|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Четврти сан
Будио сам се неколико пута током ноћи и сваки пут кад би заспао, нашао би се у необичном сну. Трчао сам и одједном моје ноге више не дотичу земљу али и даље јурим и то све већом брзином. Обузима ме голема страст, не осећам брзину, уживам од те силине која ме носи све брже и даље, док предели измичу као на "тајм лепс-у". Ох каква очаравајућа стварност, нема више потребе да бринем како да стигнем на било коју одредиште, моје премештање од тачке А до тачке Б од сад је безупитно. Чини ми се да сам стопу од земље и ако идем уз брег постепено се подижем и увек сам стопу од земље, тако и низ страну. Пројурих изнад водене површине. О па ово је беспрекорно. Будући да ми се ово први пут дешава одлучио сам да се не заустављам. Не да страст! Хоћу да јурим, не интересују ме места, размишљаћу о њима кад се науживам ове прекрасне ношњаве преко свеколиког света. Сад кад ми је пружена оваква могућност све ће бити лакше, још само да се претвори у рутину. Свете ово није сан, успео сам из сна да прокинем у јаву, ту сам са вама и ви са мном, али никог не приметим да га ова чаролија носи као мене. Помислих да ћу се морати вратити кроз сан на оно исто место са ког сам кренуо. Нисам ни завршио мисао, а већ сам био натраг, у мом кревету, на полазној тачци. Пробудих се. Невероватан осећај кад човек зажали што се пробудио. Скоро и срећа да изгуби смисао због тог фамозног буђења и жеље за спознајом да дишем. Мој пас лизну ме по уху и упозори ме на срећу, на своје присуство и потребу да треба ићи пишкити. Излазимо у двориште иза куће, ноћ тако мирна и нежно црна, месец из прикрајка сија, пиша он, пишам и ја.Одломи се сува грана на оближњем храсту и стропошта се на земљу. Пуче тишина к’о Крајина! Пас је већ на вратима и залајава на јеку праска, а ја се помолих за мир птицама и веверицама међ’ крошњама. Закључавам врата и натраг у крпе. Благо Мари ништа није чула. Никад ми није причала да сања, па мислим да ни не сања. Нека, то је боље и за њу и за мене. Скипи ухватио своју већ уобичајену позу да осуши орошену гузу, а ја покушавам свесност да потопим у нови сан. Ако опет сањам биће то четврти ове ноћи.Да сам дете и да идем у школу у коју је ишао Хари Потер не би толико сањао. Пита Мара да ли пада киша, изненади ме, ја мислио спава! кажем, не пада, она вели, падаће у јутро, одговарам јој, ако остане овако, неће! Окренух се на другу страну, заборавих на кишу и осетих да се нешто затегну у глави, као омча на Чаругином врату. Сад више не знам да ли сам у коми или у сну. Нисам у прилици ни да помислим, “брига ме.”Видим, чујем себе, бројим и набројах 24 вране птице. Гавран до гаврана, ни један не гракће, разговарају међусобно, разумем их, један каже да је ветар толико јак и да није време за прелетети планину, онај до њега му рече: и ја остајем и све један до другога рекоше, и ја, и ја, и ја... Један од њих дође испред мене и пита ме колико је 16 x 8, одговарам му 8 и 48 је 128,,, смеховито програкља гра, гра, гра и окрену се на једној нози својој дружини и рече, пази ово. А колико је 28 x 8 и окрену се опет према мени, а ја пун мира рекох му 16 и 64 су 224, остали гавранови као да међусобно програкљаше грао, грао, грао!!! Опет ће гавран: дрво, птица, литица није ово Ситница, ово ти је река Драва неко тврдо спава! Пробуди се душо наша, ти си гавран малибаша, време сна за тебе је прошло, неко ново доба дошло! Како гавран набраја стихове, ја тако нестајем у њима и проничем као пиле из јајета. Не знам да ли сам пренагло удахнуо или отворио очи, можда ми се то догодило у истом трену. Рукама пипам постељу, срећоморан чекам да сване. Не помишљам на нова сновиђења. Помаља се полако бели део дана, светлост мобилише армију сневача, враћа нас у пределе јаве У нешто што се једноставно мора догодити.
|
