детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ЧИТАЈТЕ ВИШЕ НЕГО ШТО ПИШЕТЕ

  „Књига је сан који држите у руци“. 

Neil Gaiman

Радмило В. Радовановић, рођен је 28.8.1957. године у Дивину код Билеће. Школовао се у Требињу и Мостару. За свој књижевни рад добио је више значајних награда и признања. Између осталих: Печат вароши сремскокарловачке, Годишњу награду подружнице Бања Лука, награду Вечерњих новости и Сфариоса „Милан Лалић“, награда Слово Подгрмеча, награда Сарајевских дана поезије-Пјесник свједок времена, награда Општине Мркоњић Град....

Заступљен је у многобројним зборницима, часописима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Србије. Превођен је на16 страних језика. Живи у Мркоњић Граду. До сад је објавио 26 пјесничких књига, од којих је једна избор Дивинске свјетлости објављену у Заводу за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2007. код најпознатијих издавача бивше државе од прве објављене књиге Сузе 1976. па до ове посљедње Дивински Орфеј2022.године.

О Радовановићевом стваралаштву писали су најпознатији писци и критичари.

 

Радмило В. Радовановић - Дивински Орфеј

 Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука, 03.03.2023.

Један сте од добитника књижевне награде „Растко Петровић“ за збирку пјесама „Дивински Орфеј“, коју додјељује Матица исељеника и Срба у региону, још од 1996.Годин,е и то у четири категорије. Ову награду су до сада добила многазначајна имена из свијета књижевности. Шта за Вас представља ова награда?

 Ова Награда пуно ми значи и  још је једна у низу које сам добио  у претходном периоду. Она носи име великог српског дипломате, пјесника, романсијера, приповједача, есејисте, сликара, ликовног и књижевног критичара Растка Петровића. Рођеног  београђанина (1898-1949-Вашингтон). Његова сестра је чувена сликарка Надежда Петровић. Он је био најмлађи у породици од деветоро дјеце. Потиче, значи,  из умјетничке фамилије. Образован и мудар књижевник зато ми је та награда још дража.Иначе ,награда као награда, није новчана што значи да је поштено и додјељена Растко је у своје вријеме, још док је студирао право у Паризу, упознао многе важне личности француске књижевности као што су: Елијар, Бретон, Андре Жид, Пабло Пикасо и други.Састајали су се редовно у париским кафанама. Управо ће Париз извајати књижевну и интелектуалну личност Растка Петровића.Он је био везан за словенску митологију, историју српске културе, и умјетности.( Ја за грчки мит) Kао и Растко , мене су везале три ствари: љубав, слобода и писање. Управо док Вам дајем овај интервју морам на операцију очију. Зна се да је и Растку слабио вид и све је теже читао, али се и брзо замарао. У мају 1946. Оперисан је од катаратке а ја то чиним у ово вријеме тачније 27.2.2023. у Бања Луци. Још једна ствар наша заједничка била су путешествија. Растко је написао Африку, а моја маленкост Двије поноћи Вавилона гдје сам боравио  1980-1982. године.

Збирка пјесама „Дивински Орфеј“ је Ваша 26-а збирка по реду. Препознатљиви сте по  грчкој митологији у својим пјесмама, у том духу и основи остао је и„Дивински Орфеј“?

Већ сам у једном прошлом интервју казао да сам ја Дивински Орфеј. Дивин је мјесто мог рођења у ком сам најмање живио, али ће бити упамћено да сам у њему опјевао све: крш, камен, цвијет, кадуљу, пелин, калопер, зановијет, змије, чатрњу, мајку и оца, комшије, све живе и мртве. Све. Направио сам паралелу са грчким митом и Микеном, и оним стварним и нестварним. Смјестио сам га као Хомер у своју Одисеју и Илијаду.Направио сам сво херцеговачко-грчки колоплет у поезији.Мислим да је „Дивински Орфеј“ моја најбоља књига док се не појави нова која се зове „Демодокова пјесма“.

Недавно сте у Мркоњић Граду у Народној библиотеци промовисали шест збирки пјесама: „Дивински Орфеј“, „Аполонова лира“, „Недоречени Орфеј“, „Тезејев јав“, „Орфејев жал“ и „Збогом Алкиноја2. Kако сте рекли том приликом, писали сте о споју грчког мита са својом родном Херцеговином, те Kрајином и Вашим животом. Kакав је то спој, шта им је заједничко?

Зна се да ја живим у малом мјесту. Зна се да не припадам неким књижевним клановима, неким додворицама и улизицама књижевним, зна се да не летим за наградама и оним што иде уз њих.Зато ме је позив директорице Народне библиотеке у Мркоњић Граду обрадовао да промовишем на свој начин ових посљедњих шест књига. Та промоција је била изузетна и необична. Ја сам се представио говорећи своју поезију из тих шест књига коју су Они одабрали.На тој књижевној вечери, у препуној читаоници, био сам инспирисан да лијепо казујем своје стихове.Хвалио се нисам, стихови су све рекли.Заједнички спој од 5-10 пјесама у споју херцеговачко-грчког, и крајинског Мрког Града са грчким спојем, нисам изоставио, јер сам ја по том препознатљив.У том споју ,све је аутентично. Мој живот спојен и доживљен са свим  стварним и нестварним у чувеној Хелади.

„Тезејев јав“ је такође збирка која је привукла много пажње. У ком  свијету је овдје Тезеј? Збирку сте отворили циклусом „Дивински одсјаји“, за коју сте рекли да је ода Вашем херцеговачком завичају?

Ја сам у овој књизи, попут изгубљеног Тезеја, вјешто слиједио своју поетску нит кроз испреплетене ходнике тема и значења. Збирку сам отворио Дивинским одсјајима, можда и најснажнијим циклусом у књизи. Он је ода мом херцеговачком завичају, прошлости и прецима који су одавно становници Хада: истовремено овај циклус представља и својеврсни лирски путопис кроз мелодичну херцеговачку топономију- Могорјело, Kолаковина, Ушине гомиле, Дурготовина,Липник, Kолакуша, Свитава,као и кроз специфичну херцеговачку лексику - јарцан, шарпељ, клачина, коштуља,шкија итд.Неизбјежни симбол који прожима цијелу збирку, јесте камен од којег се у Херцеговини зида све- кућа, окућница, ограда, крст на гробљу и камен на којем спавају најмилији.

Иза Вас је много публикованих књига, као и много награда. Једна од значајнијих је свакако“Печат вароши сремскокарловачке“. Шта Вам представљају награде? Kолико су Вам важне у Вашем књижевном стваралаштву?

Од моје прве објављене књиге Сузе објављене 1976. Године, па до „Дивинског Орфеја“ објављеног2022. ја сам испечатио двадесет и шест књига код најпознатијих Издавача бивше државе(Просвета, Нолит, Народна књига, Апостроф, Глас српски, Удружење књижевника Српске и Србије, Артпринт, Завод за уџбенике и наставна средства и други).Добио сам више значајних престижних награда, али сам био и тридесет и шест пута у најужем избору за  неку од награда што је исто значајно рећи. За „Тезејев јав“ сам добио Награду „Печат вароши сремскокарловачке“ 2020. Свака награда је драга сваком аутору, јер му пружа подстицај да се чује о аутору и књизи.

У Мркоњић Граду водите „Kлуб умјетничких душа“ у оквиру ког додјељујете награду „Пјесма над пјесмама“, али и низ других награда за младе и афирмисане писце.Оно што је сигурно, из године у годину, имате све више пријављених аутора на конкурс за ову награду. То значи да ова манифестација има велики значај код пјесника.Реците нам више о осталим активностима Kлуба?

Да. Ја сам секретар Kлуба умјетничких душа а пресједник је Слободан Ћоћкало изванредан аниматор културних збивања у Мркоњић Граду. Нас двојица водимо овај необични клуб већ двадесет и три године.Ја сам доживотни предсједник жирија за награде које додјељујемо. На наш конкурс стижу радови из читавог свијета и региона.Наша врата су отворена за све, од најмлађих до најстаријих.Ето, ове године на наш конкурс „Пјесма над пјесмама“ јавило се преко четири стотине аутора.Ми гледамо да им свима пружимо шансу и наградимо њихов радса прелијепом дипломом и зборником у електронској форми.Радимо то својски и с љубављу. Kлуб се бави и осталим културним садржајима: изложбе, ликовне колоније, фолклор, вече хумора и сатире, октобарски књижевни одјеци, промоције и слично.

 Ту је и награда „Миленко Стојичић“, за коју сте предсједник жирија. Награда је установљена као знак сјећања на књижевника који је дао немјерљив допринос у развоју матерњег језика кроз књижевне форме и облике које је користио у свом, заиста богатом опусу.

 Награда „Миленко Стојичић“ је покренута и додјељена први пут 2022.године у Мркоњић Граду.Граду  гдје је овај аутор завршио основну  школу и гимназију.Миленко Стојичић је био једно велико књижевно име.Kоји се огледао у више форми књижевног стваралаштва.Почасни грађанин Мркоњић Града и велики ерудита.  Ми смо уз помоћ Министарства просвјете и културе покренули ову награду јер је Стојичић дао немјерљив допринос за развој наше књижевности.Ове године смо додјелили двије награде „Миленко Стојичић“ за афирмисане ауторе и за аутора који објави прву књигу у прозном облику.Тако планирамо и убудуће да радимо.

Још увијек неуморно радите, стварате и доприносите развоју културе и поред свих животних недаћа и оног неочекиваног што  нам доноси свакодневница. Ви се не предајете. Kолико Вам писање помаже да лијечите душу? Једне прилике неко је рекао да бити пјесник значи гледати срећу изблиза.

Ја свакодневно нешто радим. Ако не пишем , онда пуно читам. Зато имам силне проблеме са видом и још неким пропратним појавама. У перфекту сам доживио многе радости и туге. И зато се борим и никад се не предајем. Све то користим кроз своје стихове и казивања. Све је то моја срећа изблиза.

Не бих Вас питала за поруку младим колегама и онима који ће то тек бити. Тражила бих савјет, смјерницу. Што је оно, осим талента, нужно да посједујемо у свом карактеру да би успјели добити своје мјесто под књижевним небом?

Мој савјет је: ако сте загазили у воде књижевног Ахеронта, онда пажљиво ходајте да вас пјесак не прободе. Читајте више него што пишете.Не пишите све и свашта. Не будите егоисти, будите самокритични, питајте оно што не знате.Завирите понекад, ако сте у некој другој области а не књижевној, у неку од Теорија књижевности Рашка Димитријевића, мог имењака и узора.Пишите смишљено да вас други не бацају у канту за отпатке.Никад није довољан таленат већ и знање у овој нашој области. Срећа Вас пратила.Срећа вам пјевушила.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: