ФУТУРИСТИЧКИ ЕСЕЈ - ЕВРОПА ЛЕЖИ МРТВА* - Књижевна радионица "Кордун"

Рецензије

ФУТУРИСТИЧКИ ЕСЕЈ - ЕВРОПА ЛЕЖИ МРТВА*

Алекса Ђукановић

детаљ слике: КРК Арт дизајн

Европа лежи мртва

ФУТУРИСТИЧКИ ЕСЕЈ*

Алекса Ђукановић

16 НОВЕМБРА, 2019

Европа је те 2034. године више но икад у својој двомиленијумској култури личила на своју књижевну имењакињу у многим Крлежиним текстовима у којима се помињала као “појава” у којој се “највеће истине изговарају испод вешала, на стратиштима, по тамницама и на голготама” и да у таквим изопачењима “те распете и пољуљане истине постају европске заставе и вијоре се вјековима”2). И доиста, тако је и било, само много горе него у Крлежиним стиховима и есејима. Крлежа тада већ више од пет деценија лежи на Мирогојском гробљу под богумилском црномермерном стећку тешком целе две тоне. И наравно, нема он појма шта се догађа изнад њега, ни не слути шта се све исподешавало горе откако не дише и не пише. Он, јадничак ни не сања: да је Европа постала највећа лудница, буквално и метафорично казано – на најстаријем светском контитнету у тој 2034. години здрави мозгови регистровали су највише лудака на свету… молим за један пардончек, хтео сам рећи: либералдемократске господе што избријани и напудерисани већ скоро девет деценија пуних уста кењају и куну се људска и европска права, а као муве редом и нередом тамане Арапе, Азијате, Црнце, Латиноамериканце, и дапаче нас Србе и Балканце. (Научно је доказано да многе муве јесу преносници најтежих болештина попут тифуса, салмонеле, куге или еболе, али исто тако треба казати и ово: да је прва епидемија куге на свету избила у Лондону далеке 1665. године, јер нису имали канализацију, а јели су прстима, тифус се појавио 1528. у Француској, где је и први пут откривена бактерија салмонела, узрочник тифуса, док и мала деца у свету знају ко је и где направио еболу, која је пре неколико година имала страховите последице у Африци, након двогодишњих “истраживања” и њушкања лекара Америчке агенције за храну и лекове на том подручју.) У тој 2034. години било је у Европи више но игде другде на свету тих лудака… пардон, “бескомпромисних бораца за права” Црнаца, Босанаца, Украјинаца, Албанаца, и свих других анаца, и у тој “најправеднијој борби” страдаше (гле чуда!), управо они који би том борбом требали бити заштићени, а нагрдише их (гле чуда!) управо они који заузеше улогу њихових бранитеља. Ако би статистичким разматрањем проучавали тај проблем (европска избријана и напудерисана господа не прихватају термин: проблем, они држе да је то нормално стање духа – несастављива расцепљеност личности, лицемерност енормних и никада на свету виђених и потврђених размера, те на крају као последица свега: схизофренија код 85% европске популације, контролисана и држана у границама неоткривености пуних осамдесет девет година, захваљујући константном приливу најделотворније и најучинковитије дроге – новца), то би онда изгледало овако: у свакој двочланој породици, један је нормалан, а други јок. У ком смислу? У сваком смислу.

Беспотребно је објашњавати примере људског лудила, узмите Јасперса и Фрома па читајте (Фројда немојте, био је фашиста и претеча данашњих мондијалиста и омогућио је својом слободнонагонском и сексуалноупражњавајућом, тј. сексуалноизопаченом теоријом да Европа дође у 2034. годину као полумртва нимфоманка преко које су прешли батаљони, али и да сви Европљани у том системски наметнутом изопачењу имају исто искуство, и мушкарци и жене подједнако), ово је нешто друго и ново, у званичној медицини нема чак ни назива. Већини болести има лека, али овој нема. Ова је болест слична колери, или пак куги, мада мислим да је колера бољи пример: у пандемијама широких размера није се могло наћи лека нити оболеле лечити од ове страшне болести, наиме чекало се да болест сама почне да јењава, када би опустошила један град од десет хиљада становника, прешла би на други, потом на трећи, и тек после четвртог болест би нестала, сама од себе. Они малобројни преживели у опустошеним градовима, најјачег имунитета, стварали би Нови Свет. Крлежин костур, кога су кртице и глисте оглодале још до краја 1982. године у нестручно затвореном црном брезином ковчегу (метално ојачаног дна), који је за Крлежин погреб због приступачније цене добављен из Пољске, засигурно се по оној народној морбидној није превртао. Лежао је мирним сном сваког костура који је отишао на фруштук црвима. А, напољу Германи, Келти, Романи, Хуни беже куд који мили моји, јер због свог морално-људског пада те напуњених гаћа нису способни да се боре, већ напуштају своје домове, остављају своју децу и родитеље, и из својих сефова, сламарица, водокотлића и чарапа набрзину ваде своје топлоушушкане новце, трче до најближих експозитура својих банака, дижу своје милионске своте и пуних торби (и пуни себе) беже испред Арабљана и Муслимана, који надиру из Азије и Африке, и завршавају оно што нису успели у Раном средњем веку, када су у свом витешком походу на Европу (када их је страдало преко 90%), дошли чак до врата Француске и Пиринеја. “Ужас”! Повикао би Достојевски и чупао оно мало косе на глави, док би се Крлежа чешкао по ћели и викао нам подсмешљвио: “Ето вам га на!”. Ако би се и поред свега што нас окружује запиткивали како би се Европи и нама могло десити нешто налик овоме, треба се опет вратити Крлежи, латити се књиге драма и прозе: Глембајеви и ту видети у шта се претворила највећа банкарска породица у светској књижевности – у монструме, умоболнике, подлаце, преваранте, звери, оцеубице. Мало по мало у Европи више нема уметника, сликара који себи одсецају ухо јер нису задовољни квалитетом своје слике и својом људском и уметничком вредношћу, Европа више нема масовне ломаче на којима спаљује непослушне научнике и географе који су се тобож усудили да кажу да није свет плоча равна, Европа је коначно успела у својој намери да се такви научници и уметници више ни не рађају. Европом владају Глембајеви, банке, новац, Ватикан и Сотона. Извесна могућност и примисао у здравом уму (у односу на европске прилике 2034. године) Леонеа Глембаја да убије Игњата Глембаја, свога оца, због очевих увредљивих речи упућених на рачун Леонеове мртве мајке, а своје бивше жене 1929, када је драма писана, ни у ком случају нису упоредиви са ситуацијом у Европи те 2034. године у којој неки мали европски шестогодишњи “глембајевчић” надрогиран пуца из пиштоља и убија своје родитеље због ниског џепарца кога су му отац и мати дали са закашњењем од неколико сати. Јер, у тој глембајевској Европи 2034. године опојне дроге и оружје моћи ће куповати чак и деца у предшколском узрасту на сваком киоску, уколико имају пет или десет евра, колико ће коштати један по цени приступачан “Smith Wesson” са једанаест метака у магацину.

То наравно није пропаст тога детета, нити његове породице, то је пропаст читаве људске цивилизације. Она је почела с првим данима примењивања новог економског и друштвеног система, за кога европска и америчка напудерисана и избријана господа говоре да је “систем који влада на природним законима”, те се од тог пароманског система људи разбољевају и доживљавају тежу и гору пропаст од колере, и та нас пропаст све више и све јаче окружује са свих страна, а да ли ће она трајати петнаест, тридесет или педесет година, не може се с тачноћу одредити, али недвојбено је: Европа 2034. године, можда коју годину касније (а можда и раније!), лежи исто онако као у Крлежиној песми Европа године тисућу девет стотина четрдесет и друге, лежи дакле, мртва, без грозног и опијајућег задаха што нас је многе векове хипнотисао и опијао и без оних Њених грамзивих очију што светлеше и у најцрњем мраку, као ватрени огањ који нам представљаше путоказ у помрчини али и опомену да ћемо на њему испечени као ћевапи бити попут Ђордана Бруна ако се не повинујемо Њеним захтевима и Њеним путем не кренемо. Уста су јој мртвачки разјапљена, у њих се муве завлаче тражећи остатке хране, а зенице су јој црне, укочене, воштане. Липсала је.

ФУСНОТЕ:

⇧1 Наслов овога футуристичког есеја је стих из песме Мирослава Крлеже Европа године тисућу девет стотина четрдесет и друге, коју је Крлежа написао у свом ратном, загребачком Дневнику из године 1942, у другој години најразорнијег рата на тлу Европе. Ова неримована песма (што је у Крлежиној поезији редак случај), складно накићена оштрим и “убитачним” метафорама представља оду жалости, или пак неки меланхолични и тугаљиви ламент над европском цивилизацијом и будућношћу, као и над оним Крлежиним илузијама и хтењима (али и свим нашим) да је Европа нешто што није, и што никада неће постати оно у шта сви ми Балканци силно и детиње верујемо и желимо да веруемо да она јесте. Из ове песме, као и из многих других Крлежиних песама у којој је главна јунакиња Европа, најснажније се осећа и уочава Крлежин негаторски и антиевропски став који води ону једину и праву Крлежину нит и снажну мисао о Европи, да је Она кућа самотна у којој Злочин спи, а која се свршава Крлежиним посмртним и коначним закључком, али и жељом да после свих својих злочинстава и злодела, Европа ипак заврши на крају као и свака стара блудница на столу за сецирање. Песма је објављена у 1. броју часописа Република 1953. године, у време најизоштренијих европских друштвених послератних сукоба и неразумевања, као очигледан показатељ и одлика вишевековног неуспелог и немогућег пројекта да се створи јединствени, уједињени, и заједнички, тачније речено један европски менталитет, који се вештачки покушава накалемити свима нама, и данас.

⇧2 Мирослав Крлежа Европа данас, есеј, објављен 1933, у петом броју часописа Савремена стварност.

Извор: Часопис КУЛТ

Европа године тисућу девет стотина четрдесет и друге – Мирослав Крлежа

(ИЗ ДНЕВНИКА 1942)

Само се стихом може рећи то

што значи ово подло, сулудо уморство

што заклало је махниту Европу

пред свима нама као бијесну кују,

и данас све је само лудост, страх и ноћ.

Од бдјења, тлапње, сна и привиђења,

од бунила су саткани нам снови.

Крвари разум када човјек снатри

у кантилени јутра, у копрени дана,

и снатри тако крвав у подземљу мрачном

за свјетиљком, за топлим људским гласом,

за нечим што се некоћ давно звало

мисао и достојанство стиха!

Само се пјесмом може рећи то

што значи нама поглед, шту су људске очи,

те људске влажне, дивне, нијеме очи

што постале су грожђем за смрдљиве свраке,

те данас нема ни једног људског ока

да пробио га није ђаволски крвав кљун

тог лешинара мрачног који нам кљуца мозак

и раздире нам памет ко крепану жабу.

Гдје наивни су они глупи дани

када смо, давно томе, сањали

о леопардски, змијски отровној,

о златној, чудној, тајанственој Европи?

О, они дивни давни сни о плавом острву,

о земљи кипова, Сикстине, музике,

о свјетиљци бодлерескног свитања,

о магији што звала се је харфа,

о ријечима што лебде ко планете,

о барјацима славе, разума,

о појмовима тако прозирним

ко стакло неба што је блиставо

кад лебди лопта земље звјездана

на струји тихе, мирне лирике

те звони ту у нама, у крвотоку,

у билу, нерву, модрим жилама,

у месу младости, у чудном мртвом прољећу

што прогуто га пожар барута

и јаук људски, дим и грмљавина

безглавог, страшног, слијепог покоља.

О, гдје су они славни мртви дани

кад нама су у духа пустињи

ко горућ знамен на путу нашем блистали

Еразмо, Јацопоне, Хамлет, Силвије,

уз пратњу ода и звекет мадригала,

у части, слави вјечнога тријумфа,

и када нам је свијет на даскама

свијетлио сјајем игле магнетске.

Ми Аргонаути тад смо сањали о сну

који пјеснички се звао живот човјека.

Поет, он може дати свему смисао, и умом,

симболима и глумом, ријечима

дочарат игре ритам, дати сцени свјетлост,

он може дати драму, кукуријек пијетла

и прељуб, отров, мрачну, гадну глупост,

интриге, писма, грмљавину бубња,

мачева звекет, мајалис човјечанства,

и јесен меса, тужну страву тијела,

опијела пјесан и сиву жалост гробља,

завјесе и ловор, крабуљни плес смрти,

грозу љепоте и проклетство мозга

кад титраји се звука и уздаси струне

даве у крви, венозној, тмастој, мрачној људској крви.

Што може рећи поглед, што су очи,

те људске влажне, топле, чудне наше очи

над одром свега што се звало човјек?

И што је тијело? Што су бдјења, слике,

данас у свему, у тренутку сна

када се разум гаси и цврчи као фитиљ

уз пјесму јутра у копрени дана,

кад свитање за праскозорја љетног

уз погреб овај јеца у тихој кантилени?

То танко ткање тихих људских ријечи

раздрије тмаста рика топова

и уклет облак црног барута

у пожару се димом стао пушити,

и тако нам је као пеливанима

над гариштем кад плачу циркуса.

Уморство глупо, банално уморство!

Горила нам је знамен времена,

злочинство: кринка на овом лудом балу,

у тријумфу крви, у химни паликућа

гдје лудило се слави гримизно,

и све је само бдјење, тлапња, страх и вјешала.

Не један, четрдесет хиљада је идеала наших остало

заклано на гробљу стварности.

И оно кад смо били сањали

и што се (давно) само стихом могло рећи:

сва она игра ријечи и магија риме,

духовит шах на математским даскама

кад флорет духа са звекетом стила

значио је више но гримиз сав и све злато свијета,

показало се да је гњила лешина,

мумија и трупло, блатна стрвина,

кадавер од прња, лажи, глупости,

а једино што вриједи то цријево је Гориле

на стражњицу кад свира маршеве!

Хљебопек овај који од човјечанства

испеко је себи печенку

и данас глође костур памети

уз гласан кикот пера плаћених:

тријумф уморства на спроводу мозга.

Умро нам је нетко! На одру је. Тишина.

Ту пред нама од воска лутка спава.

Од воска лутка што зачела нас крвљу

стиха и риме, љепоте, правде, истине,

а била нам је мајка и њен мајчин лик,

њен мајчин поглед у бунилу сна

дира нам срце: лептир умирући.

Та сјенка неког тко је био ту

и тко је био наш и нама близ и драг

и нестао ко дах и лик у сну,

тај поглед њен је загонетно жив.

Европа лежи мртва.

На погребу том човјечности мртве,

уз посмртну почаст топова и огња,

тко не може да буде Фортинбрас,

нек говори то гласним ћутањем

што треба да каже покољењима:

глупост нас је замрљала крвљу

и у тој крви поворке фантома

издимит ће се ко мрачан, паклен дим!

– Ми данас нијесмо више што бијасмо ко дјеца,

наивна, глупа, лирска, слијепа дјеца;

ми данас знамо једно, а то је то што знамо:

и логика да има гиљотину.

И логика да има гиљотину,

да памет има право памети,

а човјек није месо менажеријско

за псе и хијене, немани и звијери.

– Ми данас нијесмо више што бијасмо ко дјеца,