детаљ слике: КРК Арт дизајн  Кадар из филма Хитлер: успон зла, 2003.

Случајни Човек: Алекса Ђукановић

(фрагменти из рукописа)

Те суморне и поразне, прве послератне 1919. године, истодобно је из изгубљенога рата у Минхен дошао и пропали уметник, бечки клошар и бескућник, немачки острашћени националистички фанатик и фаталист, те патолошки мрзитељ Јевреја и Словена – каплар у рату, и на концу: верни шпијун Реицхсwехра – то јест Немачке армије: херр Адолф (Алојзија) Хитлер, такође носилац немачког војног ордена храбрости и пожртвованости – Гвозденог крста првог степена (који је заслужио и добио од Генералштаба Немачке армаде јер је током јула и августа године ратне и фатално одлучујуће 1918, спасао живот командиру своје чете Ернесту Коху који се у трену налета и јуриша француске пешадије налио румом и напио те није знао ништа за себе – и добио је овај знаменити војни орден херр Хитлер, јер је такође успео да спречи немачку артиљерију да отвори ватру, грешком, по својима, једном мучном приликом о којој, данас, нема подробнијих и детаљнијих војно-историјских трагова, те података). Дакле, дошао је херр Хитлер из крваве војне у баварски град Минхен са, дакако, тајним и агентурним наређењем своје претпостављене шпијунске команде да се, потајно, то јест инкогнито и тајно-агентурно по дужности властитој, инфилтрира и камелеонски прикачи попут крпеља, у Немачку радничку партију и да „проњушка” добрано и детаљно каква је то, у суштини, по својим политичким назорима и идеолошким опредељењима, политичка снага  организација, и шта она спрема немачкој Држави и немачком народу?  Године 1920, марта прохладног, студеног и мразног 27, негде око девет часова изјутра виспрени каплар херр Адолф Хитлер покуцао је својом левом руком на масивна дрвена врата оронуле троспратнице на периферији Минхена (а у којој се тренутачно налазило главно седиште и једина испостава новоосноване Немачке радничке партије). Куцкао је херр Хитлер тако нежно, полагано и тихо као каква испрепадана, осетљива и слабоумна жена крхког здравља што је преживела тешку ратну голготу – и одговора, наравно, није било. Ушао је потом нечујно и на прстима херр Адолф Хитлер унутра, лица свога блентаво-наивног и разочараног (дакако – недавним ратним германским катастрофичним и капитулантским поразом), јер таква су тугаљива и уплакана лица, погнуте главе, и утуљене образе, имали скоро сви они декласирани Немци, бивши војници и старе патриоте, који су се тих грозних и поразних дана учлањивали у Партију, свеукупно: дванаест мушкараца (од тога: два младића изнад двадесет година, и десет једва-живих стараца што су запамтили још и председника Друге француске републике – Наполеона ИИИ Бонапартеа и Карла фон Клаузевица, те све оне силне и крваве француско-пруске ратове кроз цело крваво и распето деветнаесто столеће) и једна постарија жена; све су то били, како рекох, бивши војници, „патриоте”, стари одликовани ветрани из године 1871, и 1866, то јест из времена славне опсаде Париза, крвавог гушења Париске комуне, и велеславне победе над Аустријом Франца Јозефа И, а који су разборито-људски и трезвено промишљали, те сматрали да нису војно потучени и поражени, неголи да су, је ли, „политички продати” и „војно издани” ножином у леђа од владајуће и „неспособне” царске клике која се није могла активно и одлучно одупрети дефетистичким и капитулантским утицајима и притисцима марксиста и Јевреја. За пример, рецимо: ова поменута постарија озбиљна, дрчна, и потпуно седа Фрау објаснила је свој улазак и активно чланство у Партији „излуђујућом досадом, овога тренутнога мирнога стања, што је неподношљиво и мучно мори још од свршетка рата”. Високоодликовани и храбри каплар јуначке немачке поражене армаде, херр Адолф Хитлер, набасао је попут црвеновратног мароканског ноја, тога јутра, сасвим изненадно и неочекивано, на домара херр Гинтера Баденског, а који је у просторијама своје Партије очевидно беспослено и тако врашки тромо седео, те се досађивао још од шест изјутра када је и дошао на посао – и сам са собом, у међувремену, играо шах. „Преко радознали” каплар и шпијун херр Хитлер, бивши изранављени солдат из Прве светске војне, и носилац Гвозденог крста првог степена, угледао је тога часа домара Баденског (који је у рату био сасвим обичан редов, пешадинац) – такође носиоца Гвозденог крста првог реда. Црномањасти, плавооки, жгољави, неухрањени, млохави, кошчати, и у лицу бледи каплар Адолф Хитлер, тананих црних брчића увијених шпицасто – увис, зачуђено је, попут какве будале, погледао у преплануло, зацрвенело, али постојано-смирено лице Гинтера Баденског који је лењо и поспано куњао, те џоњао, то јест – млитаво и шоњаво седео на дрвеној столици иза импровизованог шалтера на самом улазу у седиште Немачке радничке партије, и, као што казах – поспано вукао фигуре на табли, и сам са собом играо шах. (Заправо, требало би појаснити за мрву детаљније: доиста, ама баш никаквог ваљаног шалтера није ни било, а ево чега је било: на, око два метра, одмах – десно од улазних врата, постављен је особито повећи дрвени писаћи сто, од куване ораховине – 250 x 85 цм, са десетак ладица, у којима је било неколико хиљада празних и непопуњених уписиница које су зјапиле тако суморно празне већ скоро цео месец дана од како су изашле из штампарије.  Испред самога стола налазила се обична дрвена столица на чије је подерано и похабано седиште захефтано потанко и јефтино парче поцепаног сунђера које је доцније префарбано у црвену-махагониј уљану боју дрвета столице, како би барем делом личило на некакав стари, истрошени и „висококвалитетни” исфлекани мебл штоф, те барем за делић чинило некакву привидну – и за прво око, назови „удобност”, за особу која ту тренутачно седи. А на средини тога великог и масивног стола, стајало је повеће парче дебелог картона – на коме је црном зидном фарбом домар и перач подова Гинтер Баденски, по упутума свога шефа и послодавца, наравно, Антона Дрекслера, исписао следеће речи: Емпфанг дие Партеи[1]). Укрућени и плашљиви каплар херр Адолф Хитлер, особито изненађеног и укоченог погледа (у форми примећења чудеса и шок-призора), буљио је, као какав слабоумни падавичар, у домара Баденског (који је, притоме, био хладан као баварски шприцер што се точи у подне за ручак уз опасно љути кулен и сушене свињске кобасице диљем целе Баварске: од Берхтесгадена, Аугсбурга и Розенхајма, преко Минхена, Инголштата и Нојштата, до Нирнберга, Вирцбурга и Бамберга), као и у све фигуре на његовој шаховској табли, што их је затекао погледом када је промолио нос кроз врата, и закорачио, потом, ногом својом у ову стару готичку троспратну зграду, стару и преко три стотине година. Од очите, сваком приметљиве, и доиста, прејаке нервозе, почео је зубима својим херр Хитлер чупкати свој десни, помало риђи, брк и пљуцкати на патос. Баденски је зевао, и зевао, и с времена на време је тако поносито и генералски погледом прелазио преко своје големе и моћне дрвене армаде – на својој дрвеној шаховској бојишници, то јест на дрвеној табли од трешњиног меког дрвета, потпуно и до краја заокупљен проблемом који га је страховито тога часа мучио: проблемом, дакле,  сатеривања у ћошак из кога нема вани – муком самомата, и не примећујући да му придошли каплар Адолф Хитлер (који притом, ваља напоменути: уопште није знао да игра шах!) нервозно, као какво преморено псето, дахће подно чела и у лице. Но, опазивши, тога трена, херр Хитлерово присуство када је овај ушао, Гинтер Баденски се моментално освестио, те пренуо и погледао хитро у каплара херр Адолфа Хитлера. Каплар Хитлер се такође, моментално и нагло тргнуо али и одмах прибрао, те је истога трена – у склопу своје шпијунске глуме – укочио своју жиласту и мршаву шију и одмах се, као запета пушка пред војну свечану параду, представио, ко је, шта је, како се зове, одакле је, те је изнео своје одлучно и идеологијом занесено хтење и захтев да жели истога часа активно чланство у Партији, то јест – пријем у њу сместа, дакако; изразио је особито дивљење према идејама које је ова Партија истицала и гласноговорила у немачком друштву, одушевио се тако искрено и постојано као какво дете херр Хитлер, када је чуо и сазнао да је и домар Гинтер Баденски освојио и у рату завредио Гвоздени крст прве класе за храброст и јунаштво, објаснио је укратко госпон Хитлер своје властите политичке разлоге и жестоку револтираност спрам немачке „незаслужене и подваљене капитулације и издаје од Кајзера и његове издајничке клике”, изменио је неколико угоднопријатних реченица о велеславним ратним искустивма са, такође, дотичним бившим и демобилисаним ратним херојем Баденским – и за, ето, мање од пола сата, добио је каплар Хитлер активно и пуно чланство у Партији, те чланску карту са редним бројем: шездесет и девет, те тако врашки срећан и особито задовољан (што је с великом лакоћом обавио најтежи део свог агентурног и шпијунског задатка инфилтрације у саму хијерархијску структуру Партије) каплар и тајни шпијун Адолф Хитлер изашао је из Немачке радничке партије тако озарено и живахно, раздрагано, разгаљено, весело и распевано, и уз све то – звиждућући успут немачку државну химну:

Deutschland, Deutschland über alles, Über alles in der Welt...[2]

Али, када је излазио ван из ове старе и оронуле зграде каплар Хитлер је и даље крајичком свога десног плавог ока страшљиво и језовито гледао, и слеђено проматрао Гинтерову дрвену бојишницу, то јест – шаховску таблу од трешњиног дрвета, и све фигуре на њој (почевши од Краља, Краљице, оба Топа, Ловца и белог Коња који се управо спремао да смаже једног од три црна Пешака, колико их је имао у домету скока свог), као да сагледава и проживљава најгори и најстрашнији хаос и ужас у своме животу; грозоту мучну и неизлечиву, дакако. Гинтер Баденски био је, као како рекох, веома, веома необичан и особит човек – различит по, рекли бисмо – свему, од других људских бића у његовом окружењу – у том велелепном немачком граду Минхену, красној баварској алпској престоници – а што је основана још у ВИ веку од племена германског Алемана у подножју реке Изар.

______________________

[1] (nem.), Prijem u Partiju

[2] (nem.), Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad svega na svetu... Početni stihovi nemačke državne himne: Pesma Nemaca – Das Lied der Deutschen, kompozitora Jozefa Hajdna iz 1797. godine

Извор: HYPER BOREA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: