детаљ слике: КРК Арт дизајн

Шибицар са кодексом

Привукла ме галама групице људи на улици. Сви окупљени су гледали у прљави плочник и живо коментарисали. Знатижељно скренем ка њима и видим мршавог младића да чучи и преврће три мала сандучића од шибица сакривајући лагану папирнату куглицу испод њих. Нисам знао за ту игру то јест 'занат'.

“Ево овде је, сад овде а тамо је пре била, па где је сад”?

Пратим погледом куглицу, која мења место и чини ми се да задатак није много тежак. Уследи погађање и дебељушкаст момак, који се први издвојио из групе грађана и одважио да уложи новац добија опкладу. Па знао сам и ја да је испод те кутијице и могао сам лако до новца само да сам играо. Група заинтересованих се увећава, јер прилазе још неки знатижељни људи, а жена која се очигледно враћала са пијаце већ отвара новчаник. У следећем кругу мршавко добија назад ону црвену новчаницу, јер је први добитник, сад неразумно за све, погрешио. Сви се чудимо због његове лаке грешке, а он се хвата за главу док га људи коре што их није послушао. Удвостручује се улог и куглица поново вршља час испод једног час испод другог плавог поклопца. У џепу имам 10 хиљада динара које су ми родитељи дали да платим школарину ученика у привреди за годину дана и започнем похађање радиомеханичарског заната. Имаћу 20 ако погодим!

Јавља ми се ђавољи глас изнутра и почињем да исправљам изгужване крајеве своје црвене новчанице док се мешкољим и премишљам, мада бих се заклео да знам где је решење. Могао бих нове патике да купим и један модеран џемпер са рол крагном, већ правим потрошачко финансијски план у себи. Младић је оставио куглицу испод једног од три поклопца устао, окренуо се публици, и не престајући да прича ишао  од једног до другог посматрача  уносиће им се у лице тражио нову, већу опкладу.

“Оћете ви госпођо? Да удуплимо господине”?

Сад се приближава пензионеру у тешком тамном капуту, који децидирано тврди да сигурно зна где је округли замотуљак! Успут се младић неопрезно одваја мало више од места где стоје шибице, а други момак из гужве прилази на прстима и обема рукама открива две шибице одједанпут тако да од свих присутних само занети шибицар не види превару! Испод њих нема куглице! Е сад је све јасно и сви су ради да се кладе, пардон кладимо на сигурно, да је куглица испод оне треће неоткривене шибице у средини на коју пензионер за сваку сигурност ставља своју изгланцану ципелу и отвара новчаник.

“‘Оћеш да удуплимо? Дајте новац  сви овде код мене”.

Пријављује се први играч, који је већ добио поверење присутних, јер га сви жале што је онако глупо изгубио сигурну опкладу и добија улог најпре од мршавка, па после редом и од осталих. Лак добитак је тако известан, па се и ја најзад одлучујем да удуплим свог згужваног *црвендаћа из џепа. Међутим, у одсудном тренутку нечија рука ме изненада дрско повуче за рукав.

“Ти немој да играш”.

Дечко са качкетом који је све време ту стајао и живо причао са свим потенцијалним играчима сад се извукао из гомиле, пришао ми са леђа и обратио ми се тихим, али леденим гласом. Покушао сам да кажем нешто у прилог моје, наводно добре одлуке, али он ме грубим погледом сад више него руком, отргну ван гомиле. Успут је  дискретно зауставио једног војника, решеног да заради на сличан начин, као што је и мене. И војник је имао 'разумну' примедбу али је хитро разумео оштар поглед послушао и повиновао се наређењу дечка са качкетом.  Када су све паре легле код поузданог дебељуце, шибицар успореним покретом театрално као мађионичар који сакрива зеца испод цилиндра отвори трећи, нама неоткривени поклопац. Уздах неколицине играча! Нема куглице! Где ли је?

Сад спретни играч шибицама отвара један од она два поклопца где смо сви лепо видели да куглице нема. И гле чуда, тамо је!

“Па како”? Вришти зацрвенела жена.

“Е свака ти част мајсторе кад умеш, нека си добио. Браво”!

Смирује атмосферу међу шокираним грађанима пензионер у громби капуту док новчанице брзином кошаве који мења правац мењају власника. Играчи су збуњени, очигледно изиграни, мада још не знају како, а ни један нема снаге нити смелости да каже да су видели да мала лоптица није била тамо где је сад што би значило да су они део смишљене преваре. Притискам шаком новац у свом џепу, срећан што сам једну лекцију на путу ка школи управо научио на улици.

Људи се ћутке и брзо удаљавају одлазећи са места где су на кратко били неке друге особе. Журе својим кућама и радним местима да поново буду добри, цењени и поштени са мало мање новца у својим новчаницима и џеповима, али Боже мој. Војник отпоздрави војнички, а онда и ја махнух дечку са качкетом који се нервозно освртао.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: