детаљ слике: КРК Арт дизајн

Фантазмагорија

11. вељаче 1852.

Те се ноћи Гогољ дуго молио сам у својој соби. У три сата у ноћи позвао је свога младог слугу и упитао га јесу ли собе на другом крају куће загријане (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја, ватреног сљедбеника оца Матеја). Момак је одговорио да нису. Дај ми огртач - рекао је Гогољ - и ходи са мном, морам тамо нешто обавити. Пошао је са свијећом у руци и чинио знак крижа у свакој соби кроз коју су пролазили. У једној од њих заповједио је момку да тихо отвори одушку на пећи, тако да никог не пробуди, па да му донесе једну одређену мапу која лежи у комоди. Кад му је момак донио мапу, Гогољ је извадио из ње свежањ биљежница повезаних врпцом, гурнуо их у пећ и потпалио свијећом. Момак је (како нам Погодин казује у свом опису спаљивања другог и трећег дијела „Мртвих душа”) схватио што се догађа, па је пао на кољена и почео га преклињати нека одустане од свог наума. - Шта те брига - рекао је Гогољ - радије се помоли! Момак је зајецао и наставио мољакати. Гогољ је опазио да се ватра гаси, а да су тек рубови биљежница нагорјели. Стога је извукао свежањ, развезао врпцу и размјестио теке тако да лакше горе, па их поново потпалио свијећом, а онда је сјео на столац испред ватре и чекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио у своју одају, пољубио момка, легао на почиваљку и бризнуо у плач. Можда се осјећај олакшања измијешао са осјећајем да се збила несрећа.

4. ожујка 1852.

Умро је Гогољ.

Владимир Набоков

(„Николај Гогољ - Животопис”, Знање, Загреб 1983, стр. 161-162)

СМРТ ГОГОЉА

Алекса Ђукановић

Редови горе, показали су шта се збило с наставком Мртвих душа, и с њеним аутором. Али, шта се дешавало после 4. ожујка, горепоменуте године?

Гогољево тело су уредили, спремили, обукли у одело најквалитетнијег немачког штофа и ципеле од јелењске коже, које је из своје колекције дао гореспоменути гроф А. П. Толстој. Бријање покојниковог лица није било ни потребно, јер је Гогољ у последњим фазама своје болести био толико исцрпљен да му ни брада више није расла („лице му је било меко и глатко као у бебине гузе”, причао је касније гроф А. П. Толстој). Тело су по Гогољевој последњој вољи1) чували све док се нису појавили први знаци распадања (Гогољ је очевидно боловао од страха да га живог не сахране2)). Од уобичајених трзаја образа, уха или гуше, који су били скоро неприметни, гласног изласка нагомиланог ваздуха у плућима кроз нос и уста, и осталих пропратних реакција свежег мртваца, није било ничег неуобичајеног. Једина занимљива ствар јесте та: да је Гогољу непрекидно из носа цурила необична безбојна, безмирисна и растегљиватечност (попут густог сирупа од воћног сока, или пак, ретке мармеладе или џема). Једна старица, ситна и повијена до земље, била је задужена да та три дана Николају Васиљевичу, колико је тело чувано у кући грофа А. П. Толстоја, марамицом брише нос и скупља ту необичну течност, како му не би прешла на одело и умазала га. Било се ту око одра окупило „лепо друштванце”: Царски гувернер Москве, Петар Петрович Житовов, Делегати из дружбе писаца Русије, неколико Московских митрополита, изасланика Руског патријарха, пријатељи грофа А. П. Толстоја, познаници и наравно – Отац Матвеј.

Пунч и вотку служиле су најамљене служавке и редовна послуга у дому грофа А. П. Толстоја. Као и поред сваког одра водио се инатљиви свађалачки разговор, што о покојнику, што о сасвим другим темама. Ваља, све то прескочити: како је Московски гувернер Петар Петрович у јарости пљунуо у чашу Првом московском митрополиту Агапију, личном и главном викару Руског патријарха и тиме изазвао невиђени скандал; како је Отац Матвеј држао „говор” пријатељима и познаницима Гогољевим и Грофовим о Пушкиновој и Гогољевој присности, о томе да су један од другог преписивали и један другом писали дела; о највећој превари у руској и светској књижевности: да је Пушкин лично написао Ревизора и Кабаницу, а Гогољ Бориса Годунова и да он за то има доказе; како је гроф А. П. Толстој заскочио једну од најамљених служавки (која је, како се касније испоставило дугогодишња Грофова љубавница, са којом је имао чак и ванбрачно дете-деветогодишњег сина Кољу), доле у подруму куће, где се спремало јело за Гогољев спровод, а све на очи грофове жене, која је то кришом гледала и шест година касније на спавању убила Грофа секиром за дрва; о томе како су се присутни лекари збуњено и унезверено домунђавали и дошаптавали међу собом, не знајући да објасне откуда онолика течност излази из Гогољевог носа, и шта је то уопште? Ваља све то прескочити и доћи на 7. март, тј. три дана по смрти и дан сахране Николаја Васиљевича Гогоља. Московские газеты су писале „о смрти највећег руског књижевника после Пушкина”. Тело је тај трећи дан у ковчегу попримило за очи сваког живог и гадљивог створа непријатномучну сиву боју са браон колутовима по лицу и врату; из носа беше умину онолика течност, цурише једва неприметно. Опело је над отвореним гробом и ковчегому порти Манастира Светог Данила одржао Московски митрополит Агапије уз присуство много народа. У ковчег је, поред Гогољевог тела, стављено и неколико трешања, које је Николај Васиљевич необично волео, као и питу од њих. Ковчег је закуцан са шест дугачких ексера (дугачких попут два састављена палца одраслог човека) с обе стране ковчега, и три изнад главе и испод ногу. Ковчег је спуштен у раку, непрактично дубоку (око два метра и двадесет сантиметара). Пријатељи и познаници по православном обичају приђоше и убацише по грумен земље; те се један дечак, дете Грофовог познаника Иванова дочепа повећег грумена земље, и како не успе с обе руке да га дигне, шутну га у раку, оно пуче о храстов ковчег, као да га је пробило. Народ се убрзо разишао, гроб је ограђен челичном ланчаном оградом, на гробу су засађене руже и љубичице, а на место крста, после недељу дана, постављена је биста Гогољевог попрсја, упркос његовој изричитој забрани.3)

Биста је била направљена од лошег гипса, пресвучена зеленим бакром најлошије категорије (који се у Феудалној Русији користио за прављење најјефтинијих чибука и муштикли за чиновнике четрнаесте класе), те се после прве кише изобличила и скоро истопила. Замењена је бронзаном бистом исте величине, која и данас стоји на московском гробљу Новодевичје, где су Гогољеви посмртни остаци 1931. пренети из Манастира Светог Данила, седамдесетак километара јужно од Москве. Требало би сада прескочити неких седамдесет и девет година и доћи до 1931. Дакле, дана Трећег марта наведене године, комисија од шест стручњака је изводила ископавање Гогољевог гроба, како би његови остаци били пренети на московско гробље. Сами гробари били су изненађени да и после два метра копања у земљи нема ковчега; о томе су известили Комисију којом је руководио Лазар Лазаревич Фервичкин (пореклом Немац) и пренели му сумњу да у рупи нема ничега сем, за чудо, веома плодне, растресите, црне земље, какве скоро није било нигде у тадашњој Совјетској Русији (овај по економију Русије значајан податак биће повод за касније издавање Стаљинове директиве из године 1938-39, да се Манастир Светог Данила и осам села около поруше, живаљ исели, а земљиште преоре, преради и прилагоди узгајивању поморанџи, чије је семе донео професор Рибаков из Колумбије, док његов је рођени деда Антон, по струци гастроентеролог неких седамдесет и девет година раније и сам са гомилом доктора безуспешно лечио самог Гогоља; наравно ова прича о рушењу Манастира и најплоднијој земљи у том делу Русије заслужује пажњу, али то ваља испричати другом приликом). Гроб је ту, постоји још живих сведока, деце из тог периода који су се сећали Гогољеве сахране и његовог тела у ковчегу над раком, према томе, рекао је Лазар Лазаревич Фервичкин, копајте даље. Било-како-било, ковчег је пронађен, додуше полураспаднут (што указује да је погребно предузеће „Св. Андроније” 5. марта 1852, дакле сутрадан по Гогољевој смрти, подвалило грофу А. П. Толстоју ковчег од букве, премазан специјалним лаком и бојом да изгледа као да је храстов). Ковчег је извађен.

Према верзијама причама које су после кружиле ковчег је извађен са иструлелим поклопцем, у ковчегу се налазио скелет нижег и ситнијег мушкарца у доби од четрдесетак година, без главе: у другој причи главе није било и такав скелет је пренет у Новодевичје; по трећој верзији глава је пронађена у суседном гробу, померена од тела због подземних вода, у четвртој верзији глава је била на свом месту, само окренута улево, руке су биле положене са стране (дакле нису биле склопљене на прсима покојника као када је ковчег затворен и закуцан) и неколико прстију је било поломљено на обе шаке, а зна се да Гогољ у тренутку смрти није имао ниједну поломљену кошчицу у свом телу. То су дакле једине приче и верзије, јер је траг, тј. документ и записник о ископавању Гогољевог тела, са потписом шест чалнова Комисије на челу са руководиоцем Лазаром Лазаревичем Фервичкином изгубљен. Дакле, то су приче о томе догађају, нагађања, непотпуна. А, ово би требало да буде истина о свему: Ковчег је извађен, полако и пренет на травњак. Поклопац је отворен, боље рећи, остаци поклопца су скинути, а унутра није било ничега. Баш ничега. Ковчег је био празан. Одмах је уочено обијање: поклопац је насилно отваран раније, закључио је Лазар Лазаревич Фервичкин.

Извор: livrezon.ru

Три од шест ексера са леве и четири од шест ексера с десне уздужне стране ковчега су извађени, а изнад главе и испод ногу, ковчег је дословце разбијен. То је дало повода за велико узнемирење. Одмах су обавештени они на врху, Јагода4) и Стаљин лично. Времена за темељну истрагу није било, јер је сахрана Гогољевих остатака била заказана за сутрадан, као званична државна церемонија на коју су позвани многи страни дипломатски и културни чиновници, тако да је у нови ковчег (који је овога пута заиста био од храстовине) стављен леш недавно погубљеног комесара народне милиције једног подмосковског села. Пре тога леш је стављен у метални ковчег који је неколико пута заварен, тако да га је скоро немогуће отворити, а да се не уништи цео, а онда у храстов, дрвени ковчег, који је уза све почасти положен у Новодевичје Четвртог марта, тачно на седамдесет и девету годишњицу смрти великог писца. Јер, када је утврђено да Гогољевих посмртних остатака нема, није се могло изаћи и народу саопштити: „Знате другови, морамо да одложимо сахрану до даљег јер нам је мртвак нестао”. Читавом церемонијом по Стаљиновој наредби руководио је Први писац Совјетске Русије Максим Горки. На ту церемонију позван је свако ко је бар нешто значио у културном животу младе Совјетске државе. То је једина истина.

Међутим, шта је доиста било са Гогољевим телом и је ли он умро заиста 4. марта 1852? Да, умро, то је недвосмислено, али да ли баш тог Четвртог марта? Гогољево тело је, опет, по једној причи, за коју скоро нико у Русији не зна, јер нико ни не зна да испод Гогољевог гроба у московском гробљу не почива Гогољ, већ „неморални” комесар милиције једног подмосковског села, која каже да је једне ноћи, док није постављена мермерна плоча на његовом гробу, такорећи украден из свог гроба. Како и зашто? Ево како: прича се да су крадљивци потплатили једног калуђера Манастира Светог Данила да те вечери напије неколицину монаха, тако да ови могу да обаве посао. Гроб је после „пљачке”изгледао недирнут. Лопови су водили рачуна, цвеће није уништено, већ је поново засађено, а бусење враћено на место, тако да се није могло ништа приметити. Зашто је Гогољев леш украден и где је однешен, ни то никада нећемо сазнати. Али, постоји још једна прича, а она каже: да је у то време Ото Фон Бизмарк5) (у том тренутку посланик у парламенту Пруске) боловао од страховитих болова у желуцу, које су лекари описивали као катар желуца, најтежег облика. Ото Фон Бизмарк није могао да једе нити да пије. Штуцао је и када би помислио на храну. Немачки лекари су свуда тражили лека. Пронашли су решење: наиме, постоји једна текућина6) која се ствара у човековом мозгу у његовим последњим часовима живота, тада се све жлезде у човековом мозгу напрежу и стварају изузетну благотворну и лековиту врсту течности која нема боју нити мирис, ни укус, та течност излази обично на уши, нос или уста; има је заиста много, зависи када се јави и у ком часу живота умирућег: што умирући дуже умире, течност дуже и више излази; постоје писани подаци из Старог Рима и Египта да се у неким случајевима може накупити и око литар и по те текућине; овај феномен је заступљен код једног од милион људи. Та текућина се може употребљавати у сврхе било које болести, испијањем или мазањем на место повреде и доноси потпуно излечење у врло кратком року. Као један од будућих и највероватније могућих немачких канцелара, које је за то одредио немачки цар Вилхем Први, здравље Ота Фон Бизмарка било је питање број један у тадашњој Пруској. Лек за Бизмаркову болест су тражили сви лекари у Пруској, а и шире. Свим немачким посланицима у другим земљама ово је било добро познато. Раширила се широка мрежа информација и сазнања шта може помоћи младом и будућем немачком канцелару Бизмарку?

Сваки немачки посланик у било којој европској држави је поред редовних обавештења од владара те државе о стању у тој земљи, имао као посебан захтев и молбу Владару и медицинарима те државе за помоћ у проналажењу лека за младог Бизмарка, за који би се Пруско Царство одужило ваљано. Имајући у виду и чињеницу да је тадашњи Царски гувернер Москве Петар Петрович Житовов имао веома присне и блиске, такорећи најбољепријатељске односе са тадашњим немачким послаником у Петрограду, Адолфом Леополдом Бизмарком, иначе блиским рођаком Ота Фон Бизмарка, и с обзиром да је био упознат у историју болести Ота Фон Бизмарка, врло се лако да наслутити шта је Петар Петрович Житовов предузео када је видео шта цури из Гогољевог носа та три дана док је Гогољ лежао на одру 4-7. марта 1852. Треба рећи и то: да Петар Петрович Житовов није био нимало глуп човек, знао је немачки, француски, српски и хебрејски језик, и притом је много волео новац. Старица која је скупљала текућину из Гогољевог носа, попут слина, је убрзо нестала, као и марамице које је користила да брише Гогољев немали нос. Када је Гогољев леш украден? Ни то се поуздано не зна, али се да претпоставити да се то десило одмах по сахрани или сутрадан, због свежине и квалитета текућине које су потраживали немачки лекари: зна се и то да је чувар гробља Јевгениј Павлов нестао те ноћи после сахране, и да се никада више није појавио. Где је остатак Гогољевог тела завршио, ни то се не зна. Али ово се врло добро зна, постоје документи који то говоре, ко је залазио по берлинским архивима, прочитаће: да је Херман Геринг7)(иначе страствени колекционар уметничких слика, скулптура, оружја, а у току рата 1939-45. и колекционар необичних ствари као што су: зуби познатих људи, француских чарапа из 18. века, пенкала прављена од кокосовог и бамбусовог дрвета, али и необичних лобања ратних заробљеника које му је после својих сецирања дотуривао доктор Менгеле) 22. августа 1943. године купио од Хермана Шпера, 93-годишњег по струци примаријуса доктора лобању руског писца Николаја Васиљевича Гогоља како су писале немачке новине Kampfblatt der nationalsozialistischen Bewegung Großdeutschlands8), међутим, нико ову вест није узимао као сензационалну, вест је заборављена и прошла врло незапажено, како због рата и страховитих савезничких бомбардовања немачких градова. Ни касније се овом вешћу нико није бавио, јер је нису објавиле ни једне стране новине, па ни московска Правда, чији је спољнополитички репортер наредног дана, пошто је упитао главног уредника, сме ли да објави ову вест у одељку Немачке ратне пропаганде и лажи, послат у Сибир са породицом. Герингова кућа у најелитнијем делу Берлина, Potsdamer Platz, где су се налазиле његове манијакалне колеције слика, сатова, зуба, пенкала и где се потенцијално налазила лобања руског писца Николаја Васиљевича Гогоља је порушена у совјетском бомбардовању 19. априла 1945, до темеља, а тиме и могућност да се сазна коначна истина о посмртним остацима Н. В. Гогоља, све док се не донесе ваљана одлука о поновном ископавању гроба поменутог писца на московском гробљу Новодевичје…

ФУСНОТЕ:

⇧1	Н. В. Гогољ – ЗАВЕШТАЊЕ (Н. В. Гогољ „Изабрана дела” ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2012). При пуној свести и здравом разуму износим овде своју последњу вољу. Прво: Завештавам да се моје тело не сахрањује све док се не покажу јасни знаци распадања. Напомињем то зато што су ме још у току саме болести обузимали тренуци онемоћалости, а срце и пулс ми престајали да бију; зато што сам у свом животу био сведок многих тужних догађаја због наше брзоплетости у свим пословима, па чак и у таквима као што је сахрањивање; изјављујем то овде у самом почетку свог завештања, у нади да ће можда мој посмртни глас подсетити на обазривост. Нека се моје тело преда земљи не бирајући места где ће лежати и нека се ништа не доводи у везу с његовим прахом; нека се…
⇧2	Тафофобија представља ненормалан, патолошки страх код човека да ће бити жив сахрањен. Тафофобија као реч настала је од грчких речи τάφος, taphos, што представља гроб и φόβος, phobos, што јесте страх, те се то преводи као страх од гробова. У давна времена пре појаве савремене медицине, страх такве врсте био је природан. У читавој људској историји, било је много истинитих сведочанстава да су људи случајно били сахрањени живи. Легенде о људима који су случајно закопани живи биле су свуда распрострањене. Такве приче укључују догађања и ситуације да се неко ко је био у стању дугог или дубоког сна или коме, пробудио годинама касније и преминуо страшном смрћу. Друге легенде говоре о ковчезима који су отворени и у којима су нађени лешеви са дугом брадом или лешеви са подигнутим рукама, изгребаним поклопцем и длановима окренутим нагоре, према поклопцу.
⇧3	Н. В. Гогољ – ЗАВЕШТАЊЕ (исто). Друго: Завештавам да се нада мном не поставља никакав споменик и да се и не помишља на ту глупост, недостојну хришћанина. Онај, пак, од блиских пријатеља, коме сам стварно био драг, нека ми подигне другачији споменик –споменик у себи самоме, својом непоколебљивом постојаношћу у живљењу и бодрењем и разведравањем свих око себе. (…)
⇧4	Генрих Јагода (1891-1938), рођен у јеврејској породици. Био шеф Стаљинове тајне полиције НКВД (Народный комиссариат внутренних дел) 1934-36. Стаљин га је ликвидирао 1938.
⇧5	Ото Фон Бизмарк (1815-1898) нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen Немачки канцелар (1862-90). Имао је надимак „Челични”. Био је побожни хришћанин.
⇧6	Излучевина код човека, такве врсте, науци и медицини, данас није позната.
⇧7	Херман Герниг (1893-1946), био је немачки нацистички политичар, пилот, војни заповедник, и доглавник Адолфа Хитлера. После Хитлера био је један од најважнијих људи Трећег Рајха. Осуђен на смрт, али се пре извршења пресуде убио у Нирнбергу.
⇧8	Борбене новине националсоцијалистичког покрета Велике Немачке, су биле званични лист Хитлерове Нацистичке партије од 1920 под називом Народни посматрач Völkischer Beobachter. Након забране НСДАП, и Минхенског пуча (1923) лист је забрањен, да би се поново појавио 1925. Последњи број новина је припремљен 30. априла 1945, али није изашао због скоре капитулације Немачке 8. Маја 1945.

Извор: Часопис КУЛТ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: