детаљ слике: КРК Арт дизајн

У име оца и сина

Сине,

једног дана постаћеш човек.

Волећеш, падаћеш, летећеш и страдаћеш.

Уместо моје руке водиће те начело,

похабану тренерку и лопту замениће одело,

ал' љубав што смо ти дали пратиће те довек.

Сине,

у џунгли влада закон јачег,

а твоја васколика душа још је Бога жедна.

Пре но што се повампири

свака жеља је чедна.

Запамти, срећа прати храбре.

Моћ заноси,

ал' није твојих снова вредна.

Сине,

толико је пута био први,

твој плач и осмех,

трапави ход,

саздан од моје љубави и крви,

а опет много више

у теби се крије,

много даје,

има те и тамо где мене није.

Сине,

слушао сам гласове тотема,

јурио привиђења,

радио преко воље,

ал' од свих улога на овом свету

најдража ми је ова,

једина искрена, једина права;

и ако смо власници било каквих снова,

онда желим само један:

док гледам у залазак,

уз моје раме твоја мала глава.

Ех, да сам знао

да је сваки залогај живота

дуг ко трептај ока, а ипак вечности део,

дао бих се теби цео.

Сине, тако сам те кратко имао.

А кад ти моје ципеле постану тесне,

путеви предуги, жуљеви дубоки,

кад жеље полете и свет отвори врата,

не жури да летиш,

има блага вреднијих од злата;

нађи времена да ме се сетиш.

Сине,

одувек сам сневао

у ноћима будним

да ти пружим све што нисам имао

и мислећи да те учим,

научио си ти мене.

Сине,

долазе нека нова времена,

ја нисам речит и клоним се промена.

Ал' доћи ће неки нови људи...

Све се окрене,

васпитаваћеш ти мене.

Опрости

за све што ти нисам дао.

Трудио сам се, боље нисам знао.

За све сате проведене ван куће

нисам ти рекао

колико ми је жао.

Сине,

ми смо војници,

не говоримо много,

али пред вама...

пред вама је свет.

Смејао се јесам,

ал' нек те не напусти машта.

Хтедох само рећи хвала,

велики је онај ко уме да прашта.

Сине,

док год ово тело дише

и име ми овом земљом ходи,

моја душа ће да те прати

и успомену за руку да води.

Досадићу и Богу и људима

говорећи о теби,

ал' не могу срце да спречим,

угушим што ми расте у грудима.

Сине,

да сам ти бар рекао,

ал' нисам никад снаге смогао.

Више бих те слушао, више гледао,

још увек учим, нисам се предао.

Знај да сам те волео најбоље што сам могао.

Где станује песма

Песмо моја,

тражила сам те у шуштању шаши,

покојој булци испрсканој сунцем,

умакала кист у небо и земљу

и сликала сунцокрете,

сликала срцем.

Песмо моја,

виђала сам те крај пута,

у прашини, као коса што обавија ход;

купила облутке

обалама ходајући боса

и гледала

како ми те односи брод.

На том броду

плови моја чежња

неутажена, мрска као жуљ.

Махале смо једна другој,о песмо,

ти претворена у облак,

ја потонула у муљ.

Песмо моја,

виђала сам те крај излога,

у плачу беба, кликерима и кикама.

Поскакивала си и котрљала се,

дурила се, па кикотала.

Замакла за углом,

ја сам за тобом викала.

Песмо моја,

тражила сам те у забораву,

у првом снопу светлости

и очима моје мајке.

У неосвешћеној срећи,

у топлини наручја

додирнула си ме

и започела нит ове бајке.

Песмо моја,

загрлила сам те

кад се пола мене претворило у етар.

На месецу у мом оку

стајао је он

с рукама од лишћа,

кад дунуо је ветар.

И сад летимо,

песмо моја,

у загрљају пролећа.

Он, моје дрво,

а ти растеш у даљини.

Јабуке су наше златне,

наша љубав све већа и већа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: