Март 1666. године.

ОДАВДЕ ДО ГОЛГОТЕ

Након спуштања с другу страну каменитог виса, колона запрега застаде у низији поред омање рјечице. Бијаше то први одмор од почетка путовања.

Равним ливадама рјечица необично много вијуга, а преко ње се надвио камени мост, чврст, стамен, са неколико фино изведених лукова. Свуд около затегла се голет, без иједног заклона и наде за бијег. Када и заробљене изведоше из кола да протегну ноге, стражари им ставише букагије на ноге и везаше их међусобно. Никакве прилике нису имали ни да покушају бјекство.

Када се и вучни коњи, онако под запрегама, мало одморише, колона крену даље.

Тако су се на сличним мјестима заустављали још два пута, а када их је већ и мрак обавио, уморни стигоше у Прозор. Ту и оконачише.

Заробљеници цијеле ноћи не могаше заспати. На ногама су по сву ноћ имали букагије. Повремено су их изводили да протегну ноге. Ни шапат им није био дозвољен, а камоли разговор. Стражар им стално стоји поред кола. Тако прође прилично прохладна мартовска ноћ, без снијега, али са јутарњим мразем. Пред зору стражари наложише ватру. У зору се Стојану отео сан, али када се трже, видје да је то трајало само један трен. Тако се дешавало још неколико пута. И Матија се мучио са умором. Два дана нису ништа јели, само су гледали глави мјеста. Бијаше превише и за најјачег.

Како јутро одјутри, сви се спремаху за покрет. Тек што кренуше, један стражар на коњу приђе колима с кавезом и између дрвене ограде протури руку, која је држала два комадића кукурузе...

- На!

Чим они узеше комадиће, он погледа око себе, дотаче коња мамузом, брзо се одмаче и настави, као да ништа није ни било. Након неког времена, опет приђе онај исти и, не гледајући њих, већ испред себе, упита тихо:

- О′ш воде? Ево, напијте се мало. На!

И одмах кроз решетке пружи дрвену посуду сличну плоски. Заробљени су ћутке гледали у пружену посуду, кад он поново проговори:

- Ево, погледајте...

Нагну из посуде и бучно отпи два гутљаја, па пружи поново...

- Није отров. Не бих ја имао ништа из тога.

Стојан га мало боље погледа. Имао је доброћудно лице и очи. Изгледао му је искрен. Покушао је да размишља разумно. Ако не прихвати, само се жеђу исцрпљује још више.

Узе и отпи два гутљаја, а затим дода и Матији.

Како ли је пријало. Задњи пут се напише на рјечици код каменог моста, претходног дана, пред подне.

Кола су тандркала цијели дан, до сумрака. Бијаху успутно два одмора, а сада и трећи, коначиште поред саме варошице и ријеке. Спомињу Коњиц. И овдје њихов кавез наткрише некаквом поњавом, ваљда да их не кваси роса. Измучише се и изломише на својој клупи, па у мразном јутру кренуше даље.

Опет је био у близини онај исти коњаник и поступио је на сличан начин. Сада им понуди мало погаче и воду.

Очајни пут се продужио цијелог сунчаног дана, а када се потпуно смрачи, око пута се указивало све више кућа. Отвори се равница са кућама на све стране. Свуда су свијетлиле лампе и фењери. По сокацима је било много народа и пролазника. Понегдје чак и у колонама. Сарајево.

Читаву су ноћ провели опет у свом тијесном кавезу, наткривени поњавом. Колона је заноћила на некој омањој ливади, окруженој живицама.

У мразном јутру, од ватре стражара допирао је мирис чаја. Један стражар им приђе и пружи двије лименке из којих се пушила врела течност. Видјело се да су и у те посуде сипали истовремено када и себи.

- На, окријепите се мало.

Два-три гутљаја чаја били су окрепљујућа. Као да им се нека топлина врати у ноге и руке.

Не прође дуго, однекуд се створи онај исти што им јеуспут давао храну и воду, и опет пружи по комад кукурузе.

- Како је јутрос? А? - приупита у пролазу, тек да не прође ћутећи.

Гледа га Матија, гледа и као сам за себе, напомену:

- Једини он с нама ријеч прозбори. Једини нам пружи кору крува и гутљај воде. и није се тада лоше осјећао. Једини од толико људи. Имам утисак да би таквог могао тражити фењером међу хиљаду људи, и бити срећан ако сретнеш једног који има свој став, који цијени свој ум, располаже њиме, не дозвољава да у њега било ко угурава којекакве глупости, мржњу, нетрпељивост...

- Зар ти то ништа не говори? Свуда имаш и оваквих и онаквих. И лоших и добрих. То говори да ниједан народ није лош, већ само појединци. Има њих ту још који би нам пружили залогај хране, али не смију. Тако је то. А има и оних који би те смакли, а да ни сами не знају због чега. Чудан је свијет.

Наједном и неко други проговори гласно:

- Ми на утовар, ви на истовар!

Када се обазреше, заробљеници спазише истог човјека како однекуд, пристиже журно и неким непознатима људима довикује:

- Ево их овдје!

Док је отварао кавез, Стојан само успје да га приупита:

- Како ти је име?

Он се мало зачуди, али ипак одговори:

- Осман. Ако би ти то могло нешто значити.

Чим се врата отворише шире, четири крупна младића приступише, извукоше заробљенике из кавеза и грубо поведоше према оближњој и подужој кући спратници. Били су међусобно повезани ланцем између букагија на ногама и рукама.

Угураше их у подрум, мемљив и влажан, из ког гуши некакав тежак мирис и апа неподношљива.

Закључаше их и одоше.

На каменом поду бијаше мало сатрвене сламе и ту заробљеници посједаше.

Однекуд је струјао ваздух, као из подземног ходника, опор, устајао, данима непровјетрен. У даљини су се чули повремени гласови људи, одјекивали су као у тунелима. Изгледало је да је овај подрум повезан са мноштвом других подрума, или подземних просторија. Након дужег ослушкивања, Матија проговори:

- Можда одавде нећемо изаћи док не иструлимо?

- А можда нам тада не буде ни значајно - одговори Стојан и у свој муци поче да се смјешка. - На сву муку морам да се и нашалим. Па знају ли ови људи због чега нас вуку довде? Шта велиш Матија, како ти се све ово чини?

- Прилично глупо, бесмислено. Кривицу измишљају, а по мржњи суде. У очајној смо ситуацији, а ништа не можемо учинити. Макар су ми се ране скорјеле и кренуле у зарастање, па видјећемо шта ће бити даље.

У међувремену је један чистач прилазио ходником и чистио камени под. Ситне и мршаве грађе, средовјечни човјек је вјешто баратао брезовом метлом. Једна нога му је била веома крива и на њу је јако храмао. Свеједно, чистио је окретно и хитро. Снажно замахујући, прашина се на све стране вијорила, док је он спокојно пјевушио. Како пристиже пред врата нових заробљеника, застаде, осмотри их, и као сам за себе, изусти:

- Момци моји, моји момци... Што ли сте и ви овдје дошли?

Када не доби никаквога одговора, опет настави:

- Зар нисте имали никуд паметније, но баш овамо? Па, да, ... свако има своју садаку, као и ја своју.

Настави он чистити, а када почисти све испред врата, опет застаде, загледа се у затворенике, па настави свој говор:

- Куд ћете овамо, када се из ове хапсане не излази? И да не заборавите још, што ћу вам сада рећи: чувајте се Рагиба. Он овдје свакоме узима мјеру. Нарочито када је нешто љут и припит.

Оде човјек чистећи низ ходник, звиждућући и пјевушећи. Оде он, жешће витлајући метлом кроз ону прашину, која се све више вијорила, док је он све више замахивао и све гласније пјевао.

И док још није ни замакао на крај ходника, одозго, низ камене степенице појавише се крупни кораци у још крупнијим чизмама изнад којих проговори још крупнији глас од ког сав ходник одјекну:

- Опет си доље све запрашио, несрећо од Зејнила.

А ја требам да поздравим новајлије.

Како стиже пред врата тако стаде, загледа се пијано у затворенике. Изгледао је огроман, чупав, раздрљен, баздио је на зној, алкохол и неку мемлу из овог подрума. Очи су му чудно и бијесно сијевале. Личио је на чувара који није у смјени, ни на дужности, јер није под оружјем. У ствари, на први поглед он појавом и не личи на чувара било чега, јер више личи на разбијача свега и свачега. Његовом напраситом изгледу пун допринос даје чињеница да је веома лако и брзо догурао висином до два метра и тежином до сто тридесет килограма, али чело му није расло сразмјерно. Између густих чекињастих обрва и густе косе шиљком уклинуте међу обрве, није остало ни два прста ширине, а баш ту су се углавиле и све попуниле двије меснато извијене боре, тако да ту за равно чело не остаде ни најмање простора. Сам поглед из такве главе говори да се она ријетко кад тријезни, те да то тако траје још из ране младости, ако не још и из дјетињства, обавјештава да ту нема мјеста за било какве бриге и размишљања, већ само за оно нагонско “у сеⁱ, на сеⁱ и пода се“.

Откључа врата и кажипрстом, ћутке, позва Стојана да изађе. Тек што Стојан ступи на врата, он га жестоко састави шаком у стомак и промрмља:

- Само да провјерим јесⁱ руч′о. Можда ти још нису дали, а видим да си ручак одавно зарадио. Већ данима се излежаваш и чекаш, па ја дођох да ти га дам. Је л′ сад′ љепше? А? О′ш још један?

Подрумским ходницима све је одзвањало од његовог урлања. Жестоки ударац силно се сручио на већ измученог човјека који сада већ крајњим напором једва успијева да се придигне. И нехотице се закрену очекујући и други ударац, покушавајући колико је могуће да отрпи, да се ствар не погоршава. Насртљивац није имао намјеру задовољити се једним ударцем. Прије него што на исто мјесто стиже и други ударац, Стојан се готово нагонски измаче и противника дохвати једном шаком у пијано лице, док другом омота ланац, којим су му рике биле везане. Омота га око нападачевог врата, снажно затегну, рвачким се захватом изви устрану, обори противника. Будући да је био припит, измучени Стојан га престиже и још га ногама стеже око врата.

У том трену већ су обојица били у прашини каменог пода, у чудном захвату. Стојан је некако сједећи уз решетку своје ћелије, рукама и ногама држао обореног противника, спутаног тако да се није могао ни помаћи. Само се чуло крупно дисање, док су обојица покушавали доћи до даха.

И док је чистач укочено стајао тек неколико метара удаљен и нијемо зурио у њих, одозго се зачуше повици. Неколико људи је притрчавало. Стојан помисли да ће га они докусурити и већ бијаше спреман на оно најгоре. Како су четири човјека стрчала, одмах се видјело да им је важније раздвојити их и чим насртљивца ухватише чврсто, Стојан попусти. Стисак је противника већ омамио, готово онесвијештен ослањао се на ноге док су га одвлачили уза степенице. Чим се тако попеше, одозго дојури још неколико људи, угураше веч придигнутог Стојана у ћелију, везаше његов и Матијин ланац за високу куку у зиду и замандалише врата. Одоше.

Онај чистач, што је неколико тренутака укочено гледао све што се дешавало, као да је сада пожелио да довикне стражарима или можда самом себи:

- Када бих се ја пит′о, тај чо′ек што га вежете, није ништа крив! Али чему моје мишљење, кад нема никаквог значаја, кад се ионако не питам ни за шта.

Затим, настави јетко, али много тише, да не би нико одозго чуо:

- Пита се Рагиб. У њега је велика глава, па вјероватно је из ње и много паметан. У њега је велика и гузица, па њему треба све велико. Много свега, па много и хране. Вјероватно му је, још из дјетињства, увијек много требало. И ваљда је увијек много и добијао, док је и сад такав. Ваздан му је мало. Зато се и отима да се пита, да би добио све што му треба. И увијек добије, јер он је власт.. Он има своју садаку да све добије, кад само повремено било кога лупи шаком илⁱ налупа, а ја имам своју садаку да ништа не добијем, иако по цио дан већ годинама радим људски и поштено.

Затим се окрену своме послу и снажно замахујући и ковитлајући прашину, поче да прича, али овај пут само за себе:

- О, Рагибе, Рагибе, умало не погибе. Од сада више никад нећу викати - чувајте се Рагиба, већ само - чувајте се Влаха!

Када се већ поодавно све смирило, Матија проговори:

- Изгледа ми да ће нас овдје исцрпљивати глађу и батинама. Нити нам ко долази, нити нас ко шта пита.

- Они о нама ионако већ знају све. Немају нас шта ни питати. Свако би испитивање личило на оно из Ливна. Сада је само важно какав ће став заузети према нама.

Цијело поподне прође, нити им је ко долазио, нити се Рагиб појављивао. Предвече дође један стражар и ћутке им пружи по комад кукурузе и посуду са водом.

Тако прође цијело вече, па и ноћ. Тек су пред зору успјели за тренутак заспати, на оном хладном камену.

Ујутро их позваше да изађу и некуд поведоше. У првом тренутку помислише да је то можда на смакнуће или евентуално на неко испитивање. Међутим, одведоше их у неко повеће двориште гдје је стајало неколико испрегнутих запрега. Како стигоше, тако један од заповједника проговори:

- Ова ће те двоја кола истоварити овдје, а она друга двоја натоварити, овим.

Како показа руком, тако све у некој журби и оде. Поред њих остадоше тројица стражара, наоружаних пушкама у рукама.

Док су вриједно радили, погледајући около, видјеше да је двориште опасано високим зидом, са много стражара по његовом врху.

Када завршише, обрати им се један стражар:

- Ручак, воду и одмор треба зарадити.

Вратише их у њихову ћелију и убрзо донесоше ручак и воду. До сутра ујутро ништа се нарочито није десило, а тада их откључаше, одвезаше и поведоше у неко друго двориште. Ту је већ било мноштво људи на коњима, очгледно спремљених за далек пут. Међу њима су стајала и два коња, без јахача. Један од присутних кратко рече

- Попните се на коње, идете са нама! Немојте ни да помишљате на бијег! Задужени сте само са по једном поњавом. Она вам не смије успут испасти, јер ће вам требати. Ја сам задужен за вас и смијете се обраћати само мени! Зовем се Реуф.

Убрзо кренуше. Колона је бројала четрдесетак коњаника са још неколико товарних коња. Из града ударише јужно, а касније се правац некако усмјери источно, па све кроз врлети и између планина.

Предвече Турци почеше међусобно причати о томе докле ко путује. У том разговору неки су спомињали Призрен, неки Скопље, а неки Стамбол. Притом је један између њих у више наврата некако чудно погледао у заробљенике и смјешкао се. Двојицу заробљених тек сада обави невољна слутња, да је управо то циљ њиховог пута.

Нити се указивала прилика за бијег, нити се наслућивала.

Увече избише на Дрину. Заноћише у насељу. Затворенике бацише у једну просторију и чврсто закључаше.

Неколико је дана протицало једнлично, само су се мијењали предјели и осјећај све веће удаљености од куће. Једино што је личило на прихватљиво, то је количина хране. Добијали су хране готово као и остали у колони.

Пети дан путовања није личио ни на један претходни. Заробљеници су се добро сјећали успутних мјеста одмарања, који су, у односу на сунце, поредани у готово равној линији: Фоча, Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав, Ђаковица, Призрен.

Када стигоше надомак Призрена, удари невријеме. Са свих страна затвори и састави тако. као да хоће све потопити и однијети. Колону затече у неким пољима, без заклона. Путници се нађоше између неколико рукаваца разуђене ријеке. Пут је водио газовима и плићацима који су се морали бродити. Около бијаше тек понешто кржљавих врбака, који нису никакав заклон и колона пожури да стигне до оближње шуме. Како управише путем и даље преко неколико рукаваца, истовремено састави пљусак, али и поводањ. Отвори се небо и земља, све узаври. Замути се поглед, чак и на неколико корака.

Наста метеж људи и коња, који од страха не хтједоше у набујалу мутну воду, а бињеџије их нагонише што брже. Неколико коња посрну, неки се товари свалише. У заглушујућој буци издвајало се само њиштање престрављених животиња.

Стојан видје како између њега и Матије падоше два коњаника, један се успје ухватити за другог коња, а другог јахача повуче вода, занесе га подаље у врбак. Испаде му и поводац другог товарног коња, ког је водио.

Стојан се врати неколико корака назад и успје дохватити коња, који је свом силом вукао назад, да што прије дође до копна.

Животиња се смјела кретати само у том већ познатом правцу којим је већ прогазила. Вукла је назад јаче од свих Стојанових напора, док све не извуче на обалу. Товар му је некао остао на леђима и сада се сав тресе у ритму његових дрхтаја и страха. Стојан га помилова по врату и сапима. Јадној животињи одмах бијаше лакше.

У свему том метежу, Стојану паде поглед назад, одакле су и дошли. Кроз мутну непрозирну каљугу ништа се више не види. Само се још назиру први грмови врба, а од јеке се ништа друго не чује. Између грмова се није појављивао ниједан јахач. Стојан схвати да је сада већ посљедњи у колони, да га Турци не виде, као ни он њих... Отворен му је пут за бијег. Очајан крик оте се незаустављиво, онако сам од себе:

- Матија! ... Матијаааа!

Ништа... Само јека кроз непрозирно сивило. Очајни зов замуче у каљузи по којој бјесомучно бије и шиба пролом облака. Можда се повик није чуо ни до првих врба.

И док се коњ лагано смиривао, Стојан зовну још неколико пута. Опет ништа. У општем кошмару навријеше нове мисли. Питање је да ли ће се указати боља могућност за бијег. Сада га не би ни пронашли, ни стигли, али у њиховом бијесу Матија би настрадао. Још једном погледа напријед, па назад... Кроз бијесни шибајући пролом заглушујућег невремена, ништа се не чује до јека непрекидна, ништа се не види до каљуга узаврела...

Стојан само затегну поводац и коња усмјери за колоном...

Његов коњ бијаше мало слободнији, али он опет сјаха, и загази бујицу испред обије животиње. Ово је био једини начин да их приволи да се поново упутекроз набујалу воду. Он им бијаше водиља и сигурност, јер гдје он стане својом ногом и коњи ће својом.

Водио их је кроз мутно текуће орање, газећи негдје до кољена, негдје до појаса, а понегдје тек на махове дотичући дно, док једном правац између два врбака не изрони на копно. Како је пљусак попуштао, недалеко се угледа и висока шума. У њу су посљедњи коњаници управо сада залазили. Међу њима Стојан спази и Матију, како су га густо опколили, док двојица ближих, онако са коња, међу собом му чврсто држе мишице.

Добро је да је још жив – Стојану само сину помисао и одмах потаче коња да их сустигне.

Када пристиже остали су се већ заустављали у густишу огољеле шуме. Свеједно, мокри као чепови, овдје су се понашали као да уђоше у заклон. Кроз голо грање, невријеме их је и даље једнако шибало, а они некако с олакшањем одахнуше као да уђоше у кућу. Тако су сенекако осјећали.

Када приђе осталима, Стојан погледом потражи Турчина, који је водио одбјеглог коња, и ћутке му пружи поводац.

Завлада тајац.

Док га је тај човјек унезвијерено и нетрмице гледао, иза њега се зачу глас Реуфа што је задужен за заробљенике:

- Изгледа да и Ђаур данас има мало мозга... Није дозволио да му га киша испере и разриједи, па да водњикаво помисли како би било ваљано побјећи.

Прво што бисмо овдје учинили, ликвидирали бисмо ти пријатеља, а онда се утаборили и половину људи упутили назад, за тобом, док те не нађу. Не бисмо себи дозволили више таквих могућности, па да побјегнеш, из мјера сигурности ликвидирали бисмо и тебе. Ништа нам не значиш. У извјештају би стајало: - ликвидиран у покушају бјекства.

Од свега тога дијелило те је само неколико тренутака. Из мјера предострожности не бисмо ризиковали и узимали у обзир ни то што ти је и пријатељ малочас спасио један живот и један товар са храном...

Моја је дужност да ти то кажем, а да ли ћеш ти то схватити озбиљно, или не, то је твоја ствар.

Стојан ништа не прозбори. Мало се измаче из гужве и поче распремати коња. Погледом је покушавао сусрети Матијин поглед, ком је на лицу титрала велика борба, стријепња, али и олакшање.

Утом неко повика:

- Ено изгубљеног коња!

Погледавши куда је руком показивао, између млазева кише у пољу се једва назирао коњ, који је стајао поред некакве хрпе, ваљда свог товара. Двојица млађих одмах скочише и одоше тамо. Убрзо се и вратише придржавајући разваљени товар на мокрој и измученој животињи.

Невријеме постепено малакса, па стаде. Киша престаде, а мало подаље указа се и сунце. Ограну. Док се са коња и људи на све стране још окапавала и пушила мокрач, цериком се разлијегао тежак кисео воњ упареног зноја.

Својом подбурилом хладноћом, почетак марта је могао донијети само прехладе. Убрзо се сви растрчаше да нађу сувља дрва и наложе ватру. Ударише логор. Неки подигоше шатор, само онако на колчевима, да се заштите од нове кише. Почеше циједити одјећу, сушити је и пресвлачити, како је већ ко шта у свом пртљагу носио и имао.

Стојану и Матији сада већ нису бранили да међусобно оциједе одјећу и да себи помогну. Руковетима старетраве стјераше воду с коњских леђа, и оциједише кошуље.

Док су их Турци нетремице пратили и стално држали на оку, Стојан тихо упита Матију:

- Шта се све у међувремено дешавало?

- И мој коњ је био уплашен. Ваљда животиње осјећају тај међусобни страх, и по инстинкту реагују подједнако. Борећи се да одржим свога коња, видјех да товарни коњ до мене пада, вуче другог коња, за чије је седло везан, а јахач пада под његове ноге. Поред мене се све то руши и ја хватам узду товарне животиње, одмичем је од човјека који је већ под њеним ногама. Како се мој коњ за трен примирио, попуштајући његов поводац, успио сам ухватити поводац другог коња, чији је јахач пао, и повући оба коња са палог човјека у води. Све се то деси у једном трену, а у сљедећем их више не бих обдржао да се однекуд не створи Реуф. Како приђе, тако ухвати за узду једног коња, ослободи ми једну руку и ја њоме дохватих Турчина што ја пао и подигох га из воде.

- И овај опет каже да би те убио.

- Да, ја бих већ сада био мртав, да се ниси појавио. Само те је Бог навео да размислиш и вратиш се.

Видио сам када си се повратио по оног товарног коња и за трен примијетио када те је одвукао на другу обалу. У том трену и гужви нисам ништа могао учинити и стићи до тебе. Свашта ми се тада мотало по глави. Убрзо примијетише да те нема и саопштише ми оно исто што су и теби већ рекли.

- Можда се појави нова прилика.

- Можда, никад се не зна.

- Мислим да смо овим дешавањима придобили бар зрнце поштовања. Овај пут нам не бранише да међусобно прозборимо и помогнемо један другом. Није ни то безначајно.

- Можда је и много, за два роба.

Данима се није указивала никаква могућност за бијег.Колона је повремено мијењала дио састава људства. Једни су мјестимично остајали а други се прикључивали. Број људи је увијек био подједнак. Што је пут више одмицао, повећавао се број товарних животиња и количина товара које су вукли према крајњем циљу.

Смјењивале су се станице, мјеста, градови, предјели у недоглед, а деветнаестог дана у измаглици се указа и Стамбол.

У првом тренутку није се могла сагледати ни величинани удаљеност. Личио је посве на преврнуте гаргеше...

Из непрегледне ниске магле, меке и бијеле као вуна, мјестимично извирује и у небо се пропиње безброј минарета. Мјестимично се издвајају и истичу непрегледне зидине, што са палисадима, што са кулама, одајући изглед изузетно утврђеног града.

Све то наткриљује помало олујни, модруљаво сиви облак, из ког упорно сипи ситна готово невидљива киша.

Какав ли само дочек пружа за неколицину коњаника промрзлих вукући на себи мокре и отежале поњаве, једва чекајући неко суво ћоше, па макар то била и хапсана, самица, ћелија, само да се овом убогом путовању једном угледа крај.

※Историјски подаци:

Да видимо како (у поменутом свом делу) о ропству Јанковића Стојана пише господин Марко Јачов: ''Млетачке власти су се нарочито заинтересовале за судбину Стојана Јанковића, за кога је било јављено да се налази у Ливну и да је тамошњи бег обећао да ће га пустити на слободу. Међутим, он је, без икаквог објашњења, послат у Цариград. То се може објаснити једино тиме што се о његовом војевању знало и на султановом двору. Бити доведен везан пред султана била је привилегија најзначајнијих јунака који су имали несрећу да падну у ропство.

Њима је, по правилу, предлагано да прихвате ислам, или да им се одруби глава. Изгледа да је народна песма, ипак, најближа истини кад наводи да се Стојан Јанковић потурчио и на тај начин сачувао главу. После четрнаест месеци проведених у Цариграду Стојан је, убивши Халил–бега Дуракбеговића, 'сина једног турског принца', побегао и 'бекством на слободу још више се прославио'

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: