детаљ слике: КРК Арт дизајн

Академијо, прими ме

Нисам футуриста, не разумијем се у то. Кад сам био клинац, читао сам неке сасвим необичне новине, звале су се Сириус. Мало што сам разумио шта у њима пише, а онда сам схватио да због неразумијевања треба да се посветим учењу и тако је започела моја ера изучавања и науковања, махом самообразовања. Школу нисам занемарио, али просто, није ми се свиђала. Посљедње двије године средњег образовања нисам чак имао ни књиге за програмску наставу, трудио сам се да усмено све то савладам са прибељешкама у једној биљежници која ми је била за све предмете.

Рад на самообразовању постао је врло занимљив. Поред Сириуса, почео сам да читам литературу. Сматрао сам, што познатије име, то квалитетније дјело! Нисам се преварио, уистину је тако. Наравно, ако изузмемо системске ауторе, јер од Владимира Дедијера нисам имао шта научити, вреднија је била једна приповијетка Едгар Алан Поа, него Дедијеров комплетан књижевни рад. Нисам се много заносио ни Русима. Достојевског сам читао само до пола, а послије сам размишљао. Толстоја не волим, као да је писао из ината, али Чехов ме знао натјерати да будем добар ђак, уводио ме у један нови свијет. Машта ми се изузетно развијала и почео сам осјећати како у човјеку постоји читав космос. Моје виђење је имало границе које нисам умио прелазити, мислио сам да је свијет преко тих граница за мене недодирљив. Прогутао сам Гетеа, Хесеа и Цвајга, а шта ме је уздигло у небо послије њих, немам појма.

Не вјерујем у оргонит, сматрам да постоји исто као и Бог, осјећам! Неки од мојих другова се завојничили, а неки ишли у високе школе да би одложили завојничавање. Ништа нису постигли у животу осим класике: чир на желуцу, евентуално брак, дјецу, ту и тамо, а од стандарда финију цигару, кратки еспресо, ауто, посљедње што су сматрали да им родитељи треба да пруже, „Спортске новости“ под мишком и два-три пута годишње до Трста. Бабе ми и ђеда, мислили су да ће такав живот потрајати за њиховог вијека и вијека њихових потомака. Као да им се никаква прошлост прецима није догодила. Како онда да такав човјек размишља о будућности. Шта је за њега футуризам?

Не лажимо се, нисам се ја у свему томе нешто много боље или нешто посебно сналазио, био сам дио те сиве масе. Међутим, код мене је у то вријеме Ниче већ увелико градио натчовјека. Потпомогнут старогрчким мислиоцима, мислио сам да нећу морати ни мислити, већ да ће се тај процес одвијати сам од себе. Можда би тако и било да се ту није уплео Борхес, који се једне ноћи толико наљутио на мене да ми је рекао: ,,Ако не вјерујеш мени, ето ти Маркеса, па се с њим расправљај!“ Мислио сам, шта имам да се расправљам, Маркес и ја се одлично разумијемо, знамо да ћемо умријети, само не знамо тачан датум и вријеме.

У тој ери самообразовања почео сам да користим велике одморе на којима сам се свесрдно проводио и често опијао. Стале књиге у мени и повјеровах да сам се заситио. Неки ми говораху, иди у школу, треба да завршиш факултет, упиши архитектуру, можда информатику. Не, не, теби би било најбоље да завршиш поморску академију и да путујеш по свијету. Људи, шта вам је, каква школа, ја имам четврт вијека на грбачи, алкохол у венама и мирис барута у ноздрвама!

Једне ноћи се откинуо велики огранак са неког стабла које је ту било вијековима и баш те ноћи сам се нашао под њим. Стропоштао се тај огранак и умало ме не уби. Окренуо сам се као да се није ништа ни догодило и наставио тетуравим кораком, али одједном – шамарчина! Врео шамар преко цијеле пјевалице, све се око мене заљуља осим неба. Сјећам се да ми је Фукоово клатно било у џепу, а Умберто Еко ишао са мном, а кад више није могао издржати моју равнодушност и небригу за самог себе, ошамарио ме је као будалу. Пожалио сам се прво Кишу, међутим, он није нимало марио за мене. А онда, једног јутра прије самог буђења дана, био сам будан. Наравно, најприје погледам према прозору на балконским вратима, кад тамо, поред смакнуте завјесе, стоји човјек и гледа напоље. Просијед, са одњегованим брчићима, у бордо џемперу и с лулом у руци, нека фацерска елеганција. Ко је овај, помислих. Нисам се уплашио, мислио сам да је неко, јер увијек се ту код мене неко налазио, и знан и незнан. Одједном, чујем, пита ме колико је 7800 x 4, а ја му кажем 28 и 8 x 4 је 32, значи 31200. Каже „Добар си“, затим отвори врата и скочи са балкона у маглу. Нисам ни устајао да погледам шта му се догодило. Послије у Хазарском речнику пронађем потпуно идентично питање са истим одговором. Те године је почео рат, а Павић ме је учио како се пјева блуз и шта је зелена трансверзала за руску економију. Учионица у мојој небеској соби била је празна, нисам сусрео ниједног предавача, па сам се питао: кад нема студената, шта да раде предавачи?

Губило се вријеме. Видим, губе се и главе. Хајде да сачувам бар нешто. Угледах књигу, зграбих је као сазрелу крушку и са њом у њедра. Нисам загледао која је све док ми није почео дувати у леђа. Неко мудрији ко буде читао овај текст вјероватно ће и сам претпоставити да се радило о Анатолу Франсу, због мог идеолошког ангажовања, поред Злочина Силвестера Бонара. Ти књижари нас често излуде, тако да се нисмо дуго дружили. Плашио сам се да сам у заблуди, готово сматрајући да учење није добро и да би човјек од тога могао полудјети.

Онда сам се питао за природу. Није ми се више толико свиђала природа коју сам познавао. Желио сам да се сретнем са оним што је скривено од човјековог ока, са нечим што има извјесни утицај на нас, а ми га не доживљавамо. Роже Кајоа дође као пас луталица, умили се и колико год био гладан, или нечега жељан, ипак те почасти топлим погледом, пружи шапу у знак поздрава и мало се поигра. Његово Камење за мене је прави каменолом у којем се не смије ниједан камен поломити. Тај човјек ме је увјерио да је човјек окамењен исто колико и планета на којој живи.

Шта сам, у ствари, желио рећи? Да сам нобеловац, сигуран сам да ме не би хтјели запослити ни на једном универзитету, јер немам никога и нисам ничији, а не умијем да се намјестим. Па зашто бих онда и добијао Нобелову награду? Боље је учити него понашати се као матурант у мају!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: