податке климајући главом у истом ритму са којим је жвакала жваку.

-Без бриге господине, биће како кажете.

Отегну она, правећи паузу са жвакањем. Тад у просторију уђе необичан пар. Деда у четвртом животном добу и његов унук не старији више од седам, осам година.

-Господине рекли смо вам већ да ваше године не дозвољавају….

“Ма ајте молим вас, здравији сам од свих вас.”

Не слуша је дека и већ скида изношени, сиви мантил, а руком показује дечку место где да седне. Она устаје и ужурбано одлази, али се убрзо враћа сигурнијим кораком, јер је у друштву са младим доктором.

-Добар дан професоре Павловићу. Договорили смо се прошли пут да је последња донација.

-Добар дан докторе, како сте?

Смешка се доброћудно дедица, већ заврнутог рукава и разлабављене кравате.

-Још само данас, молим вас, па знате ви да ми је крв јака. Зар не?- рече дугогодишњи добровољни давалац крви реченицу којој се не да приговорити. Док су деди ипак затезали каишеве око смежуране мишице, гурнух последњи залогај сендвича у уста на коме више није било сира спремајући се да одем. Успут ћу продати десет марака на улици, која зуји од дилера тих лудих 90-их и већ правим краткорочни план у себи како ћу их потрошити, јер другчије се не може. Малиша је све време стрпљиво и ћутке посматрао догађај. Деди су донели дуплу порцију, а кад су изашли он је гурну дланом ка унуку.

-Узми декино.

Неколико недеља после тог случаја.

Као из пушке излетело је дете на улицу. Кочио сам нагло, док су гуме злослутно свирале уместо сирене. Срећом нисам возио пребрзо, а ни киша се још није спустила из оловних облака. Кратко затрубих тек када је опасност прошла, како би укрстио поглед са уплашеним дечаком.

-О, па ја знам то дете! - помислим. Препуна аутобуска станица као пробуђених из сна, уморних људи немо је пратила развој догађаја. Зауставио сам дачију недалеко од свог трага кочења, баш када се надолазећи аутобус ГСП а на линији 16 уз непријатан звук паркирао на старој почетној станици. Путници зачудо не трче по обичају ка празним седиштима, а дете нервозно стеже каише своје школске торбе на леђима. Поче разговор:

-Види сине,кад прелазиш улицу провериш најпре … Пипкам по коси збуњено ђаче сад сасвим сигуран да је он унук из Завода за трансфузију крви, помирљиво му тражећи поглед.

-Знам, знам…Лево па десно, али...журим ...стигао ми је бус.

Брза и даље дечкић, мада видно опуштенији него пре почетка разговора.

-Добро добро, има и других аутобуса, а пешачки прелаз је...

Показујем руком док дечко клима главом, губи пажњу осврћући се и већ гледа како да збрише пут превоза.

-Како се зовеш, који си разред?

-Саша, треће два.

-Поздрави ми обавезно твог деду поштованог професора Павловића, молим те.

Тек тад ме ‘трећак’ погледа озбиљно преко обрва:

-Јел’ вам је предавао?

-Он је најбољи професор љубави на свету. Ај' здраво и немој више да журиш, молим те.  Не дозволих малиши да даље истражује. Поздравих школарца војнички да га насмејем, што сам очигледно успео пре његовог уласка у ‘шеснаестицу’. Отпоздравио је на исти, мушки начин из аутобуса, којем су се затварала врата као каква позоришна завеса. Дубок уздах.

Сасвим отрежњени путници тражили су својим погледима очи дечака и шофера које нестају, а онда било које очи међу собом да ставе тачку на ову причу. Само су оне јасно говориле у тишини, сијајући пробуђеним сјајем у том тмурном и хладном београдском поподневу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: