детаљ слике: Kрт Арт дизајн

Плаво-бијела застава

Авион прелијеће Атлантик

по ко зна који пут

друштво му правим.

Ролетне отворене

ал' ваздуха нема.

Турбуленција нас љуља

али не уљуљкује.

Видим плаво-бијелу заставу

прострту колико се оком

досећи може.

Моја застава!

Плаво небо,

облаци као памук тек убран

Пространство је моја земља

сва ова неукротива ширина.

Треће небо.

Универзум руке шири

и зове ме да полетим.

Мени у част данас

застава се диже,

срце пјевуши

химну битисања.

Живот је изнад

бетона испод.

Бар

Волим те јер си и после свих ових година мој.

Волим те и твоје планине које те грле у полумјесецу

и твоје море које затвара круг,

а отвара срце.

Волим те јер је у мом првом даху твој немир,

јер твој пијесак отиске мојих стопала чува,

од оних мајушних до ових несташних жељних авантура.

Волим те јер твоје улице памте цвркут мојих штикли,

јер су твоје кише сузиле самном,

јер је твоја љубав надолазила са мојом као плима.

Волим твоје морско плаве очи,

твоју душу црвену од залазака,

а безброј смо их заједно испратили.

Волим те јер због тебе завољех модрину

и родих се са духом морнара и сањалице.

Волим твој маестрал који ми увијек дува у леђа

и подстиче моје снове и пустолове.

Волим те и зато што када год и каква код да ти се вратим,

ти шириш руке, пружаш ми смокве на длану,

мрсиш ми косе маслиновом граном

и зашумиш с таласима 'сјети се Монтенегрина...'

Волим те јер иако имаш најуниверзалније име,

посебан си и најдржи,

граде мој.

Плима

Море.

Пред сутон још једне сезоне,

сједим  и таласам мисли.

Очи упрте у правцу Отранта.

Врата широм отворена.

Срце врата нема.

Само кључић да закључа по који уздах.

И шкољку.

Стопала у води.

Со пецка ожиљак од жуља.

Њујоршког.

По пучини одраз неба и понеког заосталог облака.

Обукли широке хаљине "на волане"

као за фламенко, ал' мирују.

Подсјећају ме да су из неке друге приче. 

Крик галеба ме тргну.

Спрема се плима.

Топла је, ал' варљива.

Надође кад јој се најмање надаш.

А научена сам од малена

да долази и кад је не ишчекујеш.

Рачићи измиљели.

Не слутећи завјеру коју им плима спрема.

Повуче се талас,

остављајући сијасет малих рупица у пијеску.

Читав мали град.

Тад рачићи пусте корак.

Убрзају па застану,

кокетирајући са шкољкама

које лијено свијетлуцају

на поподневном сунцу.

Маме!

Ал' шкољке к'о шкољке,

просуте као кликери по дворишту

чекају неке друге морнаре. 

Неком су сан, неком дом.

Понеком раку обоје.

Рак воли кућу јер му је стално неко руши.

Ал' својој шкољки се ипак увијек враћа.

Са плимом. Без завјере.

Некад се до циља најбрже стиже

ходајући натрашке.

Пратећи срце.

Море.

Крај сезоне.

 Спирају се трагови магребских спарина.

Шишарке се расцвјетале као артичоке.

Понека скочи у море,

понека чека равнодневницу.

Понеку лањску море испрати до обале.

Једна ми се скоро непримјетно створи у руци. 

Стијене видају огреботине врелог љета.

Со на ране.

Плећа им уморна

ал' за одмор галебова увијек мека.

Нема знака "слети овдје".

Не треба. Знају они.

Мали предах

па галебови настављају да роваре пијесак.

Траже благо.

Некада смо заједно скупљали "смарагде".

Те комадиће зелених флаша море је обликовало у благо.

Море има ту моћ. И најобичније стакло претвори у смарагде.

И најобичније сјеме обликује у човјека.

И море остане душа душе његове.

Занавијек.

Сунце трепну још пар пута.

Капци му постају тешки.

Облака одједном дружина цијела.

Клизе успорено ка врховима планина

да заузму што боље мјесто

за сјутрашњи спектакл рађања сунца.

Пресвукли се у плаштове љубичаствене

па се просули по платну као вез дјевојачки.

Уљане боје разлише се по пучини.

Титра она.

Не, није је страх. Нити јој је хладно.

Чека смјену страже и сусрет са мјесецом.

Дође он и кад га не ишчекује.

Некако баш у тај час.

Неосјетно, као плима.

Тргну ме музика спуштајућих шкура

којима је со исцртала боре.

Затварају се.

Као капци.

Смјена страже.

Дунух полудашком

у уснулу канделабру док је гута мрак.

Пучина тоне у сан.

Неће ни примијетити када мјесец дође

и поспе јој златни звездани прах

по титрајућим бедрима.

Као огрлицу.

Пробудиће је тек његов додир по врату, гдје се копча.

Можда га баш ноћас заведе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: