детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФЕТИСЛАМ – ЧУВАР МРТВОГ ЦАРСТВА

Фетислам, последња турска тврђава на обали Дунава, код Кладова, већим je делом реконструисана и стоји блистава, на још топлом новембарском сунцу, попут девојке која је добила своју дуго сањану балску хаљину. Чека прве посетиоце са источњачким миром у тишини, само њој знаним, на пристојној удаљености од кладовске вароши. Подмлађена је после пет векова, од како су је Османлије градиле, па ће себе испунити звуцима које су Турци највише волели; шумом дунавских таласа, уздасима девојака док се њоме буду шетале и звекетом новца. Новац ће звекетати у лагумима претвореним у посластичарнице, кафиће, сувенирнице, уметничке радионице и спортске терене а све на „ползу“ народа нашег и белосветског.

По наређењу Сулејмана Величанственог, ова тврђава је подигнута 1524. год. а градио ју је Гази Бали бег Малкочевић, познати акинџијски командант Мехмеда II Освајача. Добија име Фехт –ул – Ислам (Фетисалм), што у преводу значи „чувар вере“ или „капија ислама“.  Простире се на 14 хектара и саграђена је као стратешко војно утврђење служећи за освајање Трансилваније и Влашке земље. Овој стаменој тврђави, са јаком војном поставом, десило се да 1591. год. ипак буде освојена и похарана под налетом влашког војводе Михајла и његових 200 хајдука.

Најстарији запис о овом здању оставио је Евлија Челебија 1666. год, где каже да се тврђава налазила на једном узвишењу и на стотину корака од обале Дунава. Толико је силна била да му се чињаше да ју је славни Шедад градио, због 12 јаких и високих кула, са двоструким зидинама, и свака је имала приземље са два спрата завршавајући се купастим крововима. Све су биле повезане бедемима са шетним стазама оивиченим зупцима. У кули, изнад капије, налазила се Сулејманова џамија са минаретом и диздаревом кућом. Правоугаоног облика, Фетислам се састојао од горњег и приобалног дела са малим и великим градом. Пред главном капијом су били мусала и мејтеш а подаље се простирала варош, данашње Кладово. У тој вароши бејаше леп хамам и један хан за богате трговце. Имаше и две медресе учених људи, две текије и чак, пет основних школа. У Евлијиним рукописима стоји да је у њој било педесетак дућана у којима се израђивала муниција. Исти је био и број рибарница. Даље каже да су се говорили бошњачки, турски и влашки језик, да је ваздух био леп а клима умерена и да су младићи и девојке врло наклоњени љубави, што објашњава утицајем Дунава. Биће да је овом његовом запажању допринела нека лепа Влајња, јер су и лепе и враголасте и маме уздахе, па је могуће да она стара изрека: Ко са Влајњом није био, тај не зна шта је љубав, потиче још из турских дана.

Читајући његове записе стварам утисак да је Кладово тад било већа варош него данас.

У вековима свог постојања није било много мира у тврђави. Турске господаре су смењивали аустријски а, богами, и српске војводе. У српском устанку, 1807. год. који захвата и Тимочку Крајину, поречки војвода Миленко Стојковић неуспешно покушава да освоји Фетислам. Само три године касније, после пада Неготина, то је пошло за руком војводи Петру Добрњцу. Око пет стотина Турака је пред њим положило оружје и предало му више од 20 топова, па је Петар Добрњац постао први српски командант Кладова.

У једном периоду, турске господаре сменили су аустријски, и педантни, како их је бог дао, одмах су кренули са јачањем утврђења градећи нов систем бедема испред којих се налазио ров испуњен водом.

Фетислам има три капије, од којих је прва Варошка, данас улазна, чије двери са нестрпљењем чекају да се отворе потрошачком менталитету новог човека а не наоружаним војскама. Роспи је друга капија, чији ми етимолошки назив буди радозналост због речи која је персијског порекла а означава свадљиву жену склону оговарању и сплеткарењу. Турци су је звали Ороспи капија, што означава блудницу или проститутку, док у мени то име распаљује машту и могу само да нагађам зашто је тако названа. Трећа капија, Дунавска, тек чека обнову, и данас се може видети само са реке а добар део ње је потопљен изградњом ХЕ „Ђердап“ 2.

Почетком XIX века, за време владавине Махмуда II, Турци по други пут освајају то уврђење. Султан, као и сви будући властодршци, самољубиво хвали себе дајући да се изнад сваке капије стави мермерна табла која је величала његову власт и таштину: „Под сенком овог цара, град овај би укрепљен и зидине Фетислама довршиће се и начинише за овог цара. Он начини ово лепо утврђење, утврди његове зидине, онако као што је и његова вера тврда.“

Век и по је прошао од моћне владавине турских султана, када је 26. априла 1867. год, турски изасланик предао кључеве града артиљеријском капетану Милутину Јовановићу. Том предајом и последњи отомански граничар напушта Србију, и ово здање са барутаном, касарнама, складиштем муниције и коњушницама.

Од тада, до данас, стоји на мртвој стражи мртве царевине урушавајући се темељно и лагано.

Дунавске кошаве су скидале црепове и завејан снеговима губио је циглу по циглу. Људима, који нису знали шта ће са њим, представљао је тежак терет од кога би најрадије да окрену главе и склоне погледе на нешто лепше.

Ћутећи их је опомињао!

Фетислам је део мог детињства и одрастања и никад га нисам звала тим именом, пошто је за мене и мештане увек био Стари град. У мојој петици из историје било је седам непријатељских офанзива, рањени Тито на Сутјесци (кога је пас Тигар спасао) и Бранкова песма „На петровачкој цести“. О Турцима сам знала само то да су нам пет стотина година чинили зулум, отимали децу за јаничаре у акцијама званим Данак у крви. С јесени и у пролеће, учитељице су нас водиле у Стари град сврставајући све у редове, два по два, да бисмо се држећи за руке прешли стазу од непуног километра. Чинило ми се да је то био подвиг раван машти Жила Верна. Мој разред су увек водиле, по избору учитељице, Јаска и Таја. Мало сам им завидела, али никад толико да бисмо поквариле пријатељство које до данас траје. Пре неколико година, после поноћи, зазвонио је телефон и са друге стране је млади женски глас, уз извињење, јавио да је Јаска умрла: „Биле смо комшинице и да знате, увек је о Вама причала и много Вас је волела...“ Ћутала сам... Док је Она о мени причала, ја – тамо где сам отишла, нисам имала са ким о њој да причам, само сам је сачувала у оном зимском поподневу, кад смо, санкајући се, упале у Дунав, па нас је њен тата стрпао у кревет. Загрљене, дрхтећи од хладноће, заспале смо, моја драга Јаска и ја.

Стари град је старио а ми полако прелазили из детињства у бубуљичаве године. И ту се играо преферанс од јутра до вечери, на песковитој Санс плажи, која је име добила по овој карташкој игри. Некада је то била потопљена дунавска капија изнад које је султан Махмуд II дао да се на мермерној плочи напише: „Његово величанство султан Махмуд који је унапредио своју државу, град је овде подигао и са свију страна повукао пречагу непријатељима“. На тој плажи се налазила мала дрвена барака и шанк где се точило пиво, док сам ја још увек пила сок од малине. Ту сам први пут слушала џез у извођењу Срете Гонцића, Борице Настасијевића и браће Анђелка и Миће Сандуловића (мог наставника фискултуре). Фискултура и он, изузетно строг, били су моја школска мора, јер се из тог предмета губила година једнако као и из математике.

Тада нисмо смели да се жалимо родитељима а о писању петиције (којом се данас тражи смена наставника) није било речи ни у најлуђој машти.

На ову плажу су сваког августа стизали Немци у својим кануима и то су били моји први сусрети са Западом, кроз прве џез звуке уз које сам клатила главом и у првим ТИДОВИМ регатама. Нисам била импресионирана свим тим ни тада, ни сада. Мој свет, који сам чврсто пригрлила, чинили су моји другови, мој Стари град и Дунав, као и моје до данас непромењене љубави. Џез је са плаже прешао у барутану Старог града а ту су се преселиле и прве игранке са сјајем у очима, први пољупци и одједном је она стаза (прваку велики авантуристички подухват) постала прекратка. Прекратка за загрљаје и држање за руке. Касније су се и бригадири придружили турским урушеним казаматима у чувеним радним акцијама изградње ХЕ „Ђердапа“. Ориле су се њихове песме: „Хеј, хај бригаде...“ А онда је подигнута и летња позорница са бином и седиштима, па смо ту сачекали караван певача са турнеје „Песма лета“. Главни ривали (према којима се и публика поделила на „ђокисте“ и „микисте“) били су певачи Ђорђе Марјановић и Мики Јевремовић који су отпевали лаке песме, по два певљива рефрена за лето и памћење. У поређењу са данашњим „хитовима“, мени су она двојица у статусу класичне музике, иако нисам била њихов фан. Страсно сам слушала радио Луксембург и куповала часопис „Џубокс“. Ове догађаје су зидине тврђаве испраћале као онај осиромашени бег који седи подвијених ногу, пуши наргиле и ћутећи пушта да време цури.

Кроз пет векова, тврђава је мењала заставе и војске пунећи се топовима, џебаном и сабљама димискијама. Свађали су се у њој и тукли султани, цареви и просјаци са свеколиким башибозуцима, док је мирисала на тепсије врућег пилава и хладних татлија и баклава. Онда су је напустили сви остављајући је да тугује попут уцвељене удовице обудовеле од суза, која је заборавила за ким и зашто плаче. Заметнула се пиревина на њој и заплавео би се по који цвет цикорије, док су се у њене зидине посакривале змије. Зато смо престали да га посећујемо и био је леп само ноћу, кад би се сунце спустило на дно Дунава а изнад њега се рашириле звезде, топле и жуте као тек излегли пилићи.

Под сјајем луне слутим обрисе тврђаве и тад ми се, на трен, чини да је опет силна и моћна. Док Дунав шуми ваљајући таласе, у ноћном миру ослушкујем и чекам неки глас. Можда ће однекуд, са дна потопљеног острва Ада Кале, стићи музејинова молитва за њен спас?

И док не крену хорде конфекцијских туриста, глумаца, жонглера, певача, сликара и ђака, ја ћу чувати заборављено царство тврђаве Фетислам у свом споменару, онако како ми је Јаска написала: “Овај цвет што га моја рука пише каже да те волим највише.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: