детаљ слике: КРК Арт дизајн

РОЂЕНДАН

Захвалан сам на многобројним честиткама у данима око рођендана. Наравно да је лијепо прочитати и чути много добрих жеља и мислити да сам у неку руку награђен животом. Лијепо је и знати да сви ти људи постоје и да се сви ми на сличан начин радујемо нашој пролазности и живимо са свим вољама и невољама које сретнемо на животном путу.

Свеједно, некако нисам претјерано срећан кад помислим на свијет и вријеме у којем живимо. Осјећам се постиђеним кад видим животну средину неприлагођену условима које је човјек уистину требало да учини бољим. Све ми има некако горак укус кад се сјетим колико има гладних, биједних и сиромашних на овом свијету. Нити један систем није ми по вољи кад видим колико је ратова, страдања, уморства, прогонства, тероризма и злочина свих врста. Не могу да затворим очи пред толиким одсуством добра. Не знам гдје бих се могао склонити, а да тога нема и да то не гледам и не слушам свакодневно. Дан ми некако започне тужно кад се сретнем са првим јутарњим вијестима из земље и свијета које су углавном тужног, патетичног и трагичног садржаја, а изговарају их тако да звуче сензационално. Храбримо се и учимо се да на ствари и живот око себе гледамо позитивно, да исијавамо оптимизмом и да гајимо наду у боље сутра.

Мене више интересује да буде боље, без гајења наде, и да то боље задржавамо из дана у дан чинећи га још бољим. Опет, кад на крају дана збројим и одузмем утиске, више је оних које називамо лијепим, добрим, позитивним. Питам се да ли је то траћење живота, да се боримо и да га трошимо да бисмо утисак створили што бољим, љепшим и позитивнијим. Ако је, нека је!

Питам се често шта је задатак сваког од нас на овом свијету, ако смо већ рођени или донијети овдје да га испунимо, остваримо, ријешимо или, просто, преузмемо одговорност за то нешто што је наше. Готово свако би могао рећи да он свој задатак обавља најбоље што може и увијек прстом показати не неког за кога сматра да не ради добро, а исти тај би рекао да он ради добро, али онај тамо други не ради како треба.

И тако се вртимо у круг, као онај пас који жели да се угризе за властити реп. Питам се какви смо ми то људи, као да нас имају двије врсте. Једни који су постали од мајмуна и упорно тврде да су створили све на овом свијету, те да без њих не би било ништа и послије њих ‒ потоп. Друга врста не да првима за право и хоће да докаже да нас је створио Бог и такве нас овде оставио, дајући сваком задатак, да га обави и да се врати Богу.

Све док имамо родитеље некако се безбједније осјећамо и нисмо толико окупирани таквим питањима, а онда кад их изгубимо, почињемо се питати откуд и како смо ми овдје. Може нам се догодити да потцијенимо улогу родитеља, или чак себе самог, да се видимо на мјесту на којем не бисмо жељели да се видимо. Можда ово није право питање у вријеме рођендана. Осјећам неку дугу линију која се протеже од мене негдје у недоглед, као да сам њом дошао из беспућа чији пејзаж нисам могао запамтити, да ли је то предио моје носталгије која ми бразда поре свијести и трага за одговором и начином да јој се вратим. Човјекова вјечна тежња је да лети. Зашто? Не знам. Могу само да размишљам о томе. Зашто бих тежио летењу ако никад нисам летио, а ако већ тежим, то значи да сам летио. Опет ми се пружа мисао у недоглед и никако у том недогледу да сретнем мајмуна, наводног далеког претка. Исто тако, колико год се пружао даље том линијом бескраја, никако да угледам ни то што зовемо божанство из којег смо, наводно, сви изникли.

Слушао сам једном да се човјек послије живота претвара у Ништа. Размишљао сам о томе да ли смо онда од тог „ништа“ и постали. Шта је за нас ништа? Прост човјек би рекао да је за њега ништа оно што он не види, не осјећа и нема никакав осјетилни контакт с њим. Често спомињемо неку невидљиву силу која држи све, па чак и звијезде и све планете које се око њих врте. Чак и празан простор између свих тих звијезда и планета наводно припада тој невидљивој сили. Можда та невидљива сила, то ништа, држи и ту моју замагљену линију која се пружа у недоглед бескраја, на којој не могу видјети ни мајмуна ни Бога.

Радоваћу се овом мом тренутку постојања. Радуј се и ти, драги читаоче, свом тренутку. Сматрајмо да нам тај наш задатак да се радујемо, ако је то био разлог рађања, и није толико лош.

Има разлога да се и прослави, али славље не може да почне док сви не унесемо радост у срце. Тек онда можемо да прославимо линију доласка у овај свијет љубави.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: