О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


АЛАС АРСА

Ненад Симић-Тајка
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Алас Арса  



Његов поглед ка мени био је исто тако упитан, као једном приликом у затвореном базену СРЦ Бањица пре 30 година.


Прича прва


Сумњајући тад  да сам баш ја одговоран што му се торта вече пре нашег сусрета башкарила у тотално празном фрижидеру, љубопитљиво ми се приближавао Арса тражећи одговор у мојим очима. Округли украшени колач открила су његова радознала деца крајем дана када су се сви заједно уморни вратили кући из посете пријатељима и у глас повикала:“Мамааааа, татаааааааааа, каква је ово торта”!?
Пар дана пре тог догађаја, знајући какав је он домаћин, мени није било непијатно да непозван уђем у његов никад закључан широм отворен дом. Пошто у кући нисам затекао никога, оставим поклон на сигурно и хладно место. Ако поразмисли и подсети се мало, сетио би се да ми је неколико дана пре нашег сусрета на базену упорно и педантно поправљао издрндали фијат 750. Ако узме у обзир да је то радио сасвим бесплатно, да би помогао колеги и оцу двоје мале деце који у двадесетосмој години ради на пливалишту као спасилац и учитељ пливања преко омладинске задруге. Ако је вешто повезао случај са чињеницом да ми ташта ради у радионици градске посластичарнице, могао је Аки, као што и јесте, лако да дође до решења загонетке, само за сваки случај још једно да крајичком свога ока прокљуви скривен осмех у мом шеретском погледу.


Прича друга


Изнанеђење помешано са сумњом у лошу ракију десило се пар месеци касније те још увек безбрижне 1988 године. Седећи на огромном пању у свом дворишту,  уз неизбежну јутању кафу са поменутом 'домаћом', изненада  је чуо па онда преко рамена и видео да му аутомобилски точак иде у сусрет. Цео целцијати прави точак који му узгред буди речено баш толико недостаје као резерва за његовог крњавог фићу.  Дакле точак се котрљао соло и уз све већу буку  непогрешиво, као теледиригован, улазио је у широко двориште мале уличице близу Трошарине на Бањици. Запањен Арса на свом омиљеном седишту  увртао се лагано око своје осе због проблема са укоченим вратом, час у једну час у другу страну не би ли нашао бољи и погоднији  угао за опрезан поглед. Одлаже новине, јер ‘оће боље да осмотри ко то недељом сабајле шаље точкове по пространим двориштима тек пробуђеног Вождовца.  У облачићу тек подигнуте смеђе прашине једва је успео да разазна белог фићу, који се необично брзо уз звук мотора који се мучи завијајући удаљавао идући у *рикверц! Узвикнуо је, махнуо да заустави возача, сврати на обавезну јутарњу кафу и чашицу разговора  али…узалуд. Остале коцкице  где је претерао са доброчинством и ко му узвраћа пажњу тим више негó чудним гестом ће морати поново сам да слаже у току дана по својој прилици на истом пању који му управо служи за одмор и реконструкцију дневних догађаја уз кафу и ракијицу.
-Е људи, ако неко има… требао би ми цео точак са фелном. Не, не само половна гума већ комплетан точак.
Био је прецизан Аки док је пар дана пре тог јутра шарао погледом својим избеченим плавим очима протканим сићушним црвенкастм капиларима по дружини спасилаца и инструктора пливања. Он с правом може повремено да затражи неку услугу, јер нема човека у његовој ближој и даљој околини коме није помогао. Арса је људина по стасу и опису карактера од рођења, то је добро познато свима који га знају. Његови часови пливања су демонстација модерног балета у води, а завршне свечаности са доделом диплома тек обученим пливачима, позориште на води за поносну  родбину и пријатеље новопечених пливача. Његових скоро два метра и преко 100 килограма не би деловали тако импресивно да није очију као упаљене плавичасте контролне сијаличице  на видео уређају и бујне 'Карл Маркс' фризуре са вишком косе, отприлике за три просечне главе. Спори ход и нечујно кратки кораци нису наговештавали касније проблеме са куковима, колико се у сваком тренутку ишчекивало да газда застане и каже нешто убедљиво и значајно што у крајњој линији није лоше ни записати. Да преломи несаломиво, цитирајући неког историјског великана, мада ниједну целу књигу, како признаје у животу није прочитао! Кажем газда, јер је Арса ’90-их напустио базенске послове и мало по мало вредним и посвећеним ангажовањем постао власник неколико рибарница на гласу. Спојивши свој хоби са бизнисом, вешто је направио индустрију и своју империју за све мишеве  који би да грицну комадић свеже рибе, али и маце жељне да се окрепе укусном чорбом. Боемски познато место за Београђане био је непревазиђени Акијев рибљи ресторан. Правила су се и паковања хране за кућне љубимце, тек да се домаћинско пословање заокружи и да се затвори ланац исхране. Сада су сви  његови фрижидери били пуни, а лове је било до крова.


Прича предзадња


Последњи пут сам га видео вече пре мог одласка из земље и недељу дана пред крај НАТО агресије на Србију јуна 1999. године. Комшија Саша и ја смо допунили резервоар старог 'кеца' само до пола јер од пола је имао некакву рупу па не би било сврсисходно а било би опасно да испуштамо бензин успут и тако безбрижно у сред узбуне од непосредне ваздушне опасности дошли на договорен састанак са газдом. Арса је истресао све згужване паре и парице из својих џепова на сто испред нас. Као што ми  је и обећао, то јутро док смо заједно обилазили кванташку пијацу, оно што заради тај дан, то спарно вече 66-ог дана под бомбама даће мени да ми се нађе за пут у Америку. Пре тога је разгрнуо полупразне винске чаше са стола и на чистину бацио гомилу разнобојних новчаница. Хрпу је прочистио од неколико непотребних динарских апоена, па их је онда са обе шаке, као какавим мини багером, пажљиво одгурао ка мени. Таман за авионску карту преко океана и цоца цолу на аеродруму.“То је твоје и не враћај се “ извинио се што жури и отишао гостима остављајући мене и комшију заслепљене његовим ултраљубиастим продорним погледом и великодушним гестом.


Петнаест година касније.


Није знао да сам ја особа која жели да га види док се приближавао старим чамцем ка марини, али му није требало пуно времена. Један мој неопрезан осмех лако је разоткрио ко се налази скривен испод тамних наочара, платнене Америчке капе и задигнуте крагне. Само је направио покрет као да ваља точак и би ми јасно да не морам више да се кријем и глумим незнанца. Сео је за сто поред свог брата Мике, мог бившег  колеге спасиоца, који ме је и довео на рибарско дружење сасвим инкогнито. Знатижељно га гледам. Са онако белом косом и брадом Арса би без проблема могао да добије улогу Деда Мраза у неком дечјем филму понајвише због очију које отапају снег и лед. Док и он насмејан пиљи у мене, делује прилично здраво обасјан пролетним сунцем.
-Никад ми није било лепше негó сад, одговара другар на моје брижно, како си, Арсо?
Човек који је некад плаћао порез милион немачких марака, разложно објашњава истинитост своје тврдње и чари  живота у скромној кућици на Дунаву код Ритопека. У животу  нисам видео више разнобојног и негованог цвећа око нечије куће као тад код њега. Лепота и дражи мирног живљења, рибарења у кућици на реци у замену за урбану средину, штицован курс, транзицију, трансформацију система вредности, моралних норми и чега свега још. Намицање краја са крајем види као занимљиво решавање укрштених речи са темом преживљавање.
- Ако не знаш одговор на усправно питање опстанак, погледај водоравно, смеје се својој филозофској досетки док очима милује таласиће реке.
Ритуално без журбе са уживањем пуни цигарете дуваном некаквом ручном справицом и наздравља нам домаћом ракијом.
-Жена која ми је водила књиге фалсификовала је мој потпис, злоупотребила поверење, подигла кредите без мог знања, задужила ме  до неба и нестала. Све сам изгубио преко ноћи! Чујем да је сад на психијатрији у Лази, прави Арса паузу док лагано испушта плавичасти дим ка Дунаву. Погодан тренутак и за нас троје да попунимо новонасталу тишину и да се доватимо чаша. Дискретним куцкањем и неизбежним гледањем у очи оверавамо искреност један према другоме и поправимо непријатан тренутак вишемилионске болне преваре.
-Сад ми је најлепше са мојом Баком. понавља четврти пут насмејани Аки, одавно зрео за једно добро шишање. Објашњава како га је брижно неговала жена, која са њим сада живи у тренуцима док му је отказивало запуштено здравље.
У град иде само кад мора на преглед код лекара, а друштво му поред околних пролазећих рибара и комшија викендаша, прави једна грациозна лепотица по имену Добрила. Добрила је ћудљива, бела рода која је упаво долетела па Арса на тренутак заборавља на нас и сасвим озбиљан гласно прича са њом. Жали јој се на Добривоја (Добрилиног љубавника) да није био добар пре неки дан, кад му је појео већ спремљене мамце из чамца  а она га као слуша, уврће кљун и успорено прави дугачки корак у плићаку. Тражи рибу, а Арса је бодри и наводи на место где је сигурно може наћи. Сакривени у хладу веранде пунимо већ по трећи тањир вруће рибље чорбе, док се риба пече на врелом уљу. Ни вино не мирује.                                              
Онда је Аки запевао, а ми спремно прихватисмо.
 





                  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"